Tomo, ostani!

Jedna gotovo neprimetna suzica zaiskrila je u oku Tomislava Nikolića u Staroj Pazovi. Nešto se prelomilo u predsedniku kada su zlatni orlići, na proslavi titule prvaka sveta, počeli da mu skandiraju Tomo ostani! Ako ovi divni mladi ljudi traže od mene da ostanem na mestu predsednika, ko sam ja da im to ne ispunim, pomislio je Nikolić. Pitanje je, međutim, da li je ispravno shvatio ovo Tomo ostani.

Klinci su do titule stigli na Novom Zelandu. Za uspeh su i morali da odu tako daleko - od naše jadne fudbalske lige, od kriminalaca preobučenih u vatrene navijače, od stalne svađe dva najveća kluba... Tako daleko da predsedniku ni slučajno ne padne na pamet da doputuje na finale. Znamo kakav je baksuz. Zato je poruka orlića u stvari bila: Tomo, ostani! Nema potrebe da putuješ na naše utakmice. A i što rizikovati da pilot opet prospe kafu, da Oliver Antić ponovo pada kao kamen kljunom nadole i da opet budeš prinuđen da u bestežinskom stanju pričaš šale uspaničenim savetnicama.

Iako se u prvi mah prestravio, jer mu se od skandiranja Tomo ostani pričinilo Tole odlazi, predsednik FSS Tomislav Karadžić brzo se pribrao i shvatio da je ova poruka upućena nikom drugom do njemu.U danima... pa dobro, u mesecima... pa dobro, u godinama u kojima neprestano slušam mnoge koji žele da odem, mladi fudbaleri mi evo traže da ostanem. Ko sam ja da im to ne ispunim?, razmišljao je Karadžić.

Baš kao što trofej prvaka sveta predstavlja dragoceni i najčešće nedostižni Sveti Gral hiljadama klinaca koji trče za loptom, tako i ovaj drugi Tomislav... u daljem tekstu Karadžić, ima svoj Sveti Gral. To je Sveta Fotelja. Ne papska stolica nego baš Sveta Fotelja u FSS. Karadžić bi je možda i pustio, ali neće ona njega. Koliko je samo puta najavljivao da odlazi, ali džabe - ne da fotelja. Dok igra pasijans ili na Jutjubu gleda šta mu novo pevaju navijači, fotelja ga češka, pa masira, greje, golica, mazi, miluje, otpeva mu nešto, zagrli ga. I što se oni huligani glasnije dernjaju Tole lopove, Odlazi ili šta već, fotelja mu još nežnije na uvce pevuši Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine. I tako su, u Staroj Pazovi, dve gotovo neprimetne predsedničke suzice zaiskrile u očima dva predsednika, dva Tomislava.

Predsednik Nikolić je otkrio: Na dan finala sam sa jednim komšijom gledao u nebo da li će pasti grad, a on mi je rekao neka pada i kamenje, samo da ona deca pobede. Naknadno smo saznali da Nikolić često sa komšijom gleda u nebo, mozgajući šta će da padne. Kaže tako Nikolić: Čini mi se, pašće dinar. Komšija odgovori: Ma kakvi, evro pada sto posto. Nikolić kaže: Jel se ono Vlada sprema da padne? Komšija će: Jok more, samo rekonstrukcija. Nikolić se namršti: Ama komšija, da ne padnemo mi? Komšija podvikne: Pu, baksuze, pomeri se s mesta! Ti padaj ako hoćeš, ja moju fotelju ne dam. O identitetu komšije nema tačnih podataka, tek načusmo da obojici na svako Tomo, ostani gotovo neprimetna suzica ume da zaiskri u oku.

Od Novog Zelanda zlatni orlići stigoše i do čuvenog balkona Skupštine Grada. Od onoga što se tamo skandiralo, a što je Tomislavu (jednom od dvojice) bitno, valja istaći samo ono neprimereno i nepotrebno Vučiću - pederu. Zli jezici tvrde da je, kad je to čuo, jednom Tomislavu i u drugom oku zaiskrila suzica. Zašto zli jezici, pita se čitalac? Pa zato što, zli kakvi su, navode da je u pitanju bila suza radosnica.