Kad neprijatelj izneveri

Foto Tanjug/Sava Radovanović

Možda mu to nije bilo u planu, ali izgleda da bi Aleksandar Vučić mogao da čuvenom spisku prvi put u istoriji doda jedan neobičan egzemplar: lako bi se, naime, moglo ispostaviti da je premijer postao prvi državnik u Srbiji koga su izneverili - neprijatelji. Ponekad čak i uz njegovu pomoć.

Nije reč samo o zaključku donesenom na osnovu prošlonedeljne parade dobrosusedskih odnosa sa ukusom licemerja u kojoj su, u centru užarenog Beograda, učestvovala trojica predstavnika jedne Bosne. Parade koju, uprkos gorčini izazvanoj sećanjem na ne tako davnu prošlost i domete aktera, dobronameran čovek željan mira na Balkanu, prosto mora pozdraviti.

Da li zbog čudnog spleta okolnosti, da li zbog uticaja Tonija Blera, ili zahvaljujući nekoj novoj fazi razvoja nekadašnjeg radikala transformisanog u modernistu, tek, izgleda da (trenutno) ne funkcioniše onaj dobro poznati sistem vladanja u kome se neprekidno diže dreka u pravcu navodnih neprijatelja koji su tako očigledno krivi za sve neuspehe vlasti i muke običnih ljudi, dok se, istovremeno samom sebi zida spomenik zbog postignutih uspeha.

Donedavno je bilo relativno jednostavno. Postojali su uglavnom nedefinisani spoljni i prilično jasno određeni, često i sasvim precizno imenovani unutrašnji neprijatelji, koji su, ponekad i u sprezi, radili protiv najbolje vlasti u istoriji. Pa se onda ta vlast, oličena u premijeru, borila svom snagom i uz ogromne lične žrtve i odricanja, da uprkos svim tim klipovima u točkovima razvoja, povede Srbiju u bolje sutra. Što su joj redovno priznavali brojni spoljni faktori i odricali domaći sumnjičavci sa statusom neprijatelja.

Dobro, bilo je tu i povremenih preklapanja pa se dešavalo da se, pored onog maglovitog spoljnog zlikovca, i neka konkretna spoljna adresa nađe u kategoriji neprijatelja, ali i u rubrici prijatelji: tako je, recimo, premijer znao da optuži zvaničnike međunarodne zajednice da pritiscima na medije u Srbiji vode kampanju protiv njega i njegove porodice, da su u toj grupi i pojedini ambasadori u Beogradu, da OEBS laže i trebalo bi da se izvini Beogradu... Da ne govorimo o tvrdnjama najhvaljenijeg ministra, Aleksandra Vulina, u vreme puštanja na slobodu Vojislava Šešelja, da Haški tribunal kontrolišu SAD i da SAD kroz njegova usta sada govore da će rušiti našu vladu. Sve su to, ipak, bili povremeni ispadi, uglavnom usmereni prema nižim službenicima velikog sveta koji nas, zahvaljujući aktuelnoj vlasti, napokon uvažava i kome se približavamo brzinom munje.

Na unutrašnjem planu situacija je bila daleko jasnija: protiv vlade su rovarili Miroslav Mišković, Bojan Pajtić, Saša Janković, Rodoljub Šabić, Advokatska komora Srbije, nekoliko medija, deo nevladinog sektora, pojedinci na društvenim mrežama, naučni radnici koji su govorili o lažnim diplomama i izvesna, i dalje neotkrivena, krtica u vladi...

Onda je potreba za negovanjem dobrog imidža u prijateljskoj zapadnoj međunarodnoj zajednici uslovila potrebu za uspostavljanjem dobrih odnosa kako sa nevladinim sektorom, tako i sa kontrolnim telima, sa akcentom na Sašu Jankovića. Ima čak i mišljenja da je isti faktor, čak i više nego svest o potrebi za uspostavljanjem stabilnog mira u regionu, uticao na aktuelni trend okretanja drugog obraza onome ko nas je upravo ošamario. Advokati su postigli šta su hteli, krticu u vladi niko ne pominje, a sudeći po sadržini preostalih oaza medijske slobode, i kritički nastrojeni intelektualci uglavnom su poklekli pod teretom pragme i odlučili da svoje mišljenje zadrže za sebe. Uprkos pokušajima medijskog podgrevanja, otrcao se čak i Miškovićev neprijateljski kapacitet em mu do danas nikakva krivica nije dokazana, em je na slobodi, pa čak i povremeno na skupovima kojima prisustvuje premijer.

Tako je, skoro čitava velika i važna uloga neprijatelja spala na nejaka pleća Bojana Pajtića, uz povremeno medijsko proveravanje šansi da deo tereta ponese i Grčka. Početak akcije provere porekla imovine obećava targetiranje novih krivaca za siromaštvo i probleme, ali, da li će to biti dovoljno kad uminu vrućine i na red dođu jesenje nabavke? Možda je vreme za raspisivanje konkursa za državnog neprijatelja? Onako, predizborno?