Život o koncu

Foto AP

Hoće li Mohamed Morsi, nekadašnji egipatski predsednik, zaista biti pogubljen kako nalaže presuda, pitanje je na kome će se pokazati stvarni kapaciteti aktuelnih vojnih vlasti, koje su svoje pozicije učvrstile upravo zahvaljujući sposobnosti Mohameda Morsija da za godinu dana, koliko je proveo na mestu šefa države, protiv sebe okrene veći deo egipatskog društva.
Smrtna kazna, doneta u maju, sada je potvrđena. Svrgnuti predsednik osuđen je na smrt vešanjem zbog učešća u masovnom bekstvu iz zatvora i napade na policiju tokom pobune 2011. protiv tadašnjeg predsednika Hosnija Mubaraka.

Organizacije za ljudska prava, koje su već upozoravale da Morsiju nije data prilika da pripremi odbranu i da je u tim pokušajima konstantno ometan, oštro su reagovale na ovakvu presudu. I same Ujedinjene nacije su još prošle godine, posle 1.200 izrečenih smrtnih presuda, upozorile da egipatski pravni sistem ne omogućava poštena suđenja, a kritike i sada stižu s raznih strana - iz Evropske unije i SAD, kao i iz Turske i Katara.

Egipatsko ministarstvo inostranih poslova izdalo je upozoravajuće saopštenje: Pokušaji da se presude svrgnutom predsedniku i njegovom okruženju okarakterišu kao političke, bez obzira na to što su vezane za postupanje koje direktno potpada pod krivični zakon, govore o namernoj težnji da se javno mnjenje dovede u zabludu i ocrni egipatsko pravosuđe.
Morsi, prvi demokratski izabrani predsednik Egipta, vladao je samo godinu dana - do jula 2013, kada je nezadovoljstvo vladavinom njegove Muslimanske braće dostiglo vrhunac i na ulice izvelo masu sveta. Demonstracije su vojsci dale izgovor da reaguje, i s predsedničkog mesta Morsi je završio pravo u zatvoru, optužen za ono što se događalo tokom pobune 2011, kada su iz zatvora pobegli mnogi zatvorenici - među njima i tadašnji, kao i sadašnji zatočenik Morsi - i kada je došlo do velikih nereda, uključujući i paljevine policijskih stanica. U tome, svakako, nisu učestvovala samo Muslimanska braća - bilo je to vreme borbe protiv Mubarakovog režima u kojoj su se nakratko ujedinili mnogi njegovi protivnici; osnovni cilj je postignut i višedecenijski predsednik konačno smaknut s trona, ali Egipat nije dobio ono što su tadašnji demonstranti očekivali. Naprotiv.

Posle pada Mubaraka vojska je preuzela vlast, kako bi, objašnjeno je tada, period tranzicije mirno prošao i zemlja se pripremila za izbore. Bilo je i tada trvenja, nepoverenja i optužbi da vojne strukture, i dalje najmoćnije u zemlji, žele da zadrže vlast za sebe, ali na kraju su, juna 2012, ipak organizovani izbori. Sve je tada izgledalo obećavajuće: Egipćani su se radovali prvim demokratskim izborima ikada održanim, činilo se da dolaze bolja vremena i da se zemlja konačno kreće putem kojim su demonstranti sa trga Tahrir mislili da će poći posle Mubaraka.

Ali nisu računali na to da će demokratija na vlast dovesti Muslimansku braću. Morsi je pobedio s malom razlikom, a na dan kada je objavljena njegova pobeda pojavio se na Tahriru i otkopčao jaknu, kako bi pokazao da ne nosi pancir - što je bila poruka da se ne boji naroda, da mu veruje i da će mu služiti. Ipak, u uslovima već duboko podeljenog društva, novoizabrani predsednik nije umeo da proceni da bi - kako već nije dobio ubedljivu podršku naroda kome se obraćao - i za njega i za narod bilo bolje da pozove i druge političke snage da učestvuju u vlasti; kako bi se smirili duhovi i nova vlast zaista ponudila nešto bolje od onoga što je viđeno prethodnih decenija.

Ubrzo je postalo jasno da su oni koji su sumnjali u Morsija bili u pravu - nije trebalo mnogo da se pokaže da nije spreman ni za dogovore ni za kompromise. Nije prošlo ni pola godine od dolaska na vlast, a već je izazvao žestoke sukobe oko novog ustava. Onda je, da bi izbegao dalja ometanja, počeo da vlada dekretima, te našao način da prekine dalje rasprave oko ustava.
Kada je promenio odluku bilo je kasno - na ulicama je već izbio krvav obračun između Muslimanske braće s jedne i liberala i levičara s druge strane. Naknadno je, u poslednjem intervjuu koji je dao, priznao da to nije trebalo da se desi.

Ipak, nije odstupao od namere da islamizuje zemlju, čime je podsticao sukobe sa sekularno nastrojenim delom nacije, te manjinama. NJegova kratka vlast bila je obeležena tenzijama, hapšenjima, pretnjama. Uspeo je da protiv sebe okrene veći deo društva, a smatrajući sebe demokratski izabranim predsednikom - što i jeste bio - nije do kraja razumeo i šta se od takvog predsednika očekuje.

Uoči masovnih demonstracija protiv njegove vlasti, posle kojih će uslediti reakcija vojske, na pitanje da li veruje vojsci, odgovorio je: Apsolutno. Oni su sada zauzeti sopstvenim, vojnim stvarima. Dva dana kasnije, general Abdel Fatah el Sisi postavio mu je ultimatum da napusti mesto predsednika, a ubrzo naredio i njegovo hapšenje. I to je bio kraj kratke vladavine prve egipatske demokratski izabrane vlasti.

NJen rezultat je to što je svoje nekadašnje saborce sa Tahrira - liberale, levičare, demokrate - silom prilika ujedinila s nekadašnjim Mubarakovim saveznicima, zbog čega je starom režimu oprošteno čak i nasilje tokom pobune 2011. godine: krivica za to se sada pripisuje samo Muslimanskoj braći i stranim faktorima.

Na prošlogodišnjim izborima za novog predsednika izabran je El Sisi. Glasove nije dobio ni zbog programa, ni zbog prevelikih nada koje bi bile polagane u njega, ni zbog prevelike naklonosti birača, već samo iz jednog razloga: bio je dovoljno sposoban da smeni Morsija. Oprošteno mu je, naravno, i to što je tu smenu obavio pučem.

Pošto je podneo ostavku u vojsci i skinuo uniformu, El Sisi je stao na čelo zemlje i, preuzimajući na sebe ulogu spasioca, Muslimansku braću proglasio ne samo najvećom pretnjom za egipatsko društvo, nego i iskazujući ambiciju da tu terorističku grupu, kako ih naziva, zauvek eliminiše. I zato izricanje smrtne kazne Morsiju nije bilo neočekivano - iako nije izvesno da će zaista i biti izvršena.

Samo suđenje izgledalo je više kao priprema linča, nego kao proces. Optuženi su čak u sudnicu dovođeni u staklenim kavezima sa zvučnom izolacijom, tako se njihovi povici nisu čuli. O ugrožavanju njihovih prava pred sudom da se i ne govori. Sudija koji je osudio Morsija na smrt nazvao je njegov režim satanskim, samo pojačavajući utisak da u ovom slučaju nije toliko reč o suđenju, koliko o osveti.

Presuda izrečena u maju sada je, dakle, potvrđena. Smrtne presude u Egiptu se šalju na razmatranje velikom muftiji, najvišem verskom autoritetu, koji daje svoje (za sud neobavezujuće) mišljenje o tome da li su izrečene kazne u skladu s islamskim zakonima, ali to ništa nije promenilo: posle tih konsultacija sud je prošle sedmice smrtnu presudu potvrdio - mada mogućnost žalbe ipak i dalje postoji. (U zasebnom procesu, inače, Morsi je istog dana osuđen i na doživotnu robiju zbog špijunaže u korist radikalnih pokreta Hamas i Hezbolah, te Irana.)
Posmatrači ipak ne očekuju da kazna zaista bude i sprovedena; eksperti se slažu da je za to veoma mala verovatnoća, jer su egipatske vlasti svesne da bi to moglo da uzdrma njihove pozicije. Od stranih diplomata se može čuti da egipatski zvaničnici u neformalnim kontaktima priznaju da bi pogubljenje bilo previše rizično i da ni oni sami ne veruju da će do toga doći.

Jedno je sigurno - Egiptu, koji ni četiri godine posle pada Mubaraka ne uspeva da se stabilizuje, nije potrebno još nasilja, niti smrtnih presuda koje izgledaju kao ništa drugo do okrutni obračun s političkim protivnicima.