Kapitalizam postaje varvarski

Foto Dalibor Danilović

Nedavno završena trodnevna konferencija Razmišljanje izvan kapitalizma u organizaciji Instituta za filozofiju i društvenu teoriju je, osim što je u Beogradu okupila neke od najpozvanijih evropskih kritičara kapitalizma, kroz debate problematizovala i niz posve aktuelnih pitanja. Iako je uveliko jasno da se Evropa i svet nalaze na istorijskoj raskrsnici nakon koje nema nazad, čini se da je Grčka ta koja je prva zakoračila nekom novom putanjom. I, kako za sada izgleda ipak se vratila nazad, prihvatanjem poslednjih uslova trojke MMF-a, Evropske komisije i Evropske centralne banke. Koliku će cenu Cipras i Grci zbog toga platiti, hoće li španski Podemos nešto učiniti drugačije, gde se u toj koloni marginalnih Evropljana nalaze balkanske zemlje o svim ovim i još nekim pitanjima smo razgovarali s Katrin Samari, profesorkom ekonomije na Univerzitetu Pariz-Dofin, koja se bavi istočnom Evropom, bivšom Jugoslavijom, ekonomskom i legislativnom dimenzijom kapitalizma i mogućnostima njegovog podrivanja.

Pobeda ne na referendumu mnogima je dala povoda da Grčku vide kao evropski bastion šireg antikapitalizma ili modernog komunizma. U realnosti je pobedilo gubitničko da. Kako vidite ovaj paradoks?

Kao posledicu Sirizine greške, uverenja da su dve Evrope moguće. Ona iz Sirizinog programa, gde je, uostalom, i moguće da jedan lider na referendumu pita narod šta želi i kako razmišlja. Evropa kojoj su Grci većinski rekli ne je ona druga, to je ona koja ne želi da restrukturira i većim delom otpiše grčki dug, kako je i učinjeno u slučaju nekih većih zemalja, poput Nemačke i Francuske nakon Drugog svetskog rata i Poljske početkom devedesetih. Greška Sirize je to što su mislili da je ove dve Evrope moguće pomiriti i što nisu pripremili rezervni plan u slučaju neuspelih pregovora. Trojka brani interese kreditora i, logično, želi pregovore po svojoj i njihovoj meri. Pritom je program koji su propisali Grčkoj u cilju rešavanja dužničke krize već doveo do povećanja duga u odnosu na BDP, siromaštva i stope nezaposlenosti. Smanjenje prava na zdravstvenu zaštitu i obrazovanje, smanjenje pravne zaštite radništva i izdataka na socijalne službe brani se idejom kompetitivne Evrope koja navodno nema alternativu i koja je navodno plod zdravog razuma, iako očigledno propada. Međunarodni eksperti u Komisiji za istinu o javnom dugu Grčke saglasni su da glavni problem nije bio javni dug kao takav već rizični plasmani nekoliko privatnih banaka, čime su štićene francuske, nemačke i grčke finansijske oligarhije. Pokazuje se da je najveći deo grčkog duga bio nelegalan, nelegitiman i odiozan, kako su rekli. Podemos u Španiji čini isto to, samo na opštinskom nivou neke su kredite već proglasili toksičnim. Siriza je trebalo da se, pozivajući se na ove nalaze, suprotstavi novim diktatima i međunarodnom finansijskom terorizmu. Jer, ako trojka pobedi, biće to istorijski poraz svih koji se protive štednji i koji se zalažu za demokratiju.

Odnos Grčke i trojke već je podelio i Grčku i ostatak kontinenta

I samu Sirizu. Neki stranci će se prikloniti zvaničnoj argumentaciji kako su Grci lenji i nezreli i kako ne poštuju evropsku disciplinu. Međutim, naročito ako Podemos u Španiji postane još zastupljeniji, biće jasno da Grčka nije izuzetak. Podele će se sigurno preneti i unutar Nemačke i Francuske, i to po društvenim šavovima. Ta kriza neće biti ekonomske prirode, već političke.

Možete li onda da zamislite kako će Evropa i svet izgledati u budućnosti, bližoj ili daljoj?

Nezahvalno je predviđati. Istorijski kontekst globalizacije je bez presedana, današnji politički i geostrateški ulozi najveći su dosad. Ako se levičarska, progresivna alternativa uskoro ne konsoliduje, bojim se da ćemo se vratiti u kapitalizam 19. veka, uz dodatak MMF-a, NATO-a i međunarodnih korporacija. Pojačaće se i reakcionarna, netolerantna i fanatična strujanja, ksenofobična, militantno konzervativna, s vrlo pojednostavljenim antisistemskim rešenjima i žrtvenim jaganjcima.

Od čega zavisi konsolidacija levice?

U velikoj meri od društvenih trvenja i borbi. Levica će morati da se pozabavi konkretnom borbom protiv iskorišćavanja, svakog vida ekonomske i društvene nadmoći, ali i ekoloških problema. Moraće da ujedini sve društveno-političke pokrete koji slično razmišljaju i pružaju alternativu. Tek tada će artikulacija levice moći da postane delatna i efikasna pred korporacijama, uoči potpisivanja međunarodnih sporazuma o slobodnoj trgovini, pred nadnacionalnim telima koja donose važne odluke... tek tada će biti moguće povezivanje starijih i mladih, zaposlenih, nezaposlenih i prekarijata, domaće i strane radne snage, muškaraca i žena... kad bude jasno da su svima problemi manje ili više isti.

Je li uopšte moguće uspostaviti humaniji oblik socijaldemokratskog kapitalizma?

Kejnzijanske struje su u periodu 2007-2009. zagovarale nekakav zeleni NJu dil, ali uslovi za njega ne postoje. S jedne strane imate povećavanje javnih dugova u velikoj meri začetih pomaganjem rizičnih banaka, zbog čega se udarilo na pravnu zaštitu radnika i javni sektor. S druge strane, samo se u finansijskom sektoru još vode logikom da je nešto previše važno da bi propalo. Tome dodajte sve češće regionalne ratove u svetu, kriminalizaciju većine oblika društvenih otpora... Kapitalizam jeste u krizi i glavne imperijalističke sile iz 19. i 20. veka svakako gube hegemoniju, ali to ne znači da i dalje ne prave štetu; zemlje BRIKS-a nastoje da ojačaju svoju poziciju, ali istim mehanizmima. Zahvaljujući toj šteti i jačanju potonjih, kapitalizam opstaje, posve varvarski.

Jugoslavija je to osetila na svojoj koži. Smatrate li da postoji šansa da se razvije levica u državama nastalim iz njenog raspada?

Model za tako nešto ne postoji, inače bismo ga i u Francuskoj primenili. Ali svi možemo da učimo iz uspešnih primera kakva je Ujedinjena levica u Sloveniji. Karakteristično je da su se svi uspešni primeri pojavili nakon učestalih društvenih borbi, duboke krize parlamentarne demokratije i dominantnih partija koje god zvanične orijentacije. Bilo je dovoljno usprotiviti se korupciji, društvenoj nejednakosti i dati glas mlađim generacijama, novim vođama... društvo se, međutim, ne menja samo na izborima, naročito u parlamentima otuđenim od glasača. Demokratija ne sme da stane na ulazu u fabriku. Narod je taj koji kroz kontrolu vlasti i direktno odlučivanje mora da bude glavni politički činilac.

I pored prisutnog evroskepticizma u zemljama bivše SFRJ, ponavlja se da Evropa nema alternativu. Veliki deo stanovništva je usvojio tu logiku. Smatrate li da je to tačno?

Kada se 2005. na referendumu odlučivalo o ustavu EU, radili smo na mobilizaciji levičarskog ne, suprotnog od desničarskog, ksenofobičnog ne i proevropskog da. Protivnici Ustava su pobedili s 55 odsto, a naš cilj je bio da se suprotstavimo dominantnim politikama, kako unutar Evrope, tako i izvan nje. Alternative su, dakle, moguće. Međutim, od 2009. se u EU radi na uspostavljanju zlatnih pravila raznih paktova štednje koji se implementiraju i u ustave pojedinačnih država. Stremi se generalizovanoj tržišnoj utakmici, ekonomskoj liberalizaciji svega, a snažne institucije bi trebalo da obezbede privid kako su ovi procesi prirodni. Zato je i neophodno politizovati ekonomske probleme, kako to za sada čine Siriza i Podemos, na primer.

Gde u istoriji sličnih politizacija pozicionirate jugoslovensko samoupravljanje?

Jugoslovensko iskustvo samoupravljanja bilo je upravo alternativa, ustavno pravo. Treba ga razlikovati od institucija koje je trebalo da ga primene u Jugoslaviji, a koje su mu često stajale na putu. Jednopartijski sistem se takođe nije obazirao na sve učesnike u samoupravljačkoj proizvodnji, što mu nije pomoglo. Iz debata jugoslovenskih filozofa šezdesetih godina su se iznedrila tri dobra koncepta: samoupravno planiranje, suprotstavljeno socijalističkom, etatističkom tržištu u Sovjetskom Savezu, potom samoupravne interesne zajednice proizvođača i korisnika usluga ili proizvoda, na različitim teritorijalnim nivoima, i, naposletku, predlaganje tela kojim bi se samoupravljanje politički nadgledalo i branilo.
Iako je ovaj projekat propao, vrednovao je konkretne potrebe proizvođača i građana više od diktature države, partije ili tržišta. Makar u teoriji, ali danas ni tu teoriju nemamo.

Smatrate li da je krvavi raspad Jugoslavije mogao da se spreči? Da li bi to možda bilo moguće s drugim liderima?

Moglo je drugačije. Ne verujem da istorijski determinizam postoji, a primer je pobeda jugoslovenskih partizana u Drugom svetskom ratu. S jedne strane su se nosili s ogromnim međunarodnim pritiscima i interesima, artikulisanih na Krimskoj konferenciji 1945. godine. S druge strane, ideološki su se borili protiv postojećeg građanskog međuetničkog rata. Ipak, pobedili su, jer ih je narod podržavao nadajući se konkretnom boljitku oslobođenju teritorija, njenoj preraspodeli, priznavanju narodnosti u novoj državi, federativnom uređenju... Projekat je, dakle, bio autohton. Nacionalni lideri devedesetih, s druge strane, nisu nudili pošten izlazak iz krize u kojem bi bilo mesta za sve, pa su se i međuetničke pukotine dodatno proširile. Tuđman, Milošević i Kučan su najodgovorniji, jer su još pre rata projektovali granice svojih nacionalnih država. Lideri BiH su manje odgovorni, jer naprosto nisu imali dovoljno uticaja. Činjenica da su Milošević i Tuđman tu zemlju podelili u hodu, prijateljski, lepo ilustruje njen tadašnji položaj. Dalje, lideri su bili okrenuti sebi, ne narodu; ne narodnoj podršci, već podršci Zapada. Zapad, s druge strane, pojma nije imao šta da radi sa SFRJ. Jer, u Bosni nafte nema. Zato se i pojavilo mnoštvo interesa, nemačkih, britanskih, francuskih kasnije i američkih pretenzija da kroz širenje NATO-a pojača kontrolu nad svojom Evropom. Realpolitika svetskih vlada se tih dana svodila na ponašanje piromana koji su istovremeno i vatrogasci. To je ono što i danas vidimo u Ukrajini.