Potoci sreće

Jedna simpatična karikatura lepo je opisala stanje stvari u Americi u poslednjih mesec dana, ali i znatno duže. Na karikaturi, naime, može da se vidi zastava konfederacije iz američkog Građanskog rata kako se spušta s koplja, dok se umesto nje penje i na vetru ponosno vijori LGBT zastava duginih boja.

Moćan je to prizor, koji plastično pokazuje kroz kakve suštinske promene prolazi američko društvo. Povod jeste dnevnopolitički (dve sudske odluke o zaštiti gej prava i uklanjanju simbola rasizma), ali zamah je upravo istorijski. Da skratimo priču, poenta je ovo: Amerika ide napred, ali američki Jug još se jednom našao na tapetu kao dozlaboga zatucan i primitivan, zaglavljen u izgubljenom ratu i zaljubljen u sopstveni poraz. Singer-songrajter iz Alabame DŽejson Izbel okoreli je Južnjak i, uz svoj nekadašnji bend Drive-By Truckers, jedan je od najpoznatijih promotera južnjačkog pogleda na život.

Da bi se imala cela slika o ovoj temi, trebalo bi znati da je Izbel danas jedan od najhvaljenijih kantautora na ukupnoj muzičkoj sceni u SAD. Gotovo da nije bilo relevantnog izbora albuma godine za 2013, u kojoj je izdao remek-delo Southeastern, koji njega nije stavio među 10 najboljih izdanja. Izgleda da je to betonirana sudbina pop muzike u 21. veku: Top liste prodaje rezervisane su za ogavni treš koji kvari dušu i vređa uši, dok su autori istinski dobre muzike osuđeni na neku vrstu tavorenja u poluanonimnosti. Šteta, jer nisu ljudi poput DŽejsona Izbela nekakvi povučeni čudaci koje uhvati drhtavica kad izađu na binu. S druge strane, dobro je to. Zamislite One Direction kako pokušavaju da kažu neku veliku istinu o Svetu i Čoveku. Jezivo. A velikih istina o svetu i ljudima u njemu na albumu Something More than Free DŽejsona Izbela ima koliko volite. I sve to iz notorne južnjačke kuhinje.

On je, međutim, previše dobar pisac (da, pisac!) da bi se prepustio suvoparnim a gromopucateljnim objavama istine. On radi ono u čemu su dobri autori najbolji - zavlači rukave i uranja u samog sebe, a onda diže glavu i pokušava da shvati kakav je svet koji vidi oko sebe. Deo s uranjanjem u sebe Izbel je već apsolvirao. Potražite samo pesmu grupe Drive-By Truckers Goddamn Lonely Love, u kojoj Izbel s 20 i kusur godina isporučuje više mudrosti i muzičke lepote nego što većina muzičara sklepa za života. Ta je pesma, ipak, sada iza njega, kao što su iza njega i lečenje od alkoholizma, depresija, razvod, izlazak iz benda... Izlupan i krvav, on je iz ovih lomova izgleda izašao kao srećan čovek. Sada ima novu ženu, čist je već par godina, a muzika koju pravi ima vernu i sve brojniju publiku. Otud sav ovaj fini optimizam i nepatvorena, ali pomalo stidljiva sreća koja viri iza svakog drugog stiha i rifa nove ploče.

Ta se sreća kao neki šumski potočić provlači i kroz jednu tako oporu pesmu kao što je Flagship. DŽejson je ovde u nekom raspalom hotelu i u baru gleda ostareli ljubavni par u kojem ona nema više šta da nauči o njegovom srcu, pa sede tamo, jedno pored drugog, daleki hiljadu milja. I taman kada pomislite da stvari ne bi mogle da budu depresivnije, sledi mali tvist: Ne smemo nikad postati ovakvi, poručuje Izbel voljenoj osobi uz obećanje od kog bi se Klint Istvud uhvatio za revolver: Nema tih reči koje neću reći da bih to sprečio.

Ruka majstora vidi se gotovo u svim pesmama na ovom albumu. Koliko još pop autora znate koji se usuđuju da u pesmuljku od nekoliko minuta sažme svoje životne i religiozne poglede, bez trunke popovanja, kao Izbel u pesmi 24 Frames: You thought God was an architect / Now you know / Hes something like a pipe bomb ready to blow / And everything you built / Its all for show, goes up in flames / in 24 frames.

Izbel je čovek iz malog grada i dobro su mu poznati splin i sitne radosti malomišćanskog bluza. Upravo iz tog miljea potiče i pesma godine što se mene tiče - Children of Children. Sačekajmo još nekoliko meseci, pa da vidimo da li imamo i album godine.