Tranziciona brlja

Iako je, po svim prognozama, Srbija posle treće recesije u poslednjih šest godina na putu kakvog-takvog privrednog oporavka, bar nekim građanima će 2016. teže pasti nego i ova i prošla godina zajedno. To pre svega važi za one koji od svih sedativa najviše koriste „žestinu“, jer je rod šljiva ove godine podbacio za 30 odsto, pa se može očekivati da će i rakije biti manje. A uz to će, logično, biti skuplja. I garant će, čak i ako bude lošijeg kvaliteta, neka vrsta tranzicione brlje poskupeti više nego što će Vlada, na predlog premijera Aleksandra Vučića, nakon oktobarske runde pregovora sa MMF-om, povećati plate u javnom sektoru i penzije. Pa ti biraj. Kilo rakije ili četiri litra mleka, 10 vekni hleba, ili trećina čitanke za prvi razred osnovne škole! A bez „anestezije“, pojedinci navikli na šljivovicu, konačno će shvatiti koliko su zaista bolne reforme u Srbiji. I tranzicija pride. Jedna nesreća, nažalost, nikada ne ide sama. Već sam napisao da je i potrošnja piva smanjena za trećinu. Ako još i vinogradi podbace, kuku naciji. Pa neke od problema, sa kojima se većina suočava, samo pijanci mogu da zaborave. Doduše, to ne važi za gledaoce nekih televizija, jer oni problema nisu ni svesni, pa nemaju ni šta da zaborave. I kad smo već kod televizija, Srbija je dobila svog Ruperta Mardoka ili Silvija Berluskonija. Izvesni Radoica Milosavljević, bivši zamenik gradonačelnika Kruševca i jedan od osnivača SPS-a, kupio je za veoma kratko vreme pet lokalnih televizija, u Pančevu, Kruševcu, Kragujevcu, Požegi i Dimitrovgradu, plus Centar za informisanje Novi Kneževac. Od 17 privatizovanih lokalnih medija ovaj biznismen, donedavno političar, kupio je više od trećine. Alal vera. Pa toliko prosečan građanin Srbije ne kupi ni litara flaširane vode! A ko bi rekao da se u Srbiji toliko isplati proizvodnja ambalaže od plastike? Pre nego što je postao medijski magnat, Milosavljević je bio jedan od troje suvlasnika kraljevačke Sloge. Na plastici, međutim, nije napravio „prvobitnu akumulaciju“ za kupovinu medija. Jeste da cene, sasvim razumljivo, baš i nisu bile neke, ali ni za tu „finalnu rasprodaju“ pare nisu obezbeđene od profita Sloge. On je 2014. bio oko 34.000 evra, a godinu dana ranije samo 6.000 evra. A svaki od suvlasnika ima pravo na trećinu. Pa se, valjda po toj logici, Milosavljević i odlučio da privatizuje trećinu do sada prodatih lokalnih medija. I još nije završio pazar, jer je za N1 izjavio da je zainteresovan za kupovinu - 11 televizija! Posle toga moći će od glavnih urednika da napravi fudbalski tim. I šta mislite, ko će biti trener? Teško da, međutim, ikoga više može bilo šta iznenaditi u zemlji u kojoj se po ko zna koji put iz raketnog bacača gađa imovina zaštićenog svedoka saradnika u procesu protiv Darka Šarića. I još je on super prošao u odnosu na neke druge svedoke saradnike, koji, nažalost, nisu stigli ni da svedoče na suđenjima pripadnicima „zemunskog klana“. Za kraj, ima i jedna dobra stvar. Premijer Vučić je smogao snage da prizna da zapravo ne postoje firme u restrukturiranju. „To su firme koje su odavno bankrotirale!“ Za hrabrost da stvari nazove pravim imenom i da te firme uporedi sa „ekonomskim mrtvacima ili polumrtvacima“, Vučić je zaslužio pohvale. Samo pre toga bi trebalo građanima da objasni ko je tim propalim firmama dao fore da do maja 2016. troše pare poreskih obveznika. A, ako je zaboravio, takvu odluku donela je Vlada u kojoj je on premijer. Zato ne bi ni smeo da se žali građanima. Već da im položi račune za lošu odluku. I on i svi bivši premijeri i ministri, uz čiju je saglasnost za veštačko održavanje u životu tih „ekonomskih mrtvaca“ od 2002. proćerdano više od 10 milijardi evra, ili 800 miliona evra godišnje. Na stranu što je pre samo 12 meseci, 13. avgusta 2014, posle sastanka sa liderom SSSS LJubisavom Orbovićem izjavio da je „siguran da za 40 preduzeća u restrukturiranju može da se nađe strateški partner“. A, eto, ispade da ih niko, ni pijan, ne bi kupio.