Uništavanjem kulture poništava se i identitet naroda

Foto Đorđe Kojadinović

Na samom početku karijere doživela je udarac javnosti i ultrapopularnosti. Nudili su joj uloge koje je mogla i nije mogla da igra. Pitala se zašto, a odgovor je bio da je sada u modi i da bi trebalo sve da prihvati. A šta će biti kada više ne budem u modi, govorila je u sebi. I onda je došao i taj period. Posle dizanja u zvezde ide spuštanje u blato. Dve godine nije dobila nijednu ulogu! Samo jedno uskakanje. Vratila se na fakultet i za dve godine položila sve ispite koje ranije od silnog posla nije stigla da otkači. A posle diplomske predstave, odjednom je dobila čak četiri uloge u pozorištu. Naravno, sve četiri je prihvatila i bar dve odigrala sjajno. I tako je krenulo.

Kad počneš da igraš u 19. godini, brzo nakupiš više od dve decenije rada. Danas je Katarina Žutić vlasnica ovogodišnje Sterijine nagrade za najbolju žensku ulogu u predstavi Kazimir i Karolina. Bizaran je, ali istinit detalj da je negde oko Božića sanjala kako je neko zove i javlja joj lepu vest, pa ona zove majku i kaže: Mama, dobila sam Sterijinu nagradu! I kad joj je rečeno da je dobila najveće festivalsko pozorišno priznanje u Srbiji, prvo što je pomislila bio je san. Inače, prvi put u karijeri, tražila je od rediteljke da ne igra ono što joj je ponuđeno, već baš tu ulogu. Tu sam napravila pomak u odnosu na dosadašnje ponašanje. I kad sam već tražila tu ulogu, tim više sam imala veću odgovornost da je uradim najbolje što umem. Dobila sam Sterijinu nagradu za nju, što je divno, ali, ta činjenica da sam se izborila za nju, to mi mnogo znači, kaže za NIN.

Ne liči na kćer slavnih roditelja, Miloša Žutića i Svetlane Bojković, da se godinama kloni javnosti?

Uverena sam da sam baš zbog toga takva. Bilo je trenutaka kada sam između dve probe trčala da dam intervju, i trudila se da sve bude suvislo, a onda izađe u novinama kako nemam dečka, a baš bih volela da ga imam. I odgovarala sam na vazda isto pitanje kako su me to roditelji učili da glumim, i sve nalik tome - da li sam imala seksualni odnos sa svojim partnerom. Odgovaram da nisam, ali pitanje se ponavlja. Kada sam shvatila besmislenost takvog egzistiranja u javnosti, rešila sam da se izolujem. Najpre sam odgovarala da nema razloga da govorim bilo šta, jer nema povoda, ali to se nije uvažavalo. Onda sam izmislila da za svaki intervju tražim novac. Tada su me, malo pomalo, ostavili na miru i to je trajalo desetak godina. Kada je izašao prvi spot mog benda, meni je bilo stalo da o tome govorim i opet sam ušla u igru. Ali, ovog puta na mnogo kvalitetniji način. Nema više pitanja ko me je učio glumi, već govorim o onome što sam uradila, a ne zato što sam popularno lice.

Ta roditeljska popularnost vam je, ipak, bila i otežavajuća okolnost?

Jeste i nije. Za mene se, upravo zbog njih, u startu znalo. Nisam morala da se probijam kroz šipražje. Sve posle toga, bila je otežavajuća okolnost. Tražila sam svoj izraz i svoje mesto, mislim da sam ih našla, i sada više nema ni otežavajuće ni olakšavajuće okolnosti. Sada mi je važno da radim sa dobrim timom konstruktivnih ljudi, jer samo uz precizan dogovor može da se napravi dobra predstava.

Da li ste odbijali uloge i zbog čega?

Iako sam od početka karijere igrala u Ateljeu 212, relativno kasno sam primljena u ansambl i nisam imala taj luksuz da odbijam uloge. Za pet godina odbila sam jednu ulogu. Mislim da glumac mora da ima svest o tome šta može, a šta ne može da igra. Kada danas dobijem tekst, ja tačno znam kako to mogu da uradim.

Postoji li uloga koju sada priželjkujete?

Ne, jer nemam tu osobinu, niti taj idealistički pristup da bih baš volela da igram ledi Magbet, na primer. Gledam šta mi je ponuđeno i na to reagujem.

Kako osećate nedostatak novca u kulturi?

Onaj ko je gladan i žedan kulture to dobro oseća i shvata muku umetnika i svih kulturnih radnika da rade kao da je sve normalno. Treba li da ponavljam da je kultura identitet jednog naroda i da ona čuva suštinsku vrednost i duhovnost nacije. To se kod nas, nažalost, dugo zatire. Sa tim supkulturnim sadržajima, koji su preplavili medije, poništava se vrednost individue, jer treba pokazati da smo svi isti. To kulturno razmontiravanje služi da bi se poništio identitet naroda. I ne radi se to od juče, već godinama unazad. Kao da treba da budemo srećni što uopšte imamo pozorište, reflektore, struju, čak i grejanje. I hlađenje! Nisam sigurna da će sve to još dugo opstati. Treba samo da skinemo ružičaste naočare politički korektnog pogleda i videćemo sve urušavanje normi koje moraju da postoje u kulturi jednog naroda. U to urušavanje spada i skidanje emisije Olje Bećković Utisak nedelje. Trenutno je Zoran Kesić jedan od najslobodnijih ljudi na javnoj sceni, ali se bojim to da kažem, da to ne bi bilo uvod za razmišljanje da i njega sklone.

Kakve su posledice takvog stanja u kulturi?

Reći ću vam tek jedan primer. Iz Zvezdara teatra je nedavno svima koji u predstavama igraju honorarno, jer tamo nema stalno zaposlenih glumaca, stiglo pismo da nam od februara nisu platili honorare, što mi dobro znamo, da nas sigurno neće isplatiti do kraja ove sezone i da ne znaju kada će imati novca da plate naš rad. Na sve to, repertoar se ne menja i predstave se igraju!

Zbog čega igrate pod takvim uslovima?

I mi glumci imamo male plate od kojih ne možemo da živimo, kao ni 90 odsto građana. Zbog toga i igramo u Zvezdara teatru. Iako to nisu veliki honorari i od njih platiš neke račune, Infostan... Ali, ako se zna da u Zvezdari igramo za džabe, i drugi će reći da ni oni nemaju da plate, po principu - kad već igrate u Zvezdari bez dinara, možete i za nas. Tako ispada da se mi humanitarno bavimo pozorištem.

Zašto ne prestanete da igrate ako vas već ne plaćaju?

Možemo da se organizujemo i prestanemo da igramo, ali će posle toga vest biti da je Zvezdara teatar zatvoren, jer glumci neće da igraju, da ucenjuju... I ko će biti kriv? Naravno, glumci, jer smo hiroviti, mušičavi i nećemo da igramo za vazduh. Zaboga, hoćemo da budemo plaćeni za ono što radimo! Gde nam je ljubav prema pozorištu!? I ko zna šta bi nam se još prekonosiralo. U ovom trenutku zaista igramo samo iz ljubavi prema pozorištu i ako bismo rekli da više nećemo, pozorište bi bilo zatvoreno.



Trenutno, u četiri profesionalna pozorišta u Beogradu upravnici su glumci. Je li to dobar znak da su se glumci izborili za tu poziciju?

Glumci su na mestima upravnika zato što je pozorište prepušteno samo sebi. Oni su zapravo žrtve, ali ako neko može nešto da uradi na tim mestima, onda su to glumci. Jer, ko bi se toliko lomio i izmišljao načine da nađe novac za pozorište, do glumac kome je najviše stalo da se igra. On se žrtvuje, jer više nema vremena da igra. On brine da se plate računi, da se nabavi novac za novu predstavu... O novoj ulozi više i ne razmišlja.

Rekla bih da ste pesimista?

Ne mora čovek biti pesimista da bi video kako je težak život oko nas, a ne verujem da će uskoro biti bolje. I ko god sledeći bude došao na vlast, još manje će razmišljati o tome kako živi narod, a ponajmanje o kulturi. Kad gori pod nogama zbog toga koliko ćemo se dugo izvinjavati za Srebrenicu, ne mogu da ne pomislim da su Nemci davno završili sa izvinjavanjem za Holokaust, a Jasenovac da i ne pominjem. Kad se pitaš kako će narod preživeti sledeću restrikciju hleba, kome pada na pamet da razmišlja o kulturi. I zato zaista nije nerealno kada kažem da smo srećni što imamo zgradu u kojoj igramo i što ona nije zbeg za ljude koji više nemaju krova nad glavom. Za mene je sve to veoma bolno.

Niste simpatizer nijedne stranke?

Nisam, zato što mi političari uopšte nisu simpatični.

Da li vas je ikada neko zvao da budete član ili bar promoter stranke?

LJudi iz naše branše se politikom obično bave zarad vlastite karijere. Dopuštam i ideološke razloge, ali verujem da su to pre svega karijeristički potezi, da je to način da čovek dođe do nekog novca i do mesta pod suncem. Čini mi se da je davno prošlo vreme ideologije, pa mi ti nazoviideološki odlasci u stranke deluju prilično arhaično.

Kakva je vaša ideologija?

Nekada je postojao ideal koji se zvao komunizam. Naravno, ne govorim o njegovoj realizaciji, ali sama ideja je nešto što bi moglo da bude realna i dobra osnova za budućnost čovečanstva. Kapitalizam koji danas živimo deli ljude na ekstremno bogate i veoma siromašne, a ekstremno bogati i moćni ne dozvoljavaju da postoji bilo koja ideologija osim one njihove novac! Kriza u svetu je sve veća, jer je raspodela sredstava apsolutno neizbalansirana. A u prirodi je sve u ravnoteži. I zato će ovakvo uređenje morati da se menja. Jedino ne znam kada.

Šta vam znače Kamikaze, zbog čega se uopšte bavite muzikom?

Zadatak svake umetnosti je da kritikom učini društvo boljim i svesnijim nego što jeste. Bend u kome sviram bas gitaru nastao je iz moje ideje da kažemo kako balans mora da postoji. Radimo tri nove pesme, završićemo ih na jesen. Kada sam shvatila da imam šta da kažem mimo pozorišta, odlučila sam da to bude kroz muziku, za koju pišem i reči. Nije mi padalo na pamet da objavljujem zbirku pesama, pa sam rešila da to što napišem i otpevam, jer mi je stalo da ljudi to čuju.