Tajna kancelarkinog kofera

Foto AP

Nije baš da je postojala velika nada da bi nemačka kancelarka Angela Merkel tokom posete Beogradu 8. i 9. jula mogla konkretnije nagovestiti otvaranje poglavlja u pregovorima o priključenju Srbije Evropskoj uniji, ali je u utorak, nakon vesti da prethodne večeri na sastanku beogradske i prištinske delegacije u Briselu nije potpisan nikakav dogovor, ta vrsta šargarepe delovala potpuno nedostižno. Protivnici premijera Aleksandra Vučića, ipak, ne bi trebalo previše da se raduju i očekuju neki hladan tuš za srpskog vođu, sličan onome koji je kancelarka tokom svoje prethodne posete, 2011. godine, priredila tadašnjem predsedniku Borisu Tadiću, kome je ostavila listu zahteva i pred kamerama mu u lice rekla da Nemačka traži ukidanje srpskih institucija na severu Kosova.

Mnogo je, u međuvremenu, odmakao proces beogradsko-prištinskih pregovora, tokom kojih je aktuelna srpska vlast pokazala značajan nivo kooperativnosti i spremnosti za ustupke kad već nema desne opozicije da je na tom putu ometa, kao što je, u prethodnoj inkarnaciji, sama činila Tadićevoj vlasti. A ni šanse za nove podvige nisu potpuno nestale.

I to ne samo zato što je još uvek otvorena mogućnost za odlazak premijera Srbije na obeležavanje 20. godišnjice masovnog ubistva u Srebrenici, već i zato što mogućnosti za napredak na kosovskom terenu pre početka zapadnobalkanske turneje nemačke kancelarke možda i nisu sasvim isključene.

Na to ukazuje Aleksandra Joksimović, direktorka Centra za spoljnu politiku, koja uočava da se u saopštenju Federike Mogerini, visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost, pod čijim pokroviteljstvom se pregovori vode, ističe da je u ponedeljak finalizovan tekst dva sporazuma (o principima za uspostavljanje Zajednice srpskih opština na Kosovu i implementaciji dogovora iz oblasti telekomunikacija), ali da finalni politički dogovor nije postignut.

Uz podsećanje da se izjave beogradske i prištinske strane redovno razlikuju, jer su namenjene različitoj publici - isključivo domaćoj javnosti - Aleksandra Joksimović ocenjuje da mi za sada nemamo informaciju koliki je napredak, zapravo, postignut, ali da bi se iz drugog dela rečenice iz saopštenja visoke predstavnice EU (odmah će se razmišljati o daljim koracima) moglo zaključiti da postoji čak i šansa za novi sastanak pre dolaska kancelarke Merkel u region. A ako se nova runda pregovora zakaže brzo, to bi moglo značiti da napredak nije zanemarljiv o čemu će kancelarka svakako biti bolje obaveštena od obične javnosti.

Naravno da to nije razlog za opuštanje i uverenje da sve teče po planu, samo nešto sporije nego što bi pristalice evropskih integracija želele. Nemanja Todorović Štiplija, glavni i odgovorni urednik portala European Western Balkans podseća, na primer, na nedavno neusvajanje zakona o specijalnom sudu u kosovskoj Skupštini, što bi za EU i Nemačku kao njenu najuticajniju članicu trebalo da bude znak da je potrebno da više rade na terenu, a ne samo da se oslanjaju na ovdašnje političke partnere. Naročito zato što sve tri strane u pregovorima, Beograd, Priština i Brisel, imaju različito viđenje celog procesa, a odatle i stalne nedoumice o tome šta se tačno podrazumeva pod toliko pominjanim napretkom.

U uslovima ozbiljne krize koja potresa EU (Ako propadne, evro, propašće i EU, reče kancelarka u ponedeljak govoreći o potencijalnim posledicama izlaska Grčke iz zajedničkog valutnog sistema) ionako deluje previše optimistično očekivati bilo kakvu ozbiljniju šargarepu od poruke da Berlin i Brisel ne odustaju od Zapadnog Balkana, koju u kancelarkinoj turneji vide svi analitičari, bez obzira na razlike u stavovima i opredeljenjima. Osim obilaska Beograda, Sarajeva i Tirane, koje Berlin očigledno prepoznaje kao najznačajnije tačke u procesu pomirenja i restauracije donedavno zaraćenog i godinama devastiranog terena, kao dokaz neodustajanja od Zapadnog Balkana trebalo bi da posluži i berlinski proces ekonomskog osnaživanja, bez koga ozbiljnog približavanja Uniji, poučenoj brojnim lošim iskustvima, teško da može biti. Problem je, međutim, što će do tog željenog osnaživanja, prema mišljenju Aleksandre Joksimović, teško doći bez nekog novog Maršalovog plana, a on se sada ne nazire. Zato će biti zanimljivo čuti da li postoje još neke mogućnosti osim obećane podrške infrastrukturnim projektima koji su važni, ali nedovoljni za ozbiljniji ekonomski oporavak najsiromašnijeg dela Starog kontinenta.

A da li se, osim zaklinjanja u posvećenost ideji uključenja Zapadnog Balkana u EU, može očekivati i neki domaći zadatak sa karakteristikama pritiska? Ozbiljnije zahlađenje prema Rusiji, na primer?

Sagovornici NIN-a to ne očekuju, uprkos spekulacijama o povećanom nepoverenju zbog ruske rezolucije o ratnim zločinima, neke vrste utuka na britansku rezoluciju o Srebrenici koju podržava Nemačka.

Iako EU blisko prati dešavanja na relaciji Beograd-Moskva, kao što prati i aktivnosti Rusije na međunarodnom planu, iako postoji zahtev za brže usaglašavanje sa zajedničkom spoljnobezbednosnom politikom EU, prema mišljenju Aleksandre Joksimović, sve dok ima napretka u pregovorima sa Prištinom, odnos prema Rusiji biće sekundarna tema. Ako bi se, međutim, pojavili problemi u implementaciji Briselskog sporazuma, pred Srbijom bi se našla otvorena druga teška pitanja, kao što je odnos sa Moskvom (čiji poziv, uzgred, srpski premijer ignoriše prema informacijama iz njegovog kabineta koje prenose mediji, poseta Moskvi ne nalazi se u ovogodišnjem Vučićevom planu aktivnosti).

Kancelarka će, prema mišljenju Štiplije, mnogo više da poradi na planu koji podrazumeva uticaj Srbije na Milorada Dodika, a sve u cilju smirivanja njegovih strasti za osamostaljivanjem Republike Srpske. Aleksandra Joksimović podseća na postojanje Nemačko-britanske inicijative koja se odnosi na pokušaj funkcionalizacije jedinstvene Bosne i Hercegovine, uz reviziju Dejtonskog sporazuma.

Očekuje se od Srbije da ne ohrabri Dodika u suprotnim namerama, kaže sagovornica NIN-a, uz podsećanje da je poseta Sarajevu na kancelarkinoj agendi puta koji pada baš uoči 20. godišnjice obeležavanja zločina u Srebrenici. Aleksandra Joksimović misli da bi za poziciju Srbije bilo od značaja da se premijer Vučić pojavi na memorijalu u Srebrenici, o čemu, za sada, postoje naznake. Sam Vučić je izjavio da je spreman da se pojavi na mestu zločina (koji deo srpske javnosti, upravo one koja mu je nekad bila naklonjena, uporno negira), stigao je i poziv, ali definitivna odluka će, veruje naša sagovornica, biti saopštena u poslednjem trenutku.

Ukoliko se baš tako desi, to ne znači da o eventualnom planu za saginjanje glave pred srebreničkim žrtvama gošća iz Berlina neće biti obaveštena ranije. Kao što bi, po istom principu deo priče za javnost, deo samo za uši poverljivih sagovornika bilo logično očekivati da su i vlasti u Beogradu, kao i vlasti u Prištini, obaveštene o svojevrsnom paralelnom dijalogu koji se odvija u Berlinu na nivou eksperata iz civilnog sektora, a sve uz znanje kabineta kancelarke Merkel.

A taj dijalog je, prema našim informacijama, već rezultirao potpisivanjem dokumenta u 12 tačaka koji predviđa rešavanje odnosa Beograda i Prištine po modelu dve Nemačke, sve uz pozivanje na principe Ujedinjenih nacija, zaklinjanja da jedna zemlja neće ometati drugu i da će se komunikacija održavati na nivou oficira za vezu.

Možda bi to mogla biti neka vrsta smernice, pravca u kome bi se moglo ići u nekoj od sledećih faza evrointegracijskog procesa kome smo se posvetili, a koga neće biti bez normalizacije odnosa u regionu. Pod uslovom da ga, ovako sparušenog, neka neočekivana varnica pre toga ne zapali ponovo.