Može s bukom i besom, ali i ne mora

Iako pozorišni ljudi često tvrde da Sterijino pozorje nije više ono što je nekada bilo – mada bi bilo zanimljivo videti zbog čega im sve Pozorje nije valjalo i onda, u mitsko „zlatno doba“ – i da je shodno tome istoimena nagrada izgubila renome našeg najvećeg pozorišnog priznanja, odluke festivalskog žirija i dalje redovno izazivaju tektonske poremećaje. Na nedavno završenom, 60. Pozorju negodovanja su se mogla očekivati manje nego ikad, jer je ubedljivo, u nekoliko kategorija (uključujući i ostvarenje u celini), pobedila predstava koja je, posle beogradske premijere, izazvala unisono pozitivne reakcije svih kritičara i publike: Kazimir i Karolina Edena fon Horvata u režiji Snežane Trišić. Jednoglasna podrška ne mora biti potvrda vrednosti ni u jednoj oblasti niti sredini, ali je ona u srpskom društvu – baš zato što je, ne usled prosvećenog pluralizma već usled primitivne rascepkanosti, tako retka zver – ipak pouzdan „garant kvaliteta“. I pored toga, ni ovog puta sterijanska tradicija nije narušena. Na osnovu slabog aplauza na dodeli nagrada, rasprava na društvenim mrežama i kuloarskih ogovaranja, jasno je da je dobar deo novosadske publike bio razočaran što nije nagrađena predstava Doktor Nušić u koprodukciji Kruševačkog pozorišta i Narodnog pozorišta iz Sombora, a u režiji Kokana Mladenovića. Mogu se naći nekoliki razlozi za ovo negodovanje. Pre svega, moglo se čuti da izvođenje Kazimira i Karoline na Pozorju, na sasvim neprimerenoj sceni, nije bilo ni nalik beogradskim, dok je Doktor Nušić navodno postigao optimalan izvođački standard (o ovome ne mogu lično da sudim, jer sam obe gledao u drugim prilikama). S druge strane, činjenicu da Mladenović opet nije dobio nagradu za režiju mnogi su doživeli kao nepravdu, pretpostavljajući da je razlog tome politička provokativnost predstave Doktor Nušić. Iako možda nije presudan za ovo negodovanje, mene najviše zanima – kao sve izraženiji fenomen o kojem sam pisao i u prošloj kolumni – onaj razlog koji se odnosi na koncept političkog pozorišta, na očekivanja koja se u tom pogledu sve nervoznije stavljaju pred naš teatar. Da bi se taj fenomen izoštrio treba prvo sprovesti makar ovlašno poređenje ove dve predstave. Kao što joj i naziv nagoveštava, predstava Doktor Nušić kompilira teme koje pokreće Nušićeva komedija Dr s pitanjem današnjeg značaja dela našeg komediografa. Taj drugi, metateatarski sloj oblikuje se u kabaretskim songovima Marka Šelića (muzika i tekst) i Andree Kulešević (scenski pokret), čija je poruka, između ostalog, da nam je u današnjoj Srbiji sve potaman, pa zato nema više potrebe za doktorom Nušićem koji je sve društvene anomalije „razotkrivao i lečio“. Ova poruka je, naravno, ironična i to na dva nivoa. Na prvom nivou, Nušićeva uopštena kritika ondašnjih društvenih slabosti (korupcije, nepotizma i, pre svega, falsifikata doktorata) potvrđuje se kao izuzetno aktuelna, dok se na drugom nivou izoštrava, kroz ovaj motiv bezočnog negiranja i ulepšavanja stvarnosti, konkretna kritika današnje srpske vlasti. Oblikovanje ove najdirektnije osude postiže se kako scenskom slikom sa sklapanjem razlivenog ali prepoznatljivog portreta predsednika Nikolića – za kojeg se osnovano sumnja da ima nevalidnu diplomu – tako i završnom, rediteljski i dramaturški zaoštrenom dramskom situacijom u kojoj vlast u kući (čitaj: državi) otima, uz pomoć Zapada (konkretno Nemaca), mlad i opasan konvertit. U postavci dramskih scena, onih nastalih adaptacijom Nušićeve komedije Dr, reditelj je razvio istu naglašenu, kabaretsku stilizaciju kao i u songovima. Glumci imaju frontalni mizanscen, radnje su im takođe nerealističke (prizore grade pomoću stolica i futrola za diplome kojima je scena najdoslovnije zatrpana), stil igre im je kabaretski nagažen, karikaturalan. Međutim, većina glumaca nema lakoću i veštinu finog poigravanja ulogom sjajnog Saše Torlakovića, već se prepušta samodovoljnom forsiranju svojih komičkih numera, a što, naravno, stvara kontraefekat. Ne samo da nije smešna, već ovakva igra nije ni uznemirujuća (groteskna), niti dinamična. To nije samo pitanje problematičnog umetničkog ukusa: usled ovakve igre rastače se i kritički efekt, jer njega više ne postiže Nušićeva priča već samo Šelićevi horski songovi. Zbog toga veći deo predstave upada u zamku sličnu onoj koju neki kritičari generalno pripisuju Nušićevoj komediografiji: da usled svoje dopadljivosti pravi savez s publikom, da joj nudi da se smeje nečemu što ona navodno nije i tako donekle abolira pojave koje nominalno osuđuje. Pučka zabava ima središnje mesto i u predstavi Kazimir i Karolina, ali ne kao pozorišna forma (kabare), već kao mesto dramske radnje, a mogućno i važna metafora (pivski vašar). Poznati austrijski pisac iz prve polovine 20. veka, Eden fon Horvat, virtuozno niže i prepliće brojne mikrosudbine malih ljudi okupljenih na pivskom vašaru u makropregled ondašnjeg nemačkog sveta, razotkriva socijalne mehanizme koji čine da i najbliži budu jedni drugima zlotvori i tako fino skicira odnose i situacije koji će, kao točkići zlokobnog „ringišpila smrti“, doprineti pojavi nacizma. U režiji Snežane Trišić likovi i situacije su dati realistički, u složenosti njihovih, u osnovi, jednostavnih priroda, ali su njihove sudbine i svet koji tvore uspešno scenski prevučeni nanosom tragičke farse, osećanjem apsurda. To je postignuto pre svega u glumi. Iz unisono dobrog ansambla, izdvajaju se Sterijinom nagradom zasluženo ovenčane Jelena Đokić i Katarina Žutić. Erna Katarine Žutić je blago stilizovan, u ekspresionističkim potezima donet portret jedne, od piva i verenikovog nasilja stondirane žene koja, iako na sumanut način, Vojceku nalik, promišlja svet u kom živi, ništa ne radi da ga promeni već samo trpi, te zlokobno nagoveštava da će doći trenutak kada će od žrtve postati dželat. Karolina Jelene Đokić je realistički vrlo iznijansiran prikaz dosta samostalne, donekle i emancipovane žene kojoj je stalo do statusa, ali koja ne zna da se za njega izbori: koristi se zavođenjem, to joj i godi, ali ipak ne želi da pređe etičke granice. Ako se vratimo na početnu pretpostavku da je deo publike na Pozorju negodovao jer je smatrao da Doktor Nušić nije dobio nagradu zbog njegove političke smelosti, dok ju je predstava Kazimir i Karolina dobila i zbog toga što nikog ne proziva i ne uznemirava, onda dolazimo do vrlo zanimljive situacije, skoro inverzije te početne hipoteze. Na jednoj ravni, pre svega kroz songove, Doktor Nušić je nesporno otvorena osuda opštih patoligija srpskog društva, s naglaskom na sticanju lažnih diploma, ali i konkretne vlasti. U situaciji u kojoj sva pozorišta ignorišu provokaciju Olivera Frljića da će ponovo režirati u Srbiji tek kada ga pozovu da radi predstavu o premijeru Vučiću, Mladenovićev odnos prema političkom teatru je nesporno važan. Međutim, za frljićevsku žestinu, koja se prepoznaje kao njen ideal, predstavi Doktor Nušić nedostaje baš ono što je jedna od ključnih odlika političkog teatra Olivera Frljića: beskompromisno ispitivanje političke odgovornosti svih koji čine scensku situaciju – i umetnika i gledalaca. Kao što smo već videli, i pored najdirektnijeg, brehtovskog „političkog govora“, Doktor Nušić omogućava publici, paradoksalno, ugodan utisak da ona nije deo tog sveta koji se kritikuje. Nasuprot tome, iako predstava Kazimir i Karolina čuva, koliko god proširen, okvir iluzionističkog, dramskog teatra i njemu primereno uživljavanje u sudbine junaka, ipak osećamo i distancu prema ovim Fon Horavtovim nesrećnicima. Empatija nas ne sprečava, možda čak tome i doprinosi, da u prepoznatljivim sudbinama vidimo i takođe nam blisku – upravo zbog toga što je i naša – odgovornost običnih ljudi za društvene nedaće: u dramskom tekstu za narastanje nacizma, a u našem kontekstu za jačanje jednog autokratskog režima... Bez i najmanje želje da se malograđanski zalažem za izbrušenu umetničku formu a protiv „političkog pamfletizma“ u teatru, moram da podvučem, makar kao đavolji advokat, da se suštinska bitnost pozorišta za njegove gledaoce, pa tako i ona politička, postiže i direktnim, ali i posrednim govorom. Ovo je danas vrlo važno istaći jer je naš teatar sve više izložen, i u delu javnosti ali i kod nekih kritičara, zahtevu da samo bukom i besom reaguje na svet oko sebe.