Tadiću su glave došli Jeremić i Đilas

Foto Petar Marković

Pre 25 godina Milan St. Protić se prvi put pojavio na televiziji (NTV Studio B). Slučaj je hteo da sam bila prva koja ga je nešto pitala. Pet godina bio je ambasador u Švajcarskoj, a onda je, pre godinu dana, opozvan. Još jednom je slučaj hteo da budem prva koja ga nešto pita.

Razgovor počinje njegovim pitanjem za mene: Da li pamtiš, sad je 25 godina od moje prve izjave za TV, tačno znam i mesto i temu, a ti si me pozvala. Bilo je pitanje grba, himne i zastave, kažeš mi - ja sam Olja Bećković, da li bi rekao šta o tome misliš?

Pamtiš li emisiju u kojoj ste 1997. gostovali Šešelj,Tijanić i ti?

Dve nedelje pre toga ušao sam u srčanu aritmiju i od toga se prilično uplašio, dali su mi lekove, ispeglali mi srce, ti me pozoveš i pitam kardiologa da li da idem, da me ne udari infarkt usred emisije. Rekao mi je - idi, samo uzmi bensedin pre nego pođeš. Bensedin pre toga nikad u životu nisam uzeo i toliko me je uspavao i usporio. Sećam se, njih dvojica se raspravljaju i dok ja nešto da kažem, oni me već preskoče. I tako se emisija završila, bio sam uglavnom skretničar, ali reakcije publike su: nikad nisi bio bolji, takav gospodin, nisi dozvolio da uđeš u njihove rasprave... Umesto da popijem dva pića i da u emisiju odem leđero, ja gutnem to i upropastim se skroz, a reakcije - nikad veći gospodin nisi bio. Posle toga, nikad više nisam uzeo bensedin.

Više nisi učesnik u javnom životu, kako ti sve izgleda iz ugla posmatrača?

Vidim krah svega u šta sam verovao. Za ovih 15 godina ništa se nije ostvarilo od onog što sam želeo da se dogodi u Srbiji. Zahvaljujući i greškama onih koji su došli posle 5. oktobra, vratili su se oni stari u još prizemnijoj verziji. U međuvremenu su prihvatili osnovne elemente politike koja je postavljena posle 5. oktobra, sa kojom se ni onda nisam slagao, jer neotitoizam nije po mom ukusu. Ovde je sve na pola. Pola socijalizam - pola privatizacija, pola Rusija - pola Zapad, pola Tito - pola Draža, pola srpstvo - pola jugoslovenstvo, pola je vernika - pola ateista. Sve je izmešano i zato i nema rezultata.

Razgovaramo u danima još jednih dramatičnih pregovora u Briselu, šta očekuješ?

To je nažalost izgubljena bitka. Kao i u drugim stvarima, naši političari nisu dovoljno hrabri da bolnu istinu otvoreno kažu narodu. Za nekoliko dana dolazi Angela Merkel i to će biti, garantujem, ista vrsta sastanka kao svojevremeno sa Borisom Tadićem. Boris je imao dovoljno kičme i hrabrosti da kaže ne i onda doživeo odgovor - ako nećete vi, ima ko hoće. I sada ćemo da vidimo kako će ti koji hoće da se ponašaju u istoj toj poziciji.

Vlada Srbije je uputila pismo Savetu bezbednosti povodom britanske inicijative za usvajanje Rezolucije o Srebrenici. Naš stav je da ne razumemo šta Britanci žele, da li ti razumeš?

Zapadne sile insistiraju da se sačuva jedinstvena BiH i za to koriste diplomatska, politička i ekonomska sredstva. Ova rezolucija je samo jedan od malih kamičaka u tom bosanskom mozaiku, kao Princip i Sarajevski atentat. Mislim da je sve završeno presudom Haškog tribunala, kojom je taj strašan događaj u Srebrenici označen kao genocid.

Kako ti zoveš taj strašan događaj, zločin ili genocid?

Kako god da ga zovem, strašno je i neoprostivo to što se dogodilo. Sve drugo je semantičko, a ne suštinsko pitanje. Da li je tamo ubijeno tri, četiri ili sedam hiljada ljudi, sa mog stanovišta je neoprostiv greh. Moralno je opravdanije biti žrtva nego silnik, tako sam vaspitan. Drugi imaju potrebu da pravdaju zločine svojih, a da upiru prstom kada ih učine drugi. To su decenijama radili Hrvati, sad smo počeli i mi da ličimo na njih, a ja ne mislim da Srbi treba da liče na Hrvate.

Da li bi premijer trebalo da ode u Srebrenicu?

Mi u Beogradu u ime ovog naroda ne treba nikom ni za šta da se izvinjavamo, jer mi u tome nismo učestvovali, za to nismo ni znali. O Srebrenici smo saznali nekoliko godina docnije. Preuzimanje odgovornosti za ono što je uradio neko drugi, svejedno što je pripadnik mog naroda, nema nikakvog smisla. Punih 10 godina, boreći se protiv Miloševića, javno smo govorili šta mislimo o njegovoj politici, koja je na kraju i dovela do Srebrenice. Kako smo došli u poziciju da posle 5. oktobra preuzmemo na sebe odgovornost za to i ulogu branioca Miloševićeve politike, ni dan-danas mi nije jasno. Sa tim sam imao problem u Vašingtonu, moj sukob sa Koštunicom je zbog toga, nikakvog tu ličnog sukoba nema.

Šta danas misliš, zašto si opozvan sa mesta ambasadora u Vašingtonu?

Formalni razlog za smenu je to što nisam poštovao instrukcije Ministarstva spoljnih poslova i dozvolio sam da patrijarh Pavle u ambasadi služi službu. Pre toga, čim sam došao, ambasadu je osveštao današnji vladika australijski Irinej Dobrijević i tada mi je rekao: Milane, malo sam ja za ovu zgradu, ovde tebi treba egzorcist. On je predložio da patrijarh dođe u ambasadu tokom svoje posete SAD, prihvatio sam i, uprkos upozorenjima iz Beograda, to organizovao.

Kako je glasilo upozorenje?

Ne sme da dođe zato što su po Ustavu Srbije razdvojene crkva i država.

Čiji si ti u stvari bio izbor?

Ničiji. Goran Svilanović zove i kaže: Imam ponudu za tebe, `ajde da odeš ti u Vašington. Odem kod Koštunice na razgovor i na osnovu njegovog ohrabrenja ja to prihvatim. Uvek smo bili u najboljim odnosima i tek po mom odlasku u Vašington kreće saplitanje. A počelo je od toga što sam ja rekao na jednom skupu u Vašingtonu da će Milošević biti uhapšen do 31. marta 2001. On je onda, na konferenciji za štampu, izjavio: Ambasador ne zna o čemu govori. A ja sam to rekao na osnovu prethodnog Zoranovog boravka u Vašingtonu kada mi je rekao - nema druge, ovog mora da hapsimo.
To je bio moj neoprostiv greh, jer je Milošević bio uhapšen i to 31. marta, pa se ispostavilo da znam više od predsednika države. Da li je moja dužnost da budem dobro obavešten? Jeste. Da li sam nešto pogrešio? Nisam, Koštunica je pogrešio. Zbog njega smo napravili 5. oktobar, a onda se on okrenuo protiv nas, tj. protiv samoga sebe. On je kao Radovan Treći, kad je na kraju stao na stranu Vilotića protiv samoga sebe.
To je Koštunica, sam protiv sebe, protiv svega što je zastupao 10 godina. Bio je antikomunista, isključen je sa Pravnog fakulteta, a posle 5. oktobra isključivo se okružio najgorim komunistima!

Na koga misliš?

Kako na koga? Rade Bulatović, Gradimir Nalić, Aca Tomić Rade Bulatović je bio partijski glavoseča na Pravnom fakultetu, i profesori su ga se bojali. Pitao sam Koštunicu - odakle ti oni, gde si ih iskopao, gde su oni bili kada su te isključivali sa Pravnog fakulteta, kad smo pokretali opoziciju protiv Miloševića? Kako su ti oni bliži nego mi, kako odjednom sumnjaš iako me znaš 20 godina, a ne sumnjaš u nekog ko ti je došao sa suprotne strane? Ćutao je.

Kad si otišao u Vašington, govorio si da ti je cilj da dovedeš predsednika Buša u Beograd i da on izgovori: Žao mi je što sam vas bombardovao. Šta misliš danas, koliko je to bilo realno?

Ambasadori kada dođu u neku zemlju predaju akreditivna pisma predsedniku ili krunisanoj glavi. Buš je tek izabran za predsednika i razmišljao sam šta ću da mu kažem. Da uđem samo da mu tutnem ta pisma u ruke i kažem dobar dan? Nešto moram da kažem, ali ništa pametno nisam smislio. On me pita šta je cilj vašeg dolaska, i u momentu kažem da vas dovedem u Beograd.



Ovaj deo za bombardovanje nisi njemu izgovorio?

Ne, ne, to sam sebi rekao da bi to bio za mene uspeh, da dođe i samo kaže I`m sorry. Ne mora da kaže zbog čega, samo da kaže I`m sorry. Možda sam nepopravljivi romantik i idealista, ja i sada mislim da bi to bilo moguće. Vašington je moj nezavršen posao i moja rana. Ja znam da sam tamo mogao da uradim mnogo više za ovu zemlju, ali nisam, možda sam delimično i sam kriv, ali tranzicija od revolucionara do diplomate nije lak put.

U Bern si otišao na poziv Tadića, uz dogovor da tamo sprovodiš politiku Vlade i da imaš njegovu podršku odavde. Ako bi se desilo da ti Toma Nikolić ponudi da se vratiš u Švajcarsku pod istim uslovima, da li bi prihvatio?

Ne. Ne može to da se poredi. To nije čovek kome mogu da verujem. Kada neko tako promeni uverenja, a nije Sveti Pavle, ja teško tome verujem, pogotovu što je on, kao i cela ta grupa ljudi, promenio uverenja iz interesa, a ne iz ubeđenja. Ne mogu ni da zamislim tu vrstu razgovora.

Šta misliš o Tadićevoj odgovornosti za dolazak cele te grupe ljudi na vlast?

Priznajem pred svima - Boris Tadić je moja slaba tačka. Ne samo zato što mi je stari drug, nego što sam uveren da je u osnovi dobar čovek. Pravio je političke greške, ali je dobar čovek koji ima reč, šta god ljudi mislili. Mnogo drugih ima nedostataka, ali ima karakter.

Da li je bio dobar političar?

Bolji je čovek nego političar. Ima političku viziju i zreliji je od mnogih u shvatanju gde je mesto Srbije i kako treba da se postavi u odnosu na svet, ali nije kao Zoran dobar u brzopoteznoj, svakodnevnoj politici donošenja odluka. I bio je katastrofalan u izboru saradnika. On je prva žrtva žutih, i to onih koje je sam doveo. NJemu su glave došla dva čoveka koje je za ruku izveo na političku scenu i od njih napravio popularne političare, Vuk Jeremić i Dragan Đilas. NJih dvojica su mu zabola nož u leđa direktno, i ništa nije vredelo Borisu to govoriti.

Imam utisak da radije govoriš o prošloj, nego o sadašnjoj vlasti?

U ovoj je zemlji falš postao način života. Imamo predsednika koji ne zna šta je Tviter, ima falš diplomu i nije ga sramota. Mnogo više bih cenio Nikolića da kaže - nisam imao priliku da studiram, imam srednju školu, ali je narod glasao za mene i postao sam predsednik. Ovaj drugi se hvali da je najbolji student Pravnog fakulteta. Velika stvar. Pa i ja sam bio najbolji student Pravnog fakulteta i to u vreme kada su profesori bili malo bolji, pa šta? Uz to, brani onog nesrećnika, opet sa nekim sramotnim doktoratom, sa ne znam kog univerziteta. Šta od šešeljevaca mogu da očekujem da urade dobro? Gaze po medijima, a imaju podršku tri četvrtine parlamenta. I sad treba o njima da razgovaramo, pa nemoj. Voleo bih da razgovaramo o Saši Petroviću, a ne o ovima. Sve je toliko nisko palo, da nemamo moć da se izvučemo i da razmišljamo dalje od Vučića i Nikolića.



Davno si rekao da je za tebe srpstvo sistem vrednosti, a jedna od najvažnijih je antikomunizam. Da li bi danas to ponovio?

Apsolutno. Sve najvrednije u vreme komunizma bilo je subverzivno prema komunizmu. Čak je i Dobrica Ćosić postao popularan kada je njegovo pisanje postalo subverzivno u odnosu na vladajući poredak. Dok je bio apologeta niko ga nije čitao. To važi i za Luleta Isakovića. I sve što je kasnije napisao Duško Kovačević je subverzivno. Sve što se događalo u jugoslovenskom filmu još od vremena crnog talasa je subverzivno. Kada budem mrtav i beo je za moj ukus možda najbolji film snimljen u Jugoslaviji i ako nije subverzivan, ne znam šta je. E to je taj duh kome ja pripadam.

Gde danas nalaziš taj duh kome pripadaš?

Nigde! Moja deca su četvrta generacija koja živi pod istim krovom, u kući u kojoj sam i ja rođen i u kojoj sada sedimo, sa istim stvarima, knjigama, duhom Tu ja pripadam. Onih što su bili moji uzori, nažalost više nema. Skoro sam vratio film na to kada sam se vratio iz Amerike i ušao u DEPOS 1992. Sećam se Saveta DEPOS-a, sa ljudima takvog intelektualnog zamaha kakav danas ne možemo ni da zamislimo, a kamoli da pronađemo.

Ko ti je na pameti?

Nikola Milošević prvi. U mnogo čemu se nisam slagao sa njim, ali to je gromada od ličnosti. Onda Mihiz, koga sam najviše voleo i cenio, genijalan čovek i verovatno naš najdarovitiji pisac. Pa Boba Selenić. Moj profesor Radovan Samardžić nije bio u DEPOS-u iz svojih razloga Takvih ljudi više nema. Kada je umro Milutin Garašanin, tražili su da mu držim posmrtni govor, zato što nije bilo nikog drugog. Niti sam njegov đak, niti arheolog, samo sam se sa njim družio sticajem čudnih okolnosti. Ko će danas njega da pomene? Neće ni arheolozi, a kamoli neko drugi. Gore, dakle, imamo, nažalost, mnogo boljih ljudi nego dole. Ima još poneko, tu je LJuba Simović, nisam ga odavno video. Sretnem skoro mog dobrog druga Borisa Begovića, a on mi kaže: U ovoj zemlji je bolje da ubiješ čoveka nego da budeš liberal! Mi smo sve što imamo, što vredi potpuno sahranili. Gde danas možeš da čuješ Borisa Begovića, kome treba obrazovan, emancipovan čovek, koji savršeno govori engleski i ume da se ponaša. Uzeo sam jedan primer. A ti uzmi 10 ljudi, koji su najčešće gostovali u tvojim emisijama, a još su živi i da vidimo gde su sada. Ne čuje se reč Leona Kojena, niko ne sme da ga pozove. Sreo sam ga pre nekoliko godina, stajali smo i razgovarali dva sata! O čemu? O Ajnštajnu i Frojdu, nasred ulice! Taj svet kome pripadamo, teme koje nas zanimaju, naš pogled na svet, to više nikoga ne interesuje. Gde su svi ti ljudi koji doživljavaju Maratonce kao kultni film, sa kojima smo se družili za vreme demonstracija i za vreme bombardovanja.

Moram da te ohrabrim. Postoje ti ljudi, videla sam ih pre mesec dana u Ateljeu 212 na predstavi Avgust u okrugu Oksidžen. Potresno iskustvo, neverovatno daroviti glumci i puna sala ljudi koji po strašnoj vrućini dva sata primaju taj dar i nagrađuju ga sa šest aplauza.

To je eksces. To nisu naše teme. Pre nego što sam otišao u Bern, na večernjoj sceni Boška Buha, u jednoj prolećnoj sezoni postavljena su četiri Šekspirova dela. Onda me u nekoj emisiji pitaju na temu Evropska unija Srbija i ja im kažem: Mi imamo Evropu u Beogradu, košta 500 dinara! Samo mi to ne prepoznajemo. E to je taj iskorak koji su ovaj grad i ova nacija imali, imaju ga i danas, ali kao eksces. Nemamo više tu vrstu duha, bar ona nije dominantna. Pa, po čemu su Srbi specifični i drugačiji? Mali narod sa velikom kulturom, koja je dostizala neverovatne domete. Uzmi samo trio Dučić Rakić - Vojislav Ilić. To su naši najveći dometi, a teritorije se menjaju kroz istoriju. Šta je bila britanska imperija, a šta je danas? A niko ne može da im uzme Šekspira, Oldosa Hakslija To je to što nama nedostaje. Kod nas više ne može da dođe darovito seljače iz Hercegovine i da postane najveći Evropejac i istovremeno najbolji Srbin. Mi Dučića više nemamo. Da razume Voltera i volterijanstvo. To možeš da prevedeš na bilo koji jezik, ima da padaju vilice. Kaže Dučić, to je njegova tipična rečenica Ruso, to je pisac od srca, Volter, to je pisac od duha. Pazi kako je rečeno i koliko jednostavno.

Ne znam kad je to ušlo u običaj, ali je ustanovljeno pravilo da najviše čitamo leti. Šta bi preporučio za ovo leto?

Jovan Dučić - Blago cara Radovana, ili još pre Gradovi Himere. Stendal Crveno i crno. Evo još jedne preporuke - nekada sam pročitao Damu s kamelijama Aleksandra Dime mlađeg samo zato što sam hteo da se udvaram jednoj devojci. Kad sam je pročitao povraćalo mi se, imao sam 16 godina. Sad imam 58 godina i sviđa mi se Dama s kamelijama, prava ljubavna priča.