Između realizma i idealizma

Foto AP

Nemoguće je znati koga će američki birači izabrati za svog novog predsednika. Ali je sigurno da će taj izbor imati duboke posledice - pozitivne ili negativne - po čitav svet.
Više no išta drugo, ovo je odraz kontinuirane realnosti američke moći, kao što je skoro sigurno i da će sledeći predsednik svet zateći u velikom previranju. Šta god on ili ona reši da uradi, i način na koji odluči da to učini, biće od velikog značaja za sve.

Ipak, teško je znati koliki će značaj spoljna politika imati u odlučivanju o tome ko će biti sledeći stanar Bele kuće. Do izbora 2016. ima još 17 meseci; do tada bi mnogo toga moglo da se promeni - i promeniće se.

Tokom naredne godine odvijaće se dva povezana ali zasebna politička procesa - nadmetanja za dobijanje predsedničke nominacije Demokratske i Republikanske partije. Bivša državna sekretarka Hilari Klinton je favorit među demokratama, iako njena predsednička nominacija nipošto nije gotova stvar. U svakom slučaju, spoljna politika će verovatno biti od malog uticaja na izbor demokratskog kandidata za predsednika, budući da su pitanja od najvećeg interesa za učesnike tog procesa ona koja se tiču unutrašnjih pitanja, te ekonomije.

Na republikanskoj strani vladaju mnogo veća gužva i neizvesnost, i spoljna politika će vrlo verovatno imati veliku ulogu u izboru kandidata za predsednika. Američka ekonomija je pod Barakom Obamom krenula uzlaznom putanjom, što je čini manje atraktivnom metom republikanskih napada. Nasuprot tome, globalni potresi daju republikancima više prostora za napad na Obamu i demokrate.

Bez obzira na to, nekoliko spoljnopolitičkih pitanja dominiraće debatom u obe stranke. Jedna je trgovina, koja je u isto vreme i unutrašnje i spoljnopolitičko pitanje. Obama želi usvajanje akta kojim bi privremeno dobio ovlašćenje da pregovara o sklapanju spoljnotrgovinskih sporazuma, što je uvertira za obezbeđivanje podrške Kongresa za usvajanje sporazuma o transpacifičkom partnerstvu (TPP), kojim bi bile srušene trgovinske barijere između SAD i 11 zemalja pacifičkog regiona. Mnogi - ali ne svi - republikanski kandidati podržavaju TPP; na demokratskoj strani postoji neraspoloženje prema sporazumu, zbog čega se svaki demokratski kandidat, ukoliko bi ga podržao, izlaže riziku.

Drugo pitanje koje će sigurno dominirati u debati u obe stranke tiče se Irana i međunarodnih pregovora o kontroli njegovog nuklearnog programa. Može se očekivati da će mnogi republikanski kandidati biti kritički nastrojeni ka bilo kakvom predlogu sporazuma s Iranom. Biće postavljana pitanja o tome koje bi sankcije trebalo da budu olakšane, i kada; o uslovima za rad inspekcija koje će proveravati da li se Iran pridržava sporazuma; i o tome šta će se dogoditi kad rok važenja ograničenja nametnutih iranskom nuklearnom programu istekne. Demokratski kandidati će verovatno imati više razumevanja kakav god sporazum da bude postignut; ali je sigurno da će u obe stranke doći do izražaja razlike u stavovima između kandidata.

Treće pitanje vezano je za klimatske promene. Planovi za decembarsku konferenciju UN o klimatskim promenama u Parizu će ovu temu zadržati u fokusu javnosti. Demokrate će se u većoj meri zalagati za to da SAD preduzmu dalekosežnije mere na ovom planu, ali će se razlike među kandidatima pojaviti i po ovom pitanju.
Četvrti set pitanja vezan je za Bliski istok. Na obe strane ima malo apetita za vojnu akciju velikih razmera u Iraku i Siriji kako bi se zaustavilo napredovanje Islamske države. Ali će se voditi užarena debata - u kojoj će biti mnogo poziranja za javnost - o tome šta u tom regionu treba a šta ne treba da se uradi.

Tu su onda i sva ostala pitanja, od kineske asertivnosti u Aziji do ruskog revanšizma u Ukrajini. Retorika će, posebno na republikanskoj strani, biti agresivna.
Treba se nadati da će proces borbe za predsedničke nominacije dveju stranaka dovesti do sticanja uvida u to kakve će odgovore uspešni kandidati ponuditi na tri velika pitanja. Prvo se tiče toga koliki će značaj, u apsolutnim i relativnim terminima, onaj koji dobije nominaciju pridati spoljnoj politici. Ako se nacionalna bezbednost zamisli kao novčić na čijoj je jednoj strani spoljna a na drugoj unutrašnja politika, kolika je verovatnoća da taj novčić, kada ga novi predsednik baci, padne okrenut nagore na jednu, a koliko na drugu stranu? Ovo je klasičan primer debate tipa topovi ili puter o tome na koji način resursi - od dolara do predsednikove pažnje - treba da budu raspoređeni.

Drugo, šta su ciljevi i prioriteti spoljne politike? Realistička tradicija u međunarodnim odnosima u fokusu ima uticaj na spoljnu politiku drugih zemalja, a manji naglasak stavlja na njihovu unutrašnju politiku. Glavna alternativna tradicija polazi od suprotnog stanovišta, po kome su unutrašnji poslovi drugih zemalja ono što je najvažnije - bilo iz moralnih razloga i principa, bilo zato što se veruje da način na koji se neka vlada ponaša kod kuće utiče na to kako će se ponašati i u inostranstvu. Prema ovom idealističkom gledištu, zemlje koje su demokratske i tretiraju svoje građane s poštovanjem verovatno će se i prema građanima drugih zemalja odnositi s poštovanjem. Problem je, naravno, u tome što je ostvarivanje uticaja na trajektorije drugih zemalja obično težak i dugotrajan proces; a u međuvremenu treba rešavati urgentne globalne izazove, ponekad i uz asistenciju dubioznih režima.

Treće i poslednje pitanje odnosi se na to kakav će pristup vođenju spoljne politike imati kandidati. Kakva će biti njihova omiljena kombinacija unilateralizma i multilateralizma, i za kojim će metodama - od diplomatije i sankcija do obaveštajnih operacija i vojne sile - najčešće posezati?

Odgovori na ova pitanja trebalo bi da se iskristališu u kampanji. Tokom njenog trajanja, Amerikanci će steći bolji uvid u to za koga treba da glasaju, a ostatak sveta bolju predstavu o tome šta može da očekuje u januaru 2017, kada novi, 45. po redu američki predsednik bude polagao zakletvu.
Copyright: Project Syndicate, 2015.