Slapovi duha koji živi

Zoran Radmilović. Jedna neprolazna priča o jednoj glumačkoj veličini i ljudskoj pojavnosti. Sada kada je obeleženo čak tri decenije od njegovog odlaska, gotovo da nema osobe koja se ne zapita da li je moguće da je toliko vremena prošlo. Vreme je relativna kategorija. U slučaju glumca, kakav je bio Radmilović, vreme tek postaje kategorija za sebe. Jer teško da za ove tri decenije, barem još jednom nismo reprizirali Radovana Trećeg, i to onog zabeleženog na traci koji i nije, kako kažu, bio najbolje njegovo izvođenje. O filmu i da ne pričamo epizoda u Maratonci trče počasni krug ili Majstori, majstori, više su od tradicionalne škole glume. Kad se podvuče crta, izgleda teško da bi moglo da se pojavi nešto još nerečeno o Zoranu Radmiloviću. Ali s druge strane, kada slušate njegove kolege kako ga se sećaju ili njegove najbliže, imate utisak kao da neke priče čujete prvi put. To dovoljno govori o živopisnosti njegovog samog lika i dela. A onda stanete i zapitate se šta bi taj glumački bard rekao sa scene svojoj publici, da je dočekao turbulentne devedesete, ili još gore, da živi u našoj apsurdnoj sadašnjici.

Vrlo često pomislim koliko bi materijala on sada imao, da je još među nama, počinje svoju priču Mira Banjac, verovatno najpoznatija Radmilovićeva partnerka. On za mene nije i nikada neće biti uspomena. Toliko je prisutan i u mom životu i u mojoj karijeri, da je bolan ovaj trenutak kada ga se svi sećaju, a ja ga nosim svakodnevno u nekim sitnicama i usputnim stvarima. I tako, listajući novine pomislim šta bi on sada rekao? Kako bi on sve ovo šta nam se danas dešava komentarisao? Svi misle da je Zoran improvizovao u Ibiju ili Radovanu, ali zapravo nije. Kod njega je sve bilo veoma organizovano. I on je taj duh čuvao za scenu. Privatno, nije bio zabavljač, niti je častio ljude šalama. Mnogima je bio nezanimljiv i dosadan čovek, introvertan, pomalo mizantrop. Ali na sceni bi se stvarali ti neočekivani slapovi njegovog duha, koje smo mi mogli da pratimo jer smo u Ateljeu svi živeli kao jedna porodica, seća se Mira Banjac.

A Radovan Treći je i nastao zapravo onda kada su svi mislili da od te predstave ništa neće biti same probe su bile veoma nezanimljive, premijera nije dobro prošla, čak ni repriza i već je bilo pitanje da će predstava biti skinuta sa repertoara. Dok nam priča o pripremama danas legendarne predstave, Mira Banjac ističe da je predložak Dušana Kovačevića bio sjajan, ali da se ekipa očigledno nije sporazumela u tom radnom procesu za stolom. Međutim, s obzirom na to da je Kovačević izuzetno dobro znao Radmilovića i poštovao njegovu scensku snagu, u jednom trenutku je shvatio da bi najbolje bilo da mu prepusti tekst, da sa njim nešto uradi. Zoran je tada zgrabio ulogu i tako je nastala istorija.

NJegova ćerka Ana Radmilović, danas poznata spisateljica i autorka knjige Kad je svet imao brkove, u kojoj su sakupljena sećanja na Zorana, kaže da je njegovo ime preživelo vreme zahvaljujući publici, ljudima iz naroda koji ga se ne samo sećaju, nego ga i dalje citiraju, imitiraju, hvataju intonaciju. Mladi ljudi koji se nisu bili ni rodili kad je umro, možda i ne znajući šta podražavaju, dok izgovaraju njegove reči, njegovim tonom. On je, dakle, učinio najviše što jedan umetnik može da učini - postao je narodna pesma. Pripada svima i baštini ga mnogo generacija. Danas bi imao 82 godine a savremenik je dvadesetogodišnjacima, kao i nama, kao i starijima. To je ozbiljna slava, ostalo je poznatost koja je prolazna.

Mira Banjac je puna sećanja na Zorana Radmilovića, i opisuje ga kao posebnu teatarsku ličnost. Ta vrsta histrionskog duha koji je on imao gotovo je nenadoknadiva, nemerljiva. Ali, recimo, on nije hteo svugde ni da igra. Recimo, Radovana u Zagrebu nije hteo da izvodi, jer je mislio da oni ne bi prihvatili taj duh. Zato smo često odlazili u Pariz kod Pjera Kardena, koji je imao svoje pozorište. Zoran je, naravno, odmah isparodirao njegovo ime i prozvao ga `Pera Šnajder`. I Pjer Karden nas je uvek ugošćavao kao goste prvog reda. Predstavu je simultano prevodio Šarl Milo, koji je takođe Srbin, naturalizovani Francuz, i sve što Zoran kaže on to prevede, a Francuzi imaju duha, pa su sve razumeli. I veoma voleli da se na takav način zabavljaju. Zoran je to znao i obilno ih je čašćavao, kaže Mira Banjac i nadovezuje se: Zoran Radmilović je crveno slovo moje karijere. On je toliko živ i prisutan u mojim sećanjima. Okrugli memorijal od njegovog odlaska je samo jedno saznanje da on još uvek traje. NJegova smrt je za mene afirmacija jednog života, neuništivog pozorišta koje je u ljudima. A traje jer su njega gledali i očevi i sinovi i unuci. To je ostalo onako u ljudima iz generacije u generaciju. Svaki glumac može samo da poželi da ostavi taj trag.

I njegova ćerka Ana slaže se da je živo sećanje na Zorana Radmilovića očuvao njegov duh i njegovo delo, da je samog sebe očuvao. Ne bih sada pričala o ružnim stvarima i zloupotrebama, fantomskim fondacijama i tome slično, verujem da bi i njemu bilo gadno, bio je gadljiv čovek i alavost mu je bila ispod časti. Mislim da on živi izvan institucija očuvanja kulture i ostalih rogobatnosti, živi u jeziku, žive njegovi brkovi, ljudima se oči obraduju kada vide njegovu mimiku a ozbiljniji sa mnogo pažnje gledaju, koliko je dostupno, njegove uloge poput Ujka Vanje, Čehovljevog ili Andrićevig Karađoza u Prokletoj avliji, da ne nabrajam dalje. RTS je dugo bio čudna kuća i nadam se da će se to promeniti, evo recimo ni ja nemam njegov Paviljon 6, snimke nekih predstava... Uglavnom, on je nadrastao institucije koje navodno čuvaju kulturu, on je sam postao institucija. To je suština, naglašava Ana Radmilović.

Sećajući se detalja iz zajedničkog života sa Zoranom Radmilovićem, i Mira Banjac i Ana Radmilović imaju zbir živih scena, svaka na svoj način.
Privatno, Zoran je bio neodoljiv, priča Mira Banjac anegdotu iz Niša, gde su svojevremeno Zoran i ona bili proglašeni glumačkim parom godine. Odemo ti mi na festival i za nas dvoje organizuju tako protokol kod gradonačelnika i njegove žene, u hotelu Ambasador. Sve je bilo savršeno osmišljeno, međutim Zoranu je to bilo dosadno. I, u jednom trenutku, on samo nestane. Pitam se ja gde je nestao, ali nastavim sama priču sa čelnicima grada Niša. Iznenada, u hotel ulaze dva policajca i prilaze meni, sređenoj, doteranoj u dugačkoj haljini. I kažu mi, molim vas pođite sa nama. Ja pitam, zbog čega? A oni ponove, pođite s nama. Nastane muk u sali. Ja, šta ću, izlazim sva uznemirena između dva policajca, dok me svi prate pogledom. Dođemo do policijskih kola, a meni kaže policajac, identifikujte molim vas ovu osobu! I otvori vrata od policijskih kola, i ja vidim Zorana, koji leži sklupčan poput embriona! I tada shvatim da je napravio čitavu tu predstavu za mene i poslao policajce da me nasamare. Svi su se smejali, a ja sam ga izvukla iz tih kola i tukla sam ga do hotela Ambasador, govori nam Mira Banjac, sa setnim osmehom na licu.



Ana Radmilović jednako uzbudljivo priča o svome ocu: On je bio lud, duhovit i jako maštovit, ja sam srećna žena jer je bio ipak dovoljno dugo živ da me nauči da ništa na svetu nije tako strašno, da je igra, da (citat) `šta nam fali, imamo jedni druge, imamo kuću, šta ćeš više`, i to jeste baza. U romanu Kad je svet imao brkove koji je, nakon mog višegodišnjeg izveštavanja s Kosova kada sam valjda regresirala i imala potrebu da se setim ko sam i odakle, posle celog onog užasa i haosa imate dosta tzv. anegdota, mada je to toliko smešno da mi se i dalje javljaju ljudi i pišu kako su plakali. Mi se jesmo ludo igrali, ja sam kao po nekom arhetipu, ona ćerka koja je luda za svojim ocem i mislim da boljeg nema niti ga je na svetu bilo, s tim sam se naravno poigrala u toj veseloj da se rasplačeš knjizi. Sve, a vrlo je moguće da sam i prešla crtu, dala sam u toj knjizi. Meni je bila potrebna. Čak sam se malo i naljutila, misleći - a zašto svako ima pravo da piše romane odrastanja a ja, jer je Radmilović jedno gromoglasno prezime, nemam? I eto, koga zanimaju anegdote a neće posle da se žali da je plakao, tu će naći kućnog Zorana, ne glumca, ne velikog umetnika, Zorana opisanog iz donjeg rakursa, kao kada kamera švenkuje odozdo, jer je to pisala osoba koja je oca Zorana imala do svoje 11. godine. Nisam htela da pišem tuđe uspomene, moje su male i dečje, kaže nam Ana Radmilović.

U predstavama Zorana Radmilovića nije postojao proscenijum, rampa između njega kao glumca i publike koja ga gleda. Ta rampa podignuta je visoko i danas, i u njegovoj smrti, čineći njegov duh živim i živahnim, baš onakvim kakvim ga publika koja ga je volela, i pamti. I voli, i dalje.