Krvavi patriotizam

Foto AP

Uz neostvareni san o Evropskoj uniji, Turska je, izgleda, mnogo više sanjala o uspostavljanju Osmanskog carstva, bez obzira na posledice i na unutrašnjem i na spoljnjem planu. Najnovija eskalacija nasilja usledila je pošto je Turska bombardovala položaje Islamske države u Siriji,ali i položaje Radničke partije Kurdistana (PKK) na severu Iraka. Nemiri u Istanbulu, koji su potom usledili i u kojima ima i poginulih, pokazuju da će se turski predsednik Redžep Taip Erdogan suočiti i sa unutrašnjim posledicama svoje spoljne vojne operacije.
Tako je pao u vodu prolećni dogovor o pomirenju, kada su se predstavnici turske vlade i kurdski političari prvi put zajedno obratili javnosti. A budućnost bez krvoprolića opet je postala samo još jedan san.

Nova politika predsednika Erdogana je, kako kaže bivši ambasador u Turskoj Dušan Spasojević, posledica junskih izbora koja je dovela do pata karte. NJegova Stranka pravde i razvoja (AKP) prvi put od dolaska na vlast nema parlamentarnu većinu, dok su Kurdi prvi put prešli cenzus i osvojili 13 odsto glasova. Deo glasova od Erdoganove AKP uzela je i Stranka nacionalističke akcije (MSP) i ne želi u koaliciju sa AKP.

Ni Erdogan ne žuri da deli vlast. Zato je odugovlačio sa formiranjem vlade. A nijedna opoziciona stranka ne želi u koaliciju sa Erdoganovom partijom, koja je do te mere neomiljena. Time se Erdogan ipak približava ostvarenju svog cilja novim izborima.

Dok traje tehnička vlada stanje u zemlji se zaoštrava a patriotska platforma se koristi da bi Erdogan ponovio izbore, kaže Spasojević.
U terorističkom napadu u turskom gradu Suruč poginule su 32 osobe a 100 ljudi ranjeno, dok sukobi u Istanbulu traju posle sahrane aktivistkinje levice Gunaj Ozarslan koju je policija ubila. U sukobima koji besne na ulicama grada život je izgubio jedan policajac.

Prethodnog vikenda turska vojska je bombardovala kurdske položaje. U subotu je PKK proglasila kraj primirja koje važi od 2013. Ubijanje se nastavlja, a oružana borba i konflikt koji je već odneo 40.000 života vraća se u Tursku.

Spasojević napominje da je vojna akcija takođe u svrhu ponavljanja izbora, da bi se Kurdi izbacili iz parlamenta, a strateški, bombardovanje treba da spreči stvaranje kurdske autonomije u Siriji. Islamska država i Erdogan dele istu platformu, objašnjava Spasojević, podsećajući da su faktički Kurdi već stvorili države u Iraku, gde ih ima pet miliona i u Siriji, gde ih ima dva miliona. U Turskoj ih ima čak 15 miliona što dovoljno govori šta u stvari Erdogana žulja.

Frankfurter algemajne cajtungje još konkretniji u članku o Turskoj koji je naslovio: Kažeš teror, misliš na Kurde i želiš nove izbore? Autor citira analizu Centra za strateške bliskoistočne studije iz Ankare: Bez vojne intervencije Turske (u Siriji) postojala bi veoma velika verovatnoća da bi Kurdi uz američku podršku iz vazduha osvojili pojas između dva grada pod kurdskom kontrolom Afrina i Kobanea. Pojas koji bi vojno kontrolisali Kurdi sve od Iraka pa do Sirije bi prekinuo geografsku vezu između Turske i arapskog sveta. Autor dodaje da bi onda Ankara u svojoj bliskoistočnoj politici bila upućena na Kurde i PKK. Stoga Turska namerava da onemogući takav razvoj događaja, stoji u tekstu.
Stari snovi jesu hrana za novu politiku, što ne znači da se istorija neće ponoviti. Jednom nestale imperije teško vaskrsavaju.