Iza lepe fasade bubre nemiri

Pre dvadeset godina, slovenački pisac Drago Jančar dobio je evropsku nagradu za kratku prozu. Kada smo počeli razgovor o njegovom učešću na ovogodišnjem Arhipelagovom Beogradskom festivalu evropske književnosti (Dom omladine, 23-26. jun), upitali smo kako se seća tog priznanja. Vrlo čudno! Nas deset nominovanih čekalo je odluku žirija nedelju dana, u motelu, u nemačkom gradiću. Takva su bila pravila. Kao da smo zatvoreni u nekom udobnom kavezu. Šta raditi? Da li da se smeješ ili da pijančiš?

Poznata ruska književnica zatvorila se u sobu, nije je uopšte viđao, verovatno je radila... Za večerom, priča Jančar, prišao mi je holandski kolega i rekao: Šta mi radimo ovde? Dozvolite mi da dam nagradu nekom iz Jugoslavije, tamo je rat i novac im je potrebniji nego meni. Da nije bilo u pitanju 20.000 maraka, mnogi bi verovatno brzo pobegli.

Moj prijatelj, pesnik i prevodilac, i ja noćima smo, ne sasvim trezni, lutali po gradu i na izbornim plakatima socijaldemokrata sa sloganom Arbeit. Arbeit. Arbeit (Rad. Rad. Rad) flomasterom dopisivali Faulheit. Faulheit. Faulheit (Nerad. Nerad. Nerad). Ali, došla je nedelja i naš sagovornik postao je laureat. Možda i ne bih, šalio sam se sa svojim prijateljem, da su samo znali ko je autor noćnih natpisa i akcija protiv svete nemačke vrednosti. Dodaje da je bio srećan jer su žiri sačinjavali odlični pisci i kritičari, među njima i Herta Miler.

Drago Jančar, koji je upravo ovih dana dobio nagradu Evropskog parlamenta Građanin Evrope 2015, kaže da je osećao simpatije za kolege koji su pre dve decenije proživeli celu nedelju u motelu i na kraju ostali praznih ruku. U obrazloženju je stajalo da piše po cenu svog života. Tada mi je to izgledalo pomalo patetično, ali danas često mislim da je to prokleta istina.

Gojko Božović, urednik Arhipelaga, objašnjava da je festival nastao iz potrebe da se oblikuje nov model prezentacije vrhunske savremene književnosti u Beogradu. Otuda, uporedo sa čitanjima domaćih i stranih autora, retrospektiva filmova nastalih po knjigama savremenika, kao i izložbe digitalne fotografije, stripa, grafike. Ove godine u program se uvodi panel o aktuelnim temama savremene kulture.

Kakav je položaj domaće literature u Evropi? Naša savremena književnost nije dovoljno vidljiva ni u Srbiji, odgovora Božović. Smatra da srpski pisci, sem izuzetno, nisu u katalozima velikih agencija. Nema dovoljno prevoda, kao ni dovoljno inicijative s naše strane da se te stvari promene. Domaći festivali, ako podrazumevaju učešće značajnih stranih autora, mogu biti i važan pokretač međunarodne afirmacije.

Pesmu Sneg u cipelama Ane Ristović, književnice koja će nastupiti u okviru programa Na sceni, objavio je američki magazin NJujorker. Pozicija domaćih pisaca prepuštena je slučajnostima, radoznalosti inostranih prevodilaca, ličnim kontaktima, jer mi nemamo nikakvu kulturnu politiku, a zbog nezainteresovanosti ovdašnje vlasti i nepostojanja bilo kakvog plana i svesti o kulturi kao nosiocu identiteta jednog naroda i glavnom promoteru jedne zemlje u svetu, lektorati srpskog jezika u svetu izumiru, kaže Ana Ristović za NIN. Svi u regionu to znaju, samo mi ne znamo, dok zidamo Potemkinovo selo, Beograd na vodi. Ipak, dobra književnost će nekako nadživeti ovde uvek dobro pozicioniranu glupost, ističe naša sagovornica.

Na koje pisce prvo pomislite kada čujete reči evropska književnost? Drago Jančar objašnjava kako je prošle godine bio pozvan da napiše predgovor za američku antologiju Najbolje evropske priče. Pitao se da li postoji nešto takvo i šta bi trebalo da bude njena estetika. Da li bi trebalo da sadrži dubinu nemačke, artizam francuske, humor engleske i tugu ruske literature, takozvane ruske duše? Ja bih rekao da u takvom nizu klišea i dalje nedostaju skriveni sastojci, recimo, švejkovstvo češke ili žudnja slovenačke književnosti. A šta bi samo u ovaj književni melting pot dodali Poljaci, Irci, Srbi, Estonci ili Katalonci? Ovo je, naravno, kazano sa ironijom. U stvari, kada kažem evropska književnost, mislim na stotinak imena, a tu su, među prvima, Andrić, Kiš i Albahari.

Postoji li jedna ili više evropskih književnosti? Svi oni koji su nekada maštali o jedinstvenoj Evropi kulture, postali su svedoci izgradnje Evrope ekonomije, birokratije i kredita, koja se koprca u vlastitoj zamci, odgovara Ana Ristović. S druge strane, evropska književnost je sintagma koja povezuje obilje individualnih, različitih književnosti i jezika na kojima su pisane, a koje povezuje zajednički duh.

Gojko Božović smatra da postoji jedna evropska književnost kao zbir književnosti koje se pišu na teritoriji Evrope. I sa svim razlikama koje podrazumeva, i koje se moraju uvažavati, funkcioniše bolje od ijedne druge evropske političke, socijalne, carinske ili ugovorne tvorevine. Dok druge razlike stvaraju prepreke koje često izgledaju nepremostive, razlike u književnosti jesu ono najbolje što literatura može da nam ponudi.

Da li će se položaj domaćih pisaca popraviti ulaskom u Evropsku uniju? Popraviće se, u materijalnom smislu, kao i svim drugim građanima Srbije, misli Drago Jančar, jer će tada možda biti više mogućnosti za prevođenje, putovanja, rezidencijalne boravke. Ipak, kada se govori o samom stvaranju, misli da je sve to sasvim irelevantno. Srpski pisci dobro znaju, kao što znam i ja: u pisanju je uvek svako sam, pred praznim papirom, pardon, ekranom.

Evropska nagrada za književnost brzo je stekla ugled. Gojko Božović ističe da je postala odlična preporuka izdavačima, prevodiocima i čitaocima. Nagrađene knjige prevode se na više jezika, što potvrđuje i iskustvo dosadašnjih srpskih dobitnika ovog priznanja, Jelene Lengold i Uglješe Šajtinca.

Prevodi bi mogli da budu ključ cele priče. Svaki prevod je most do čitaoca i to ne samo iz drugog geografskog, već i iz drugog kulturnog, jezičkog, mentalnog prostora. U tom smislu, čitajući prevode svojih pesama na druge jezike, zamišljam njihove čitaoce i trenutke u kojima pesma uspeva da pronađe svoje utočište u njima, objašnjava Ana Ristović, koja je i prevodilac. Zašto utočište? Zato što svaka pesma luta, dok ne pronađe odjek u drugom. Prevodeći tuđe knjige, osećam se kao neko ko treba da, koristeći obilje posuda i tankera, prelije jednu reku iz jednog korita u drugo, i to tako da ta reka bude ista ona, a ipak druga, i naravno da neometano teče i da svako uživa plivajući njom.

Koliko je mapa Evrope važna za delo Draga Jančara? Ako mislite na istoriju koja je tu mapu stvorila, onda je ona svakako važna. Evropske ludosti, neshvatljivi primeri nasilja, ratovi, gulazi i koncentracioni logori tiču se svakog pojedinca. Lepa, o, lepa je bila smrt Evrope napisao je slovenački pesnik Srečko Kosovel početkom dvadesetog veka, i nedostajalo je samo malo pa da njegovi stihovi postanu stvarnost. Danas, kada se sve to završilo i kada Evropa više nije podeljena minskim poljima i bodljikavim žicama, u našim predstavama ona je kontinent razvoja i kulture.

Objašnjava da nije sve tako jednostavno. Iza lepe fasade bubre nemiri, socijalni i verski, zbog velikih migracija i kulturoloških nesporazuma. Živimo u nekoj novoj neizvesnosti, čak i anksioznosti. Književnost je oduvek bila seizmologija koja je ta osećanja prva otkrivala.