Treba li prodati Telekom

Stručna i politička javnost se ozbiljno polarizuju oko sudbine Telekoma. Mnoštvo je otvorenih pitanja, a kao najznačajnija se izdvajaju: da li privatizovati, kako privatizovati i šta uraditi sa novcem od privatizacije? Da li privatizovati? Protivnici privatizacije (sindikati, opozicioni političari, nezavisni stručnjaci) kao ključne elemente izdvajaju: Prvo, Telekom i telekomunikaciona infrastruktura imaju izuzetan značaj za nacionalnu bezbednost, ekonomski i politički suverenitet. Drugo, Telekom je izuzetno profitabilna kompanija koja i pored viška zaposlenih ostvaruje dobit i rast, a jednokratni prihod će biti uludo potrošen na promašene investicije. Treće, Telekom je značajan centar tehničkog progresa i ukoliko se on proda, ostaćemo bez mogućnosti da kreiramo sopstveni razvoj. Postavlja se pitanje svrsishodnosti postojanja elektrotehničkih fakulteta, kada će zasigurno razvoj i istraživanje biti izmešteni van Srbije. Četvrto, Vlada ogroman novac daje na subvencije u sektore čija je rentabilnost sumnjiva a napušta vlasništvo u industriji koja će dugo vremena imati ekspanziju. Ulagati u industriju 18. veka (tekstil), devetnaestog veka (čeličane), dvadesetog veka (automobili), a povlačiti se iz industrije dvadeset prvog veka predstavlja pogrešan potez. Zagovornici privatizacije takođe navode brojne argumente koji variraju zavisno od toga da li ih zastupaju provladini analitičari ili nezavisni eksperti. Najčešće se ističu sledeći: Prvi, Telekom nema finansijski kapacitet da održi nivo investicija koji garantuje uspešnu konkurenciju sa drugim operaterima. Ovaj argument kritičari pobijaju činjenicom da domaće stanovništvo poseduje značajnu štednju u stranim bankama uz minimalne kamate, pogrešno investira u nekretnine u zemlji čije se stanovništvo smanjuje. Nikada se nije ozbiljno razmatralo pitanje zašto se u Srbiji najčešće pogrešno koristi ionako oskudna akumulacija. Drugi, ključni argument nezavisnih eksperata (sa kojima se autor slaže) jeste mogućnost izbora profesionalnog, nezavisnog i kompetentnog menadžmenta u svim javnim ili državno kontrolisanim preduzećima. U našim uslovima partokratske države podobnost superiorno potiskuje kompetentnost. Nemogućnost obustavljanja partijskog zapošljavanja, partijskih sinekura, sumnjivih sponzorstava i finansiranja stranaka na teret javnog sektora je nepobitna činjenica. Sve dosadašnje rukovodeće garniture su očigledno ili skriveno kontrolisane od strane vladajuće garniture i njoj bespogovorno podređene. I u sadašnjoj upravi (npr. finansijski direktor Telekoma) su viđeni članovi vladajuće partije. U zemlji koja nije rešila dilemu (pravna ili partijska država) sav establišment se profiliše po šablonu vojnika partije. Drugo važno pitanje je, ako se privatizuje, kako privatizovati Telekom? I ovde se nameću najmanje dva puta: Prvi, prodati Telekom strateškom partneru je već izabran i bez javne debate. Za takvo rešenje ima mnogo argumenata, ali i jedan važan argument protiv. Drugi, privatizovati putem javne ponude akcija prevashodno državljanima Srbije u prvom krugu a tek potom stranim pravnim i fizičkim licima. Takođe ima argumenata i za i protiv, ali ovakve strateške privatizacije nisu samo ekonomski fenomen. Kako je i kome prodat Dojče Telekom? Treće važno pitanje - šta uraditi sa novcem od privatizacije? Iskustvo privatizacije Mobtela nas uči šta ne smemo učiniti, a to je potrošiti novac u sumnjive projekte i besmislene subvencije malim preduzećima. Prodati telekomunikacije a ulagati u proizvodnju čarapa je besmisleno. Ukoliko se prodaje najrentabilnija i najperspektivnija industrija, nema privredne alternative za ulaganje koje bi donelo bolji prinos. Stoga ima smisla samo da se novac uloži u javnu infrastrukturu (koridori, zaštita od poplava, vodovod i kanalizacija) ili u socijalnu infrastrukturu. Nijedno od ovih pitanja nije temeljno javno raspravljeno. Bojim se da od svih zakona u Srbiji jedino deluje Marfijev.