Nismo baš očekivale zlato

Foto Zoran Lončarević

Takvi porazi umeju timu da iščupaju dušu, ali je selektorka Marina Maljković znala šta te večeri treba da radi samo je podsetila devojke na to da košarku igraju zato što je vole. I već sutradan su pobedile Letoniju, dva dana kasnije Belorusiju, a zatim i Hrvatsku, Češku i Italiju. Španjolke su potom bile prejake, kao i Turkinje, ali ostaje upamćeno da su košarkašice pravo iz debakla odletele u polufinale.

Ponekad, ali samo ponekad, život se namjesti tako da izdaleka izgleda kao da ima smisla, zapisao je Boris Dežulović baš o jednom sportskom podvigu, jer se večna privlačnost sporta krije i u tome što su takve smislenosti u njemu češće nego u takozvanom stvarnom životu. Juna 2015. srpske su košarkašice opet igrale protiv francuskih, i opet na Evropskom prvenstvu, a u mnogo važnijoj utakmici. I Ana Dabović umalo je sama ubacila ona 32 koša. To nije moglo da se završi drugačije nego prvom zlatnom medaljom u istoriji srpske ženske košarke, a Ana Dabović, najbolja košarkašica Evropskog prvenstva, za NIN priča o tome kako je izgledao put na vrh.

Da li ste se nadale zlatnoj medalji? U kom trenutku šampionata ste poverovale da je to moguće?

Sada, kada smo osvojile trofej, kažemo da smo to očekivale, ali nije baš tako. Negde na polovini prvenstva sve su cure počele da veruju u tim i štab, i ponadale se da mogu do finala, a kada smo i do finala stigle, pomislile smo zašto da ne. Iskreno, ja sam poverovala nakon poraza protiv Rusije izgubile smo sa 25 poena razlike, a atmosfera je ostala ista ili postala bolja. Zajedno smo gledale kasetu sa utakmice, zajedno se držale, i tada sam osetila da smo pravi tim; u porazu se sve vidi, a mi smo tada još čvršće stale jedna uz drugu.

Sigurno je da razlog uspeha nije samo jedan, ali šta je po vama presudilo?

Mislim da se ove godine jednostavno sve poklopilo dugogodišnji rad, dobri uslovi koje nam je obezbedio KSS, dobar rad stručnog štaba, svi treneri, i na kraju devojke koje su dale sve od sebe, devojke koje su verovale i borile se. Da je bilo šta od pobrojanog falilo, teško bismo uspele, ali sve je bilo uklopljeno.

Francuska vas je na istom takmičenju pre samo dve godine deklasirala sa 44 poena razlike. Šta se promenilo od tada?

Taj poraz smo mogle da zaboravimo jer smo uprkos njemu završile među prve četiri ekipe u grupi, i stigle do polufinala. I mnogo smo naučile u međuvremenu. Stekle smo poverenje u sebe i jedne u druge jer smo dugo na okupu sedam ili osam devojaka igralo je i tu i ovu utakmicu. Kada ti je najteže, najviše naučiš.

Ženska je košarka dugo bila zanemarena, a nakon dolaska Marine Maljković na čelo reprezentacije iz zapećka je izašla eksplozivno polufinale EP 2013, četvrtfinale SP 2014, kruna na EP 2015.

Ako se ne veruje, ne može se ni postići. Jedna od nas je u zajedničkoj internet-grupi napisala: Sve što možete da zamislite, možete i da ostvarite. Pre tri ili četiri godine u Srbiji niko nije ni pričao o ženskoj košarci, sa Marinom smo prvo morale da igramo kvalifikacije za velika takmičenja, i samo smo rezultatima doveli do toga da sada o nama pričaju svi; samo smo igrale i predstavljale svoju zemlju.

Da li ste svesne podignute lestvice za Olimpijske igre u Riju? Amerikanke jesu neprikosnovene, ali sada niko neće pristati ni na šta manje od finala.

Presrećna sam što uopšte idemo na Olimpijadu, i nećemo ni da se opterećujemo ni da dozvolimo da nas drugi opterete. Želimo da uživamo u uspehu koji smo ostvarile, a najveći nam je uspeh na ovom prvenstvu to što ćemo postati idoli, pa će neke devojčice da zavole košarku. A pre nego što odemo na Olimpijske igre, reći ćemo kao i uvek idemo da predstavimo zemlju na najbolji način, da se borimo, pa ćemo videti rezultat.

Proglašeni ste za najbolju košarkašicu Evropskog prvenstva. Prvo što ćete reći jeste, naravno, da bi to bilo nemoguće bez saigračica, ali šta vam to priznanje lično znači?

Iskreno nagrada kao nagrada. To što devojke i ljudi koji su došli da nas podrže mogu da kažu Hvala ti, usrećila si nas znači više nego bilo koja nagrada. Cela moja porodica došla je da gleda finale, i tata, i mama, i najstarija sestra, i brat to je moja zlatna medalja.

U svakom slučaju, u žensku NBA ligu sada ćete otići kao najbolja košarkašica Evrope. Kakvu rolu i minutažu očekujete?

Ženska NBA okuplja najbolje igračice sveta. Teško je porediti se sa njima, ali sam uzbuđena. Liga je već počela, odigrano je osam ili devet utakmica, ubacujem se na pola, ali trudiću se da što više naučim, da se izborim za što veću minutažu. Kao i uvek, zanima me koliko mogu da naučim, koliko mogu da pomognem i timu i sebi...

Bez prekida govorite o učenju. Impresivno je da to čini neko ko još oko vrata nosi zlatnu medalju.

Volela bih da tako razmišljam i kada budem imala šezdeset godina. Mislim da je život učenje, i u košarci i van nje. Nema ničeg lepšeg od toga kada posle jedne sezone ili prvenstva shvatim da sam u nečemu postala bolja.

Prvi inostrani klub bio vam je albanski Fljamurtari iz Valone. Nema potrebe pominjati da bi vam i danas mnogi Srbi rekli da je to bio ekscentričan izbor.

Bilo je to lepo iskustvo. Otišla sam kada mi je bilo samo osamnaest godina, pravo iz Herceg Novog. Pre toga sam igrala kod tate i sprijateljili smo se sa mnogim ekipama iz Albanije; igrali smo i prijateljske utakmice, a Fljamurtariju je bila potrebna pomoć da osvoji albansko prvenstvo, pa sam uz njihov i tatin dogovor otišla da tamo odigram polusezonu. Dobro je bilo. Mentalitet, pravila oblačenja, sve je bilo novo, pogotovo za osamnaestogodišnju devojku, ali uspela sam da se izborim, a njihov odnos prema meni, pogotovo odnos saigračica, bio je fenomenalan.



Kažite nam nešto i o uslovima za igru. Sama Albanija ovde prolazi kao egzotična, a kamoli albanska ženska košarka.

Uslovi su bili veoma dobri. Volela bih da ponovo odem u Valonu, prelepa je. Prvi put sam tamo otišla kada mi je bilo četrnaest, i do moje osamnaeste već se mnogo izgradila, pa bih i sada htela da vidim koliko se promenila. Nije bilo velike razlike u uslovima za igru u odnosu na Srbiju i Crnu Goru. Liga, iskreno, nije bilo posebno visokog kvaliteta, ali je baš zbog toga bila pravo mesto za osamnaestogodišnjakinju, pravo mesto za razvoj. Otišla sam nakratko, bila blizu kuće, protivnice nisu bile prejake; bio je to pravi potez. Provela sam jednu neobičnu polusezonu i u Trebinju. Išla sam tamo samo vikendom, kada su se igrale utakmice, i uvela ih u prvu ligu.

Kako Herceg Novi i Crna Gora reaguju na vašu i sestrinu odluku da igrate za reprezentaciju Srbije?

Dosta ljudi zna da je Herceg Novi srpski grad, a ja ne smatram da sam ostavila zemlju, za mene je to jedno. I sada sam za Crnu Goru navijala punim srcem, želela sam joj sav uspeh. Najbolje drugarice su mi tamo, i za mene i dalje nema razlika. Reakcije nikada nisam pratila, mada kao što smo već pomenuli o ženskoj košarci doskoro niko nije pričao, pa u javnosti nije ni moglo da bude problema. Sada bi bilo teže, ali drago mi je da nisam pogrešila. Tata mi je još pre sedam godina, kada smo bile daleko od Olimpijskih igara, pričao: Srbija ima šanse da ode na Olimpijadu, ako želite tamo, izaberite Srbiju. I evo ga bio je u pravu.