Bezimeni hibridi

Milica Stevanović (1933) slikar, profesor Fakulteta likovnih umetnosti, akademik, autor velike retrospektive u Galeriji SANU, predstavlja svojevrsnu enigmu u oblasti umetničkog stvaralaštva, kojoj pripada već duže od šest decenija. Pojavila se dalekih pedesetih prošlog veka, u ne baš povoljnom trenutku, kada se u našem umetničkom ambijentu odvijalo finale istorijskog zaokreta, od apologetike posleratnog socijalističkog realizma ka novoj, kritičkoj fazi, čije tekovine se danas kvalifikuju nazivom socijalistički modernizam.

Već tada, osetila se urođena osobina Stevanovićeve da ne bude sasvim opredeljena ni ovamo ni onamo. Prve njene zrele kreacije imaju zagonetni, kurbeovski realistički karakter, čemu naročito doprinose čudno izabrani motivi koji opserviraju naizgled odveć proste stvari (Luster, Draperija, Dečanska šuma). One svojim skromnim motivima ne bi skretale osobitu pažnju da nisu slikane sa iznenađujućom težinom, u zatamnjenoj smeđeriđoj gami, s masivnim nanosom bojene materije koja zrači svojstvenim, od svega nezavisnim energetskim potencijalom.

Upravo takav, dualistički odnos predmetnog i nepredmetnog sadržaja slike i emanacije njene energije, biće trajna osobenost slikarstva Stevanovićeve. Ta dva svojstva njenih kreacija moguće je posmatrati odvojeno. Ali, teško da će nas to dovesti do nekog uverljivog saznanja. Vidimo samo da u tome ima nečega od onoga o čemu ne vredi misliti, već se treba prepustiti osećanju. Tu nam neće pomoći ni sama Stevanovićeva onda kada inače retko i kratko, govori o sebi. Ona nas izveštava o formalnim i tehničkim problemima na koje nailazi umesto da govori o genezi svoje stvaralačke mitologije. Ipak, primećujemo diskretne tragove njenog reagovanja na aktuelne stvaralačke alternative u određenim vremenskim periodima, primerice na hijatus nastao između modernističkog redukcionizma Decembaraca i mistifikacija dijahronički shvaćenog umetničkog univerzalizma Medijalaca. Stevanovićeva se opet postavila ni ovamo ni onamo. Sežući nekim samo sebi znanim pravcem, ona se, neočekivano, izmiče od figuracije. Postaje joj odnekud nesnošljivo robovanje ravnoj površini slike.
NJeni prvobitno obojeni reljefi odvajaju se od svoje podloge i lebde u slobodno zgusnutom prostoru, kao bezimeni hibridi, ni slike ni objekti. Oni se nipošto ne mogu priključiti stilu tada vladajućeg enformela...

Posle dvehiljadite, u svesti nepredvidljive Stevanovićeve, aktuelizuje se njena odranije primećena anticipacija postmodernističkog retroprincipa. Sa silnom radoznalošću, ona se upušta u kompilaciju motiva slavnih Leonardovih Blagovesti. To čini bez inače uobičajene kritičko-analitičke nadobudnosti, iz opet samo njoj znane potrebe za potenciranjem formalne strukture prostora sopstvene slike, što na zaista neobjašnjiv način ne remeti poetsku, lirsku atmosferu prizora, preuzetu sa Leonardovog originala.

Stevanovićeva se ovom, u pravi čas priređenom retrospektivom, za stariju generaciju potvrđuje, a za mlađu predstavlja kao jedinstvena, po originalnosti paradigmatična umetnička ličnost u našem kulturnom prostoru koja je, uprkos nepovoljnim vanumetničkim uticajima, uspela da ostane neporemećena u istrajnosti kretanja sopstvenim stvaralačkim putem.