Ministrova pravda

Iako po definiciji socijalna pomoć spada u kategoriju milosrđe i čovekoljublje, aktuelna vlada je odlučila da je proširi i prilagodi svojim ne samo ekonomskim već i vaspitnim ciljevima. Ili je to odlučio Aleksandar Vulin? U svakom slučaju, prošle nedelje je demonstrirao sasvim novi način dodeljivanja pomoći kada je smislio da se dečji dodatak ubuduće daje kao nagradu dobrim roditeljima, a ne kao pomoć da neko dete zadovolji svoje elementarne potrebe (recimo da jede). Najavljujući novi zakon o finansijskoj podršci porodici, obavestio nas je da deca koja ne idu redovno u školu neće primati dečji dodatak (neće jesti?) jer je to jedna vrsta nagrade roditelju što gaji dobro dete. Mada je ta izjava ugrađena u niz populističkih fraza (U današnje vreme, kada morate da budete obrazovani, da znate makar jedan strani jezik, rad na računaru, takvo roditeljstvo nećemo podržavati i finansirati), otvara se pitanje a gde i kako je ministar Vulin stekao znanja o resoru koji vodi? Ili, preciznije, kako je jedna kategorija pomoći roditeljima, koja je u savremenom društvu uobičajena za svako dete, postala vid nagrade?

I do sada je u našem zakonu stajala odredba da dečji dodatak pripada detetu do navršenih 19 godina ako se u svojstvu redovnog učenika nalazi na školovanju, zbog čega nije najjasnije kakvu nam to novinu Vulin nudi osim što u izjavama pominje bežanje sa časova, na osnovu čega bismo mogli da pomislimo kako će pravo na dečji dodatak izgubiti neko ko jednom mesečno izbegava geografiju. Međutim, ovakvo tumačenje za NIN negira pi-ar služba Ministarstva: Dečji dodatak je mera socijalne politike i to će ostati, a predložene novine u Zakonu o finansijskoj podršci porodici ne odnose se na decu koja beže sa časova, već na onu koja uopšte ne idu u školu. Osnovno obrazovanje, pored toga što svi na njega imaju pravo, takođe je i obaveza svih građana Srbije.

Naspram ovog preciznog i daleko profesionalnije uobličenog objašnjenja stoji statistika do koje je tokom prošle godine došao Unicef: zabeleženo je pogoršanje u statusu uhranjenosti najsiromašnije dece među kojima je 14 odsto zaostalo u rastu i utvrđeno da samo polovina najsiromašnije dece uzrasta 6-23 meseca ima bar dva mlečna obroka dnevno. Uz to da među najsiromašnijom decom samo 48 odsto ima pravo na dečji dodatak, ali da ga zato dobija 11 odsto dece iz najbogatijih porodica. Kao najugroženija kategorija su označena deca u romskim naseljima od kojih oko 60 odsto prima dečji dodatak, a novim merama koje se najavljuju će taj broj sigurno biti značajno smanjen.

Šta bismo time dobili, za NIN objašnjava zaštitnik građana Saša Janković: Pre svega, za roditelje koji ne šalju decu u školu i na drugi način ne postupaju u najboljem interesu deteta već su predviđene sankcije, te nam one ne nedostaju ako smatramo da je u kaznama rešenje. Kazne i mere koje su već propisane za takve slučajeve mnogo su pogodnije da reše problem nego oduzimanje prava koje nikakve veze nema sa prekršajem koji roditelji prave, pa ga ni one ipak ne rešavaju. U stvarnosti, ako roditelji ne šalju dete u školu, već na ulicu da prosi, oduzimanje dečjeg dodatka porodici verovatno će dovesti do toga da dete mora još više vremena da provede u prošnji. Umesto kreativnih rešenja kakvo je ministar najavio, pre bilo kakvih novih mera prvo treba efikasno koristiti postojeće - pomno nadzirati vršenje roditeljskog prava i preduzimati sve mere podrške i zaštite deteta i njegovih interesa. Pre svega, međutim, ovakvoj problematici mora se pristupati sa stanovišta da su porodice u kojima se ovo dešava - i deca i roditelji, žrtve okolnosti i uslovljenosti socijalne sredine u kojoj se nalaze i da su to ljudi kojima su potrebni pomoć i podrška, a ne kriminalci koje treba kazniti i nešto im oduzeti. Ako ih gledamo kao obične prekršioce zakona, sve stanice u koje takav voz, odnosno takva politika stane, biće pogrešne.

Suština problema je upravo u tome ministar Vulin jednostavno ne razume da upravlja resorom zaduženim za podršku osetljivim grupama, a ne društvenim parazitima koje bi valjalo kazniti i obespraviti. Sve što smo od njegove levičarske retorike čuli od trenutka kada je stupio na dužnost iscrpljeno je u rečenici izgovorenoj u maju prošle godine: Politika ovog ministarstva neće biti da se socijalna davanja smanjuju, već da se mnogo pravednije raspoređuju. Nakon toga je odmah zaključio da u ovoj državi postoji armija korisnika socijalne pomoći koja radi ali ne dozvoljava poslodavcima da sa njima zaključe ugovor o radu jer bi time izgubili pomoć. Nakon vanrednog inspekcijskog nadzora u oblasti radnih odnosa delovalo mu je potpuno uverljivo da su poslodavci žrtve (jure koga bi zaposlili i groze se rada na crno) a korisnici pomoći od par hiljada dinara loši momci koji ne žele tri puta veću platu, zdravstveno i staž. Takođe, da postoji isto tako velika armija koja ne radi, a mogla bi, pa im je poručio: Za ono što zajednica izdvaja, a izdvaja mnogo u ovom trenutku, za to može da očekuje i zahvalnost.

Na pitanje da li se radi o manjku empatije, neznanju ili nečem trećem u načinu na koji Vulin vodi ministarstvo, Marko Vasiljević iz Regionalnog centra za manjine kaže: Mere koje sprovodi Ministarstvo zapravo su savršeno sinhronizovane sa ekonomskom i socijalnom politikom Vlade. Ishodi takve politike suočavaju nas sa dramatičnom erozijom socijalnih i ekonomskih prava, koja će ostaviti dalekosežne negativne posledice na društveni život. Nezakonita i neustavna uredba, kojom se praktično uvodi prinudni rad za korisnike materijalne novčane pomoći, samo je jedna u nizu mera koje su u suprotnosti sa ustavnim načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva.

Reč je o uredbi koja je stupila na snagu 15. oktobra prošle godine, a na osnovu koje je trebalo da svi korisnici socijalne pomoći koji su radno sposobni dobiju u svojim socijalnim centrima radno zaduženje i odgovarajuću obuku koja će biti obavezna. Reklamirajući svoj izum, Vulin se pozvao na evropske zemlje u kojima se to primenjuje, recimo Češku i Mađarsku, uz napomenu da će svakom ko odbije radno angažovanje i obuku pomoć prvo biti smanjena, pa potom ukinuta. U međuvremenu je Ustavni sud u Češkoj ocenio kao neustavnu odredbu o društveno-korisnom radu, dok je u Mađarskoj ostao tih poput našeg iako se u praksi pokazalo da tako nešto ne funkcioniše primaoci socijalne pomoći su prinuđeni da rade najteže i najjednostavnije poslove koji im ne obezbeđuju nikakvu edukaciju, a za to su daleko manje plaćeni od zaposlenih na istim poslovima koji nisu primaoci pomoći.

Poverenica za ravnopravnost Brankica Janković ističe, za NIN, da postoje i pozitivni primeri takve prakse i da je to jedna od mera za integraciju ljudi ne samo u rad već i u društvo, ali da se to ne može raditi na način kako se ovde radi: Nejasno je zašto se jedno tako krupno pitanje kao što je umanjenje i prestanak prava primanja socijalne pomoći nije pre toga uredilo zakonom, a još je manje jasno zbog čega u ovom trenutku oni koji su odbili da potpišu sporazum sa Centrom o radnoj obavezi mirno ostvaruju pravo na socijalnu pomoć, dok su diskriminisani oni koji su potpisali jer Centar može da im umanji ili ukine pomoć u slučaju neizvršenja obaveze. Ova ideja nije loša, takvih primera ima u praksi, ali ne na ovakav način ovo je moralo da bude uređeno zakonom i uvedeno na primeren način, jer bi to stvorilo pravnu sigurnost, bolje efekte i manju opasnost od obespravljivanja osetljivih. Mora se unapred znati šta, koliko i ko treba da radi, ko ga u tome prati, da li su zaštićeni oni koji nisu radno sposobni, a da li su oni koji rade adekvatno za to plaćeni.

Da razjasni konfuziju, NIN je Ministarstvu uputio pitanje: da li će se korisnicima socijalne pomoći koji moraju da rade za pomoć uplaćivati porezi i doprinosi, da li će imati radni staž i ko će potpisivati M4 obrazac za njih? Dobili smo odgovor: Prema Uredbi o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći i Zakonu o socijalnoj zaštiti, radno sposobni korisnici novčane socijalne pomoći nisu u obavezi da rade. Izmenama Zakona o socijalnoj zaštiti taj rad bi trebalo da postane obavezujući, te će i njihova prava koja proističu iz rada biti zakonski regulisana.

Do tada sve zavisi od centara za socijalni rad, a kako to izgleda u praksi možda najbolje svedoči primer šestočlane porodice sa četvoro male dece iz Prijepolja, za koju je Centar ustanovio da više ne ispunjava uslove da prima pomoć jer je otac propustio da ostvari prosečan mesečni prihod od 18.000 din. angažujući se po 12 dana mesečno na poslovima čišćenja, okopavanja i vezivanja malina za dnevnicu od 1.500 din. Taj posao mu nikada nisu ponudili, već su samo proizvoljno procenili da je mogao da dođe do njega. U drugom slučaju, reč je o dvočlanom domaćinstvu čiji članovi usled starosti više nisu sposobni za rad, a pomoć od 10.196 dinara su izgubili jer poseduju stari automobil (dobijen kao poklon) čijom bi prodajom ostvarili šestostruki iznos socijalne pomoći.

Ako se prisetimo da je Vulin pre samo mesec dana obećao da se položaj dece, starih i onih koji nisu radno sposobni, ni na koji način neće promeniti, a uživo trenutno gledamo jednu potpuno drugačiju sliku, nameću se dva pitanja: šta radi Ustavni sud i šta radi državni vrh? Jasno je da je Vulin više nego dragocen za sujetu onog malo moćnijeg Aleksandra, ali za takve potrebe je izmišljena funkcija ministra bez portfelja.


Foto Vesna Lalić

Odluke Ustavnog suda:

Na čekanju

Uredba o obaveznom radu korisnika socijalne pomoći izazvala je niz reakcija i podstakla mnoge da zatraže ocenu njene ustavnosti. Ako su za odgovor ostali uskraćeni Jukom, DS, Regionalni centar za manjine i drugi, nejasno je zašto je ostao i zaštitnik građana?

Ustavni sud nema formalnu obavezu da predloge za ocenu ustavnosti koje podnesem kao zaštitnik građana prioritetno uzima u rad. Činjenica je, međutim, da takve predloge, od svih mogućih razloga za ocenu ustavnosti i zakonitosti, podnosim samo kada smatram da neki zakon ili niži propis vređa ustavne ili zakonske garancije prava građana. Ustav Srbije Ustavnom sudu nalaže da štiti dve društvene vrednosti - ustavnost i zakonitost kao jednu, i ljudska i manjinska prava i slobode kao drugu. Predlozi koje kao zaštitnik građana podnosim, tiču se po definiciji obe vrednosti istovremeno i zbog toga je kod mnogih, pa i kod mene, očekivanje da bi Ustavni sud te predloge trebalo da rešava prioritetno. Međutim, to očekivanje nema formalno utemeljenje u bilo kom propisu. Dešavalo se da na odluku Ustavnog suda čekamo godinama. Za to vreme zakoni i propisi kojima su ograničavana i uskraćivana prava građanima u pitanjima ili na način na koji to Ustav ne dozvoljava primenjivani su u praksi. Čini mi se da bi bilo bolje kada bi Ustavni sud našao način da o ovakvoj vrsti predloga, kada se neustavnost tiče upravo ljudskih prava, odlučuje brže, ali ja to ne mogu da zahtevam. Najbolje bi bilo da Narodna skupština pri donošenju zakona, više poštuju mišljenja koja daju nezavisni organi i da što manje donetih propisa sadrži neustavne odredbe, kaže Saša Janković.