Mogu da budem dokaz Vučiću da nije cenzor

Foto Dalibor Danilović

Na početku razgovora sa mojom prijateljicom i neistomišljenicom, LJiljanom Smajlović, predsednicom Udruženja novinara Srbije i glavnom urednicom lista Politika, podsećam vas na deo iz jedne njene kolumne u Politici. Ovde važi deviza: Neprijatelj, to smo mi. Od neistomišljenika se neumorno prave protivnici, od protivnika neprijatelji, a od neprijatelja - zakleti neprijatelji.

Da li ti se čini da si ti počela da radiš ono protiv čega si?

Ne. Mislim da nisam počela to da radim. Ne tražim uklanjanje različitih mišljenja, već priliku da se mišljenja razmenjuju na istom prostoru. Mislim da je Politika sada jedini nacionalni prostor u kom je moguće objaviti i jedna i druga mišljenja na istom mestu. Protivim se onom što radi Danas koji napada a da čestito i ne citira onoga koga napada. Kad odgovaram na tekstove iz Blica, prvo prenesem te tekstove u Politici. Smatram neverovatnim da se Zlatko Paković žali što je Politika prenela deo njegovog teksta Vučićev Miki Maus, pa dozvolila Mikiju Manojloviću da mu odgovori u Politici, jer nije hteo u Danasu.

Brzina kojom je stigao odgovor Mikija Manojlovića navodi na logičnu pomisao da je sve unapred dogovoreno?

Članovi kolegijuma Politike mogu da posvedoče da sam bila nezadovoljna što naša kulturna rubrika nije zabeležila kako ceo grad priča o tome da je Miki Manojlović na N1 izjavio da ne bi mogao da napravi predstavu bez Vučićeve pomoći. Nisam mogla da razumem da smo objavili razgovor sa Manojlovićem a da ga nismo pitali o onome o čemu mu iza leđa svi pričaju. Kad se pojavio tekst Zlatka Pakovića, rekla sam da ćemo to preneti iz Danasa. Obavestila sam Mikija Manojlovića, on mi je isto veče rekao da će da odgovori. Više bih volela da je njegov odgovor bio kraći. Nismo se lako dogovorili, ali uzela sam u obzir ko je Miki Manojlović. Nije mi bilo prijatno da mu kažem - ti smeš samo do 4.500 karaktera. Politika iz Pakovićevog teksta nije prenela ono što nam se učinilo uvredljivim na račun Mikija Manojlovića, a onda sam se našla u situaciji da Miki Pakoviću odgovori uvredljivo. U nekom idealnom svetu više bih volela da se to nije tako desilo, ali pre svega moram da vodim računa o tome da čitaoci imaju pravo da znaju.

Da li ti je palo na pamet da si u dijalog sa kolegama neistomišljenicima unela argumentaciju koja nema nikakve veze sa temom ćirilice od koje je sve počelo. I da praviš neprijatelje od onih koji ti to nisu?

Podržala sam inicijativu Asocijacije medija da se prepolovi PDV za sve štampane medije, a onda rekla da bi bilo dobro da se potpuno ukine PDV za ćiriličke listove jer je ćirilica ugrožena. Duže vreme mislim da je Vlada Srbije dužna da nam kaže kako će pomoći ćirilici, kojim paketom podsticajnih mera. Odmah sam napadnuta u najmanje pet tekstova. Pa ne razumem, ja sam podržala njihovu inicijativu, iznela svoju, napadnuta sam u nekoliko listova, negde na vrlo ružan i neprofesionalan način. I kada na te napade odgovaram, ti mi kažeš - što se svađaš, što produbljuješ razlike sa kolegama? Mislim da je licemerna ta optužba da unosim razdor.

Da li si u polemici sa Dragoljubom Žarkovićem izašla iz teme ćirilice?

Dragoljub Žarković je započeo ovu polemiku, pitao je kako se usuđuju da se javljaju, na ćirilici su izlazile one gadosti 90-ih. Dajte stvarno da dozvolimo da čitaoci procene da li treba pustiti ćirilicu da umre zato što su neke ružne stvari objavljivane na ćirilici. Pa valjda je u istoriji čovečanstva mnogo prljavijih stvari izašlo na latinici nego na ćirilici, pa gde bismo došli da se odreknemo pisma zato što su na tom pismu objavljivani grozni tekstovi. Neverovatan mi je Žarkovićev način razmišljanja.

Da li bi bilo logičnije da si mu odgovorila ovako, umesto podsećanja da je bivši novinar Ekspres politike i umešavanja Miškovića?

A što je to toliko ružno?

Liči na lošu nameru. Zašto ti je to trebalo?

Zato što je Žarković radio u kući Politika u jednom ćiriličkom listu u kojem su izlazili ti odvratni tekstovi koje on spominje. Zašto bi smetalo da se to pomene? Apsolutno nikakva loša namera. Ovo je rasprava o novinarstvu.

I šta će Mišković u raspravi o novinarstvu?

Ti smatraš da ako se ja zalažem da se dijalogom prevaziđu razlike, to znači da ne smem da se branim kada mi se kaže da su mi argumenti smešni i glupi? Kada on kaže da ništa gluplje i smešnije nije čuo od razloga za zaštitu ćirilice, meni se čini potpuno logičnim da kažem: čekaj, Žare, mogu da citiram smešnije i gluplje stvari iz tvojih tekstova, evo na primer o Miškoviću. Zašto bi to bilo sporno, baš bih volela da znam. Mislim da bi se i Žare složio da je njegova priča o tobožnjem pozivu Miškoviću na molitveni doručak smešnija i gluplja od naše priče o ćirilici. NJemu je potpuno normalno da Kurir i Informer zajedno sa Vremenom i Blicom plaćaju umanjen PDV, ali bi ga uvredilo da Politika ima neku korist od toga što bi se država brinula za ćirilicu. Ja to smatram licemernim i potpuno neprincipijelnim rezonom.

Da li ti ikad pada na pamet da izbegneš neku polemiku i sačuvaš sebe od uvreda koje neminovno slede? Kome treba polemika sa Basarom?

Svetislav Basara je čovek klozetske metafore. Zašto bi neko želeo da na sebe privuče tu klozetsku metaforu? To možda jeste nenormalno, ali meni je zapalo da budem urednik novina koje izlaze na ćirilici i moram da se borim za tu ćirilicu i za te novine i nije bitno šta će meni lično da se desi. Dobro je što smo ovde otkrili šta se desi nekome ko kaže: dajte da zaštitimo ćirilicu. Čitala sam u jeku naše svađe oko ćirilice tekst u NJujork tajmsu o tome šta Poljska preduzima da zaštiti evropskog bizona. Ne šalim se. Postoji hiljadu i po evropskix bizona u jednoj šumi u Poljskoj koji su tu davno dovedeni da bi ih kraljevi lovili. Sad se vode vrlo ozbiljne rasprave o tome kako ih sačuvati. Ako o tome čitam u NJujork tajmsu, onda je to u Poljskoj velika priča.
Kako je moguće da u Srbiji danas ne smeš da kažeš: daj da vidimo šta da uradimo da nam ćirilica ne izumre, a da se na tebe ne sruče te klozetske metafore?

Da li je Ištvan Kaić bio tvoja greška?

Većina ljudi u Politici misli da jeste, ali ne i ja. Kaić ume da razmišlja i analizira i meni je zapravo žao što njegovog glasa u javnosti nema. Znam da postoje ljudi koji misle da Ištvan Kaić govori ono što ja mislim, ali uveravam te da nije tako. Na vispren način je umeo da artikuliše neki pogled koji je meni zanimljiv i želela sam da to uđe u vidokrug naših čitalaca.

Kako je prestao da ti bude zanimljiv?

Nije uopšte prestao da mi bude zanimljiv. Požalio se SNS-u što sam mu odbila tekst o Olji Bećković i poslanici te stranke su u Skupštini Srbije to proglasili cenzurom, što sam ja shvatila kao pritisak. Glavni urednik Politike ne sme da podleže takvom pritisku.

Pisala si o nekoj tvojoj drugarici koja se ljuti na tebe što ne pišeš o Aleksandru Vučiću ono što ona misli o njemu. Šta ti misliš stvarno o Aleksandru Vučiću?

Aleksandar Vučić bi mogao da me koristi kao poster girl, opipljiv dokaz da nije cenzor, mogao bi u svakom momentu da kaže: gospodo, vi koji tvrdite da sam cenzor, evo vam Politike, evo vam LJiljane Smajlović, pitajte nju. Ja sam mu zahvalna što to ne radi, ali on bi to mogao s punim pravom. Nisam do sada o tome javno pričala, ali ne da ne trpim nikakav pritisak Aleksandra Vučića, nego mi se nekad čini da živim u carstvu potpune slobode. Možda je nepošteno od mene što dve godine dozvoljavam da se priča o tome da li je diktator i cenzor, a ja ne ustanem i ne kažem: gospodo, Aleksandar Vučić je neko ko potpuno poštuje i autoritet glavne i odgovorne urednice Politike i njene kompetencije i ne pokušava ništa da joj nametne.



Verujem da je malo onih koji bi pokušali da ospore da je u Politici zaista moguće pročitati najrazličitija mišljenja, pa i ona koje se nikako ne mogu dopasti premijeru. Pitanje je da li mu se ti odužuješ za život u carstvu slobode tako što u najdelikatnijim situacijama iz tvog pera izlaze tekstovi koji će mu se svakako dopasti?

Moraju se reći mnoge stvari bez obzira na to što će one da obraduju Aleksandra Vučića jer može nešto da bude tačno, čak i ako se Aleksandar Vučić sa tim slaže i ne možemo mi da se pravimo da to nije tačno samo zato što se Aleksandar Vučić takođe sa tim slaže.

Kad su Šešelja vratili u Beograd, napisala si tekst i podsetila čitaoce da se ne sme zaboraviti koliko je politika koju je on vodio bila duboko kompromitujuća za srpske nacionalne interese. Da li se sme zaboraviti da on tu politiku nije vodio sam i da su bila još dvojica koja su mu zdušno pomagala?

Ja mislim da sam spominjala Vučića u kontekstu te politike i mislim da nisam nikad izbegla da podsetim da su oni bili zajedno. Kada kažem ta politika, govorim o toj izvedbi, o onome kako se Šešelj ponašao, šta je govorio, on se savršeno uklapao u najgoru predstavu o Srbima, on je tome pomogao.

Zar nisu takvoj predstavi pomogla sva trojica?

Mislim da nisu na isti način, mislim da je Šešelj bio taj lik i da je fer da pričamo Šešelju za Šešelja, Vučiću za Vučića, Tomi Nikoliću za Tomu Nikolića, tako da nisu oni svi za mene Šešelj, ali ne mogu da poričem da su oni bili tu, sigurno se Aleksandru Vučiću dopadalo to kako radi Šešelj, inače ne bi bio sa njim u stranci.

Kako je moguće da u okviru tvog konsekventnog zalaganja da čitaoci imaju pravo da znaju sve, posle incidenta na Paradi ponosa gde je prebijen brat premijera, pišeš kolumnu u kojoj grdiš sve one koji su postavili pitanje šta se desilo pre toga?

Apsolutno netačno, nisam izgrdila one koji su pitali šta se desilo pre nego što su ljudi prebijeni, nego sam im rekla da ništa što se desilo pre ne može da učini nebitnim to što su oni prebijeni. To je ogromna razlika.

Niko nije govorio da je nebitno,

Ali su smatrali da je to moguće opravdati. Dakle, ta logika, ako su Vučić i Mali bili drski, naravno da ih je policija prebila, e to nikako ne može da bude naš rezon. Inače, ja se možda slažem u mnogim stvarima sa Aleksandrom Vučićem, može neko da misli i da se ja pretvaram da se slažem zato što hoću da mu pomognem, ali moram reći da sam i u vreme Slobodana Miloševića u Vremenu često znala da pišem neke stvari koje se nisu sviđale ljudima koji su smatrali da je sve idiotski što kaže Slobodan Milošević.

Posle tragičnog pada helikoptera i pogibije sedam ljudi, imaš istu reakciju i nerazumevanje za interes javnosti ko je odgovoran?

To što je taj helikopter pošao da spasi bebu predstavljano je kao udruženi zločinački poduhvat. Meni se čini da je taj pristup refleksna reakcija nekih ljudi, samo zato što osećaju da je to nešto što može da naškodi Vučiću. Mislim da niko ne može da mi prigovori da sam sakrila neku informaciju kako bih pomogla Aleksandru Vučiću. Jedino je to fer i pošteno merilo. Moje uređivanje mora da se meri po tome da li odbijam da objavim nečije pismo jer bi to pismo moglo da naškodi Aleksandru Vučiću ili nekoj mojoj verziji istine, ili ja radim profesionalno i objavljujem i ono što bi moglo da škodi Vučiću i ono što bi moglo da mu bude super. Ja mislim da se tako sudi o novinarstvu, krijem li informacije kako bih nekom pomogla, ili objavljujem i te i ove druge.

Sad stižemo do NIN-a i Saveta za štampu, da li je običaj da ti prva objaviš odluku Saveta za štampu koju još nije ni objavio ni poslao osuđenoj redakciji?

Ne mogu da verujem da me novinar pita zašto si objavila nešto pre nego što je zvanično saopšteno. Kako može uopšte biti sporno što sam ja saopštila nešto što se desilo, što je tačno, zato što to još nije zvanično saopšteno. Pa novine postoje da bi objavljivale ono što se desilo iako neko to još nije zvanično saopštio. Inače bismo samo čekali da dođu zvanična saopštenja.

Optužila si kolege iz NIN-a da su izabrali jednu stranu i da je to pogubno za novinarstvo. Da li si i ti u slučaju Saše Jankovića izabrala stranu?

Ne, mislim da ne. Mislim da je Politika pre pisma porodice prvo objavila intervju sa Sašom Jankovićem u kojem je Saša ispričao da je smrt njegovog najboljeg prijatelja jedna od najtežih stvari u njegovom životu, i druge lične detalje. Kad se pojavilo pismo te porodice, nemoguće je bilo ostati potpuno ravnodušan.



Ne govorim kao advokat NIN-a, pitam te sa sopstvenog stanovišta. Nemoguće je ostati ravnodušan na bol porodice, ali, da li misliš da je moguće proceniti da ne želiš da učestvuješ u naručenoj kampanji u kojoj se bez skrupula zloupotrebljava porodična tragedija da bi se uništio jedan čovek? Šta ti misliš, da li postoji kampanja?

Normalno da postoji kampanja, zato što ljudi misle da se sviđa Aleksandru Vučiću da se vodi ta kampanja.

Kako je moguće da se ti ne groziš tog novinarstva koje otvara priče na bazi dostavljenih policijskih kompromitujućih materijala, u brižljivo odabranom trenutku? Kako ti nije zanimljiv taj momenat?

Naravno da mi je zanimljiv, potpuno mi je jasno da se to dešava u momentu kada je Saša Janković u sukobu sa vlastima, kad se zamerio oko Andreja Vučića, Bratislava Gašića, To samo slepac ne bi video, ali da li je to razlog da kažem - baš me briga za te podatke pošto odgovara Vučiću da se za to sazna.

Da li urednik novina može da kaže neću da se družim sa Pinkom i Informerom, neću da učestvujem, neću da budem trojka?

Ja se nisam družila. Ne može to da bude kriterijum, mi ćemo da budemo sad na strani Saše Jankovića i baš nas briga šta saznamo, to nikada neće biti moja uređivačka politika.

Ne radi se o tome da je neko na strani Saše Jankovića, nego da je na drugoj strani policijsko-političkih kampanja. Da li je to argument?

Ako je razlog NIN-a što neće da objavi priču Pere Višnjića to što neće da učestvuje u kampanjama, to je apsolutno neprofesionalno i politikantski, to je politička odluka.

Kako to da ne pomišljaš da je takva odluka pre svega etička, a ne politikantska?

Tvoja je etika prema tvom čitaocu i ti si dužan da on sazna nešto više i ne moraš ni u kakvu kampanju da se uključuješ da bi obavestio čitaoca, da on ne mora da ide da kupuje tabloide, nego mu ti kažeš šta si mogao od tih informacija da proveriš. Zar to nije razlog što mi svi postojimo?

Da li je sud eventualno adekvatnije mesto za istrage od novina?

To je smešno, to je antiteza novinarstva. Da li je u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije trebalo da kažem, kao što mi poručuje Branka Prpa, neka rade državni organi. Pa to je tako sramno pričati. Novine postoje zato što nećemo da prepustimo da rade samo istražni organi, nego hoćemo da napišemo ono što smo mi saznali.

Prošle nedelje je Branka Prpa otkrila u Vremenu prilično grozne detalje o odnosu Slavka Ćuruvije prema tebi. Da li je istina da te je izbacio iz kuće?

Ne, naravno da nije istina.

Prpa govori da se čudi kako je došlo do toga da govoriš na sahrani. Odavno su mi neki svedoci pričali da niko drugi nije smeo, šta je istina?

Drugi urednici Evropljanina su se osećali ugroženijim od mene, pa su me zamolili da govorim kako oni ne bi morali. A Branka mi je godinama bila zahvalna. Ne znam da li je i onda lagala, kao što to sada čini.

Jedna tvoja kolumna je imala naslov Kad ako ne sad. Šta ti je danas prva asocijacija?

Kakav bih ja bila čovek da na kraju karijere nemam hrabrost svojih uverenja, pa kad ću ako ne sada? Kad ću da radim onako kako mislim da treba?