Godine koje su pojele ćirilicu

Da se pohvalim; imao sam i ja mali požar u Vidovu! Danima mi je pokošeno seno stajalo, seljaci ga nisu hteli ni džabe jer im je trnovito. I šta ću? Rešim da ga zapalim da mi se u njemu ne skupljaju zmije. Kad, bukne vatrica preko mog očekivanja, počne da gori, kao barut, i živa trava! Naravno, da sam imao balone vode pored sebe, a i klompe na nogama, a prizvao sam i kišu; znam da upravljam oblacima i bez Harp oružja, to mi je, nekako, dato sa rođenjem ...

A šta da nisam arijevac, da nemam druidska znanja i da me uhvatila panika od požara? Ostao bih, za početak, bez Vidovog hrama kome su, već, pretili motornim testerama komšije iz divljanskog manastira. Vole oni to po noći, kao što su, evo, i sveti hrast kod Preljine oborili kukavički, podlo, u gluvo doba noći i uz pomoć vampira, a po diktatu ministarske Zorane. I, već, stiže, izokola, osveta srušenog hrasta. Moja Bilja mi javlja da je Angela Merkel pala sa stolice i završila ispod stola u pauzi Vagnerove opere Tristan i Izolda. Dobro, padale su u nesvest supersenzibilne žene još kada je Vagner, za života, dirigovao svojim operama. Ali, sada je dirigovala Vagnerova praunuka, a Angela nije, baš, supersenzibilna...Ah, šta li, tek, čeka ministarku Zoranu koja je naručila ubistvo hrasta? Da li je supersenzibilna? I da li će i ona da padne u nesvest dok, recimo, gleda Nušićevu Gospođu ministarku u kojoj je ministarka, jelda, muško kome se sudi zbog bluda sa detetom u javnom toaletu? Ili će ministarka Zorana, za spas svoje duše, da pretesteriše Vučića dok, recimo, prima povelju počasnog građanina u Surdulici ili dok se u fabrici oružja penje na svemoćnog lazara koga ćemo, jelda, da prodajemo poznatom kupcu. A onda će taj lazar odnekud da nam se vrati, kao bumerang, i zapucaće na krhke srpske granice...

A od srpskih granica krhkija je još jedino - ćirilica. Čujem da se Dragan Krstić, direktor belopalanačke gimnazije, žali kako mu iz osnovnih škola stižu u gimnaziju đaci koji ne znaju sva ćirilična slova!? Uglavnom, ne znaju slovo đ, dž, ć i ž. A, bogami ni s! Pogađate, zašto. Služe se, od malih nogu, latinicom i u tome ih ministri prosvete javno, pred testove za maturu, ohrabruju. Kao, deco, slobodno mešajte latinična i ćirilična slova, ta papazjanija će, ionako, postati zvanično srpsko pismo!

K. G. Jung, moj guru iz Švice me pažljivo sluša, pa se nadovezuje: To se vama Srbima, jednom, davno, već desilo. Svi filozofi presokratici bili su, uglavnom, Srbi; od Talesa iz Mileta do Pitagore. NJih su Grci, jednostavno, prisvojili, a počelo je tako što Grci, naprosto, nisu mogli pravilno da izgovore njihova imena. Grk, recimo, i danas treba da slomi jezik da bi izgovorio ime Vuka Karadžića!

Moja Crna je, pak, još opsednuta požarom u Vidovu: Sada mi je, tek, jasno zašto je u Rusiji propisana smrtna kazna za namerno izazivanje šumskog požara, pa sad ti, brale, izvoli; baci neugašen opušak pored puta. Mada je još Heraklit rekao da je svemirski požar suština sveta!?