Na izvoru velikog rata

Čuven je Nojev beg od poplavnih kiša, nešto je manje poznat Utnapištimov i Deukalionov. I, dok gotovo sve stare mitologije predviđaju da čovek u nedaći beži od vode, surova realnost dvadeset prvog veka veli suprotno ne samo da u njoj nećemo videti zlog gospodara i izvanrednog slugu, već ćemo za njom juriti kao da je brat najrođeniji, koji pride duguje koju spasonosnu hiljadu.

Brojke su po običaju neumoljive. Više od milijardu ljudi nema niti jedan valjan pristup pitkoj vodi, dok oko 2,5 milijardi ljudi zbog nedostatka vode nema uslova za održavanje elementarne higijene. Optimizam je u ovom slučaju manje utemeljen nego vera u nekakav sveopšti mir prema istraživanjima Masačusetskog instituta za tehnologiju, do 2050. će nepojamnih šest milijardi ljudi, ili oko 60 odsto ukupne projektovane populacije, imati veći problem da nađe litru friške vode nego dobru internet-vezu.

Nestašice vode ponajviše su u sprezi s lošim upravljanjem resursima. Imamo dovoljno vode za sve, ali ne staramo se dovoljno ni o njenom kvalitetu, ni o distribuciji; ni o tome da nam izvori ne budu zagađeni, ni o tome da im svi imamo pristup. Urbanizacija i klimatske promene pogoršavaju ovakvu situaciju, jer opterećuju sisteme vodosnabdevanja, naročito u Aziji i Africi gde se odvijaju najznačajnije demografske promene, kaže za NIN Tom Vilijams, programski direktor Međunarodne asocijacije za vode.

Svetsko stanovništvo, primera radi, svake godine dva puta popije Gornje jezero, najveće na severnoameričkom kontinentu. Ili, svake sekunde po 79 miliona litara vode. Poređenja radi, skalamerije širom planete u sekundi gucnu svega 185.000 litara nafte. Pritom je poplava iskorišćene vode samo polovina onoga što bi nam kao tobože civilizovanoj vrsti trebalo za održivi opstanak. Naime, procenjuje se da je čoveku potrebno 100 litara vode dnevno kako bi ostao zdrav. Tome valja dodati i 730.000 litara vode godišnje kako bismo preko raznih industrija ostali civilizovani i nastavili da nimalo civilizovano izrabljujemo kako Zemlju, tako i vodu na njoj. Iako već baratamo ciframa od kojih bi glava zabolela i bogove, koji su sretnike s početka teksta sačuvali od utapanja, računica je i dalje relativno jednostavna nas sedam milijardi bi godišnje trebalo da koristi najmanje 5,3 triliona litara vode.

Pošto ne živimo niti u zemlji Dembeliji, niti u utopiji, pa čak ni u carstvu snova, već na planeti ograničenih resursa kojima upravljaju gramzive gazde, stanovnici Severne Amerike prevazilaze minimum od 730.100 litara za dobre pogubne dve trećine. Procenjuje se čak da bi samo za opstanak bilo potrebno 3,5 novih planeta nalik Zemlji kada bismo svi koristili vodu kako to rade Amerikanci i Kanađani. NJihove komšije u Južnoj Americi i Africi, s druge strane, ne dobijaju ni četvrtinu neophodne količine vode. Glavnina vode koju neki srećnik u razvijenom delu sveta utroši najčešće ode niz klozetsku šolju, nešto ređe na tuširanje i kuvanje, dok stanovnici najsuvljeg dela planete, podsaharskog područja, vodu uglavnom koriste za piće i kuvanje. Amerikanci i Evropljani, dakle, vodu koriste koliko mogu, a Afrikanci koliko moraju. Gde se nema, tu se ne rasipa.

Ova grozomorna slika ne ostavlja mnogo prostora za optimistično zaključivanje s obzirom na to da se upravo u centralnoj Aziji, Africi i Južnoj Americi očekuje najviše novorođenih, već u pelenama uskraćenih za vodu, ne treba da čudi što najcrnji pesimisti proriču kako će se sledeći veliki rat voditi ne za naftu, već za nešto pitkije.

Vilijams podseća da ovakvi sukobi nisu istorijske nepoznanice. Nije se uvek voda posmatrala kao luksuzni resurs još su Asirci u šestom veku pre nove ere uvideli da će trovanjem tuđih bunara povećati svoje šanse u međusobnom klanju. Mnoge su sovjetske hidroelektrane stradale u Drugom svetskom ratu, a posredno i energetski potencijali. Isto važi i za vijetnamske kanale za navodnjavanje koji su bili zgodna meta američkim bombarderima. Češće se, dakle, uništavalo, ali ni pokušaji da se voda silom prisvoji nisu retkost. Primera radi, reka Jordan nema samo biblijski značaj, jer Izrael, Palestina, Sirija i Jordan već sedamdeset godina vode rat, što papirima, što mecima, kako bi njome zavladali. Prema brojnim svedočenjima, borbe unutar i protiv Islamske države ne vode se samo za političku moć, već i upravo za vodu, o čemu se, očekivano, manje govori. Meštani Kejptauna takođe su pre tri godine izašli na ulice, zahtevajući svoje pravo na vodu.

Uostalom, ima li slikovitije predočenog uticaja ratnih razaranja na snabdevanje vodom od činjenice da su delovi Turske, Sirije, Iraka i Irana od invazije SAD na Irak 2003. godine izgubili čak 144 biliona litara sveže vode, koliko otprilike iznosi zapremina Mrtvog mora?

Para zvecne gde čaura neće. Naime, internetom se i dalje deli i prosleđuje navodni citat Petera Brabek-Letmata, nekadašnjeg izvršnog direktora kompanije Nestle, prema kojem voda nije osnovno ljudsko pravo, već roba koju valja uvaljati. I, dok Vilijams upozorava da su njegove reči nasilno izvučene iz konteksta i da je iznosio mogućnosti, a ne svoj stav, sama činjenica da takva mogućnost uopšte postoji dovoljna je da svaku kap vode koju uzimamo zdravo za gotovo sagledamo kao vredniju od nafte. Možda baš dok otvaramo novu bocu flaširane vode. Ispostavilo se da je, uz loše upravljanje resursima i nedovoljnu međunarodnu saradnju, veliki neprijatelj dostupne, pitke vode ona koju kompanije ne samo prodaju, već često i preprodaju, budući da je, kako tvrde u nevladinoj organizaciji za zaštitu prava potrošača Fud end votr voč, neretko reč o najobičnijoj česmovači.

Ova se grana industrije utrostručila u poslednjoj deceniji. Najsporiji rast se odvija u Evropi, Azija i Južna Amerika se ukazuju kao rastuća tržišta, mada je, očekivano, Severna Amerika kolovođa u količini otvorenih flaša. Otvara ih više nego boca mleka ili limenki piva, primera radi. Iako flaširana voda podrazumeva gnjavažu reciklažom, iako je dokazano da česmovača najčešće kvalitativno ne zaostaje za flaširanom vodom i da je od nje u proseku jeftinija čak devet puta, ovaj je biznis, makar za sada, toliko isplativ, da je pre sedam godina pet ranoranilačkih banaka izdvojilo ukupno 250 milijardi za kupovinu prava na korišćenje ekskluzivnih izvora. Budući da je ova grana industrije samo prošle godine prihodovala oko 128 milijardi dolara, jasno je da ove banke ne moraju da se brinu za svoje račune.

S druge strane, planeta je već počela da svodi račune s nama. Prema rečima Endrua Medoksa, zaduženog za vodne resurse pri Institutu za svetske resurse, nemoguće je u dlaku predvideti koliko će brzo planeta ožedneti i koliko će potom brzo usahnuti, ali se zna koje će regije prve biti na udaru nestašica.

To su Indija, Severna Afrika i Bliski istok. Razlozi su mnogostruki, ali se svode na već postojeće tamošnje probleme u snabdevanju vodom i na veliku mogućnost da će se nevolje nastaviti i produbiti. Što se Evrope tiče, prema izveštaju Evropske agencije za zaštitu životne sredine iz 2009. godine, posledice nestašice vode će takođe dobiti na ozbiljnosti, s obzirom na predviđene uticaje klimatskih promena, od kojih će najočiglednije biti učestale suše, kaže Medoks za NIN.

Priroda, dakle, lupa šamare bez diskriminacije, za razliku od politike. Klimatske promene i posledične nestašice vode olupaće se i o znojave glave i suhe jezike nas Evropljana. Iako se generalno veruje da je Evropa dobro prokrvljena rekama, situacije poput one iz 2003. godine, kada je Stari kontinent zahvatilo najvrelije leto od 1540, neće više predstavljati neobičnost. Kako bi čuveni američki klimatolog Ričard Somervil rekao, ne možemo tvrditi da je naše petljanje s klimom izazvalo pakleno leto 2003, ali možemo sa sigurnošću reći da će ih sve češće proizvoditi.

Prema jednom izveštaju Evropske komisije, procenjuje se da je do 2007. godine najmanje 11 odsto Evropljana i 17 odsto evropskog tla bilo na udaru nestašice vode, zbog čega je unazad 30 godina proćerdano oko 100 milijardi evra. U izveštaju piše da će rast prosečnih temperatura nastaviti da negativno utiče na vodnu situaciju i da se to ne tiče samo određenih područja, već svih 500 miliona Evropljana.

Bilo bi dobro kada bi ovaj izveštaj neko pokazao predstavnicima industrije. Tom Vilijams podseća na to da je reč o možda i glavnim činiocima u jednačini žeđi i da bi bilo celishodno da krenu stopama potrošača koji su potrošnju vode u poslednjih nekoliko godina osetno umanjili.

Predstavnici industrije moraju da, s jedne strane, vode računa o efikasnosti, i, s druge strane, o ispuštanju otpada. Industrija vodu vidi istovremeno i kao budući rizik i kao mogućnost, tako da je saglasje između boljeg upravljanja s ono vode što imamo i odgovornijeg ostvarivanja industrijskih potreba jedan od načina da poboljšamo vodnu situaciju, rekao je on.
Naravno, ko veruje da je ovako nešto moguće uz svetu korporacijskog nadmetanja uistinu živi u zemlji Dembeliji, možda i u utopiji, a zasigurno u carstvu snova. Možda u javu povrati podatak da, prema Ujedinjenim nacijama, svet treba godišnje da uloži čak 85 milijardi dolara više nego sada kako bi se infrastruktura vodosnabdevanja proširila i oporavila. Da ih treba potrošiti na oružje ili spasavanje banaka, našlo bi se. Ovako, smeši nam se budućnost bez vode.

Za nas budućnost, za indijski grad Čenaj, dom četiri miliona stanovnika surova sadašnjost, objavili su u ponedeljak indijski mediji. Ovoj gradskoj košnici rezervoari su skoro sasvim prazni, pa se voda iz cisterni čeka u dugim redovima. Kako bi tek izgledala racionalizacija potrošnje vode na kontinentu od pola milijarde duša, koje su mahom zaboravile šta znači žeđ?