I ministri krše zakone

Foto Đorđe Kojadinović

Kada je pre mesec dana Državna revizorska institucija (DRI) objavila izveštaj o raspolaganju nepokretnostima u svojini Republike Srbije, saznali smo ne samo da država nema pojma sa čim raspolaže, već da joj to i nije baš bitno. Da jeste našao bi se bar neko iz Vlade ko bi objasnio čija je to krivica i koliki su gubici.

Umesto toga, baš nekako posle izjave generalnog državnog revizora i predsednika DRI Radoslava Sretenovića da nema dovoljno ljudi da bi obavio posao zbog kog ta institucija i postoji - kontrola oko 12.000 subjekata - usvojen je Zakon, kojim je ograničeno zapošljavanje i u DRI.

DRI je potrebno 426 zaposlenih da bi u narednom trogodišnjem periodu izvršavala svoju nadležnost, prema aktu kojim je uređena unutrašnja organizacija i sistematizacija radnih mesta. Prema Zakonu o DRI, ova institucija je bila potpuno samostalna u određivanju broja i kvalifikacione strukture zaposlenih, što se Zakonom o određivanju maksimalnog broja zaposlenih derogira, tako da ćemo ubuduće morati da tražimo saglasnost nadležnog odbora Skupštine na ukupan broj zaposlenih u DRI. To znači da se ograničava njena samostalnost u tome, a i nezavisnost. Pitanje je da li se cilju, zbog kojeg je donet ovaj Zakon, doprinosi i kroz ograničavanje zaposlenih u nezavisnim i samostalnim organima. Takođe, kakve su posledice primene ovog zakona videćemo tek u vremenu koje dolazi, ističe Sretenović u intervjuu za NIN.

On naglašava i da je kontinuirano popunjavanje radnih mesta u DRI nužno radi realizacije programa revizije koji se donose u tekućoj za narednu godinu i da se stalno povećava broj subjekata revizije, čime se dugoročno gledano postižu uštede sredstava na svim nivoima. Osim toga, Akcionim planom za sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije u Republici Srbiji za period od 2013. do 2018. utvrđena je mera koja se odnosi na jačanje kapaciteta DRI, sa ciljem da se omogući efikasno sprovođenje revizije parlamentarnih političkih stranaka, a u vezi sa tim i mera koja se odnosi na jačanje kapaciteta i unapređenje uslova rada kroz povećanje broja zaposlenih. Podsećam i na mišljenje Evropske komisije kojim je ukazano da je potrebno što više sredstava i resursa uložiti u DRI kako bi se ispunilo ono što se od nje očekuje, kaže Sretenović.

Šta biste okvalifikovali kao najveće greške državnih organa u periodu dok ste na čelu DRI?

Nadležnost DRI nije da lovi greške korisnika javnih sredstava, već da ukazuje na nepravilnosti, daje preporuke i prati njihovo sprovođenje, sa ciljem da se unapredi sistem javnih finansija Republike Srbije. Te nepravilnosti odnose se na nenamensko korišćenje budžetskih sredstava, nedostatak transparentnosti i trošenje iznad utvrđenih limita, nepoštovanje zakona o budžetskom sistemu, javnim nabavkama, računovodstvu i reviziji Najveća nepravilnost na koju smo naišli je da su kod lokalnih vlasti uvećani rashodi za plate mimo zakona i uredbi, da su preuzimane obaveze iznad propisanih aproprijacija, da je takođe i povećan broj zaposlenih na čijem ograničenju se insistiralo i pre tek donetog Zakona o ograničenju zapošljavanja u javnom sektoru. Nalazili smo i da zaposlenih i angažovanih po ugovoru ima više nego što to dozvoljava Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji, da se pravilno ne obračunavaju i evidentiraju rashodi za usluge po ugovoru, imovina se ne evidentira na odgovarajućoj poziciji, da nije upisan kapital javnih preduzeća, ili nisu iskazane obaveze po osnovu ostvarene dobiti...

Hoćete da kažete kako su upravo oni koji su insistirali na štednji nalazili načine kako da sebe izuzmu iz nje?

Smatram da takvo postupanje korisnika javnih sredstava doprinosi urušavanju ugleda državnih organa, javnih službi, jedinica lokalne samouprave, fondova, javnih preduzeća u očima građana. Da bi se to promenilo, u javnom sektoru se mora uspostaviti mehanizam interne finansijske kontrole i efikasnog finansijskog upravljanja, a to je i uslov za racionalnije korišćenje budžetskog novca. Trenutno, direktni i indirektni korisnici budžeta i javna preduzeća nemaju sistem upravljanja rizicima, iako im je to zakonska obaveza.

Da li povećan broj zaposlenih ukazuje da je to potreba koju Vlada nije prepoznala ili se radi o obezbeđivanju radnih mesta zaslužnim građanima?

Nismo se bavili razlozima i motivima povećanja broja zaposlenih, već smo utvrdili činjenicu da je taj broj veći od dozvoljenog.

Koliko je do sada podneto krivičnih i prekršajnih prijava i da li je izrečena ijedna pravosnažna presuda?

Od 2009. do 31. maja 2015. DRI je podnela 816 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, 95 prijava za privredni prestup i 92 krivične prijave. Po zahtevima za pokretanje prekršajnog postupka pravosnažno je okončano 205, od čega su donete 153 osuđujuće i pet oslobađajućih presuda, 46 postupaka je obustavljeno, a jedan zahtev je odbačen. Po prijavama za privredni prestup pravosnažno su okončana 42 postupaka, sa 28 osuđujućih i dve oslobađajuće presude, 11 postupaka je obustavljeno, a jedna prijava je odbačena. Kada su u pitanju krivične prijave, osam osumnjičenih je platilo novčane iznose i u tim slučajevima doneta su rešenja da se postupci dalje ne vode, dva postupka su obustavljena, a četiri krivične prijave su odbačene. Ostali postupci su još u toku.

Da li ste vi lično zadovoljni načinom na koji su sudovi postupali prema vašim prijavama?

Ne mogu i ne želim da ocenjujem nezavisnost sudova, ali naravno da nisam zadovoljan u pogledu rešavanja naših zahteva. Pomenuću samo jedan primer. Stupanjem na snagu novog Zakona o javnim nabavkama, 1. aprila 2013, regulisano je da će za prekršaje iz Zakona do 1. aprila DRI prijave podnositi nadležnim sudovima, a posle toga Republičkoj komisiji za zaštitu ponuđača. Za sve prijave koje smo podneli do 1. aprila neke sudije su se oglušile i proglasile nenadležnim i postupak prosledile Komisiji, koja se takođe proglasila nenadležnom tako da su te prijave ostale nerešene. Smatrali smo da je to nedopustivo, i protiv takvih sudija smo pokrenuli disciplinski postupak pred Visokim savetom sudstva, ali su prijave odbačene jer nema elemenata.



Ko su ljudi protiv kojih ste podnosili krivične prijave?

Postupci se vode protiv dva bivša ministra, a većina su gradonačelnici, predsednici opština ili načelnici uprava za finansije. Ali, imamo i jednu blagajnicu koja je na veoma kreativan način, koristeći softverski sistem, prisvojila za pet godina oko 70.000 evra.

Na osnovu vaše revizije o raspolaganju nepokretnostima u svojini RS, stiče se utisak da država nije baš dobar domaćin. Da li je moguće da čak ni zgrada koju koristi Vlada nije mogla da se pravilno evidentira?

Interesantno, ali desilo se. Mi smo u postupku revizije utvrdili da evidencija kojom raspolaže Republička direkcija za imovinu (RDI) sadrži 551.946 jedinica-unosa. To, međutim, ne znači da je jedna jedinica i jedna nepokretnost, već da ima više korisnika jedne nepokretnosti kao što je to slučaj sa zgradom u Nemanjinoj 22-26. Ona ima 31 unos jer postoji toliko korisnika te zgrade. Svako od njih je prijavio RDI da koristi tu zgradu, a ona je svaki put unela taj objekat u jedinstvenu evidenciju. Direkcija, dakle, nije uspostavila kontrolni mehanizam koji bi onemogućio da se jedna nepokretnost u jedinstvenoj evidenciji upiše više puta.

A može li se nepostojanje spiska državne imovine tumačiti i kao nedostatak političke volje, iza čega se krije mogućnost zloupotrebe državne imovine?

Ne bih mogao da kažem da baš nema političke volje. Još 1995. donet je Zakon o sredstvima u svojini RS i Uredba o evidenciji i popisu nepokretnosti i drugih sredstava u državnoj svojini, a sve aktivnosti koje je trebalo da sprovedu kako korisnici tako i državni organi, morale su da rezultiraju podacima o broju i vrednosti imovine. Vlada je u više navrata svojim zaključcima insistirala na podacima o ukupnoj imovini, ali zbog nedoslednosti i neodgovornosti korisnika i nadležnih organa, taj cilj ni posle dve decenije nije ostvaren.

Zar Vlada nema moć nad nadležnim organima?

Ona ima moć nad Ministarstvom finansija u čijoj je nadležnosti da donese odgovarajuće podzakonske akte koji bi uredili sistem evidencije, koja je potpuno neažurna, neuredna i stvara izuzetan rizik za zloupotrebe. A neophodno je doneti propise koji jasno i precizno regulišu ovu oblast i predvideti sankcije za nedosledno postupanje i korisnika nepokretnosti i nadležnih organa. Naravno da nam je potreban softverski program, uz pomoć koga ćemo pritiskom na jedan taster na računaru moći da saznamo ko koristi imovinu, kako koristi, zašto koristi, kolika je površina... i nadam se da ćemo to imati do 2017. Ali, bez fizičkog popisa ne možemo da uradimo ništa. Mi ne znamo čak ni koliko službenih stanova ima, a još manje ko raspolaže njima. Zato je potrebno izvršiti popis celokupne imovine RS.

Da li je to normalno?

Nije, ali je tako.

Tražili ste da Vlada naloži Ministarstvu finansija da normativno uredi način i rokove za popis korisnika budžetskih sredstava? Zar Ministarstvo nema interes da to uradi i bez vašeg naloga?

Jedna od naših preporuka je da se utvrdi broj nepokretnosti u svojini Srbije i ko su korisnici tih nepokretnosti neposrednim fizičkim popisom, merenjem, brojanjem i opisom faktičkog stanja tih nepokretnosti. Pribavljanje i korišćenje, upravljanje i raspolaganje stvarima u svojini Srbije, osim za ono što koriste ministarstva odbrane i unutrašnjih poslova i BIA, nadzire Ministarstvo finansija i obaveza resornog ministra bila je da još 2006. donese propis kojim se uređuje način i rokovi sprovođenja popisa za korisnike budžetskih sredstava, a taj pravilnik je donet tek ove godine, tako da se efekti njegove primene mogu očekivati početkom 2016, kada budemo imali izveštaj o izvršenom popisu.

Ustanovili ste da je jedan od problema i da korisnici državne imovine te nepokretnosti daju u zakup bez pravnog osnova. Ko to radi i da li je to masovna pojava?

Pre nego što korisnik izda neku nepokretnost u državnoj svojini on, po Zakonu o javnoj svojini, mora za to da dobije saglasnost Republičke direkcije za imovinu. Mi smo analizom dokumentacije u odabranim slučajevima uočili problem da se stanovi, poslovne zgrade, službene zgrade i vile daju u zakup bez pravnog osnova, pre nego što Direkcija da saglasnost za zakup, dok se čeka okončanje sudskog spora, a u nekoliko slučajeva otkrili smo da su se ugovori o zakupu potpisivali retroaktivno, kao što je to bilo za stanove u Beogradu, na uglu ulica Dimitrija Tucovića i Dalmatinske, u Gospodar Jovanovoj 39-41, Pariske komune 8 i u Kneza Miloša 25/1, za poslovnu zgradu u Katićevoj 14, vilu od 151,26 kvadratna metra u Diplomatskoj koloniji 12, ali i za službenu zgradu Aerodroma u Surčinu (Terminal 1 i 2).



Može li se proceniti koliko nas je koštala ta aljkavost, odnosno koliko je država mogla više novca da prikupi da je imala evidenciju celokupne imovine kojom raspolaže i da je iznajmljivala po tržišnim cenama?

Zbog nepouzdanih i nepotpunih podataka u jedinstvenoj evidenciji o nepokretnostima mi smo u reviziji koristili metodologiju studije slučaja i izabrali smo određene nepokretnosti. Zato u našem izveštaju nije procenjen izgubljeni prihod od zakupa, već smo samo ilustrovali razne oblike raspolaganja nepokretnostima koje dovode do umanjenja ili čak potpunog gubitka prihoda od zakupa. Iako bi nepokretnosti u svojini RS trebalo da se daju u zakup po tržišnim cenama, uočili smo da se to ne radi, da se nekretnine izdaju i po cenama manjim od tržišnih. Ilustrativan za to je primer stana u centru Beograda, na Vračaru, u Krunskoj ulici 38, površine od 182 kvadratna metra, koji je izdat na osnovu Ugovora o zakupu stana (korisnik je gradska opština Vračar), a zaključen je između Gradskog stambenog preduzeća Beograd i Udruženja penzionera opštine Vračar još 1969. uz mesečnu zakupninu od 439 dinara, plus doprinos! Prema navodima Poslovnog prostora, za taj stan naplaćuje se mesečna zakupnina u iznosu od 3.025,94 dinara ili samo 16,18 dinara po kvadratu! Imajući u vidu da se taj stan nalazi u ekstrazoni, jasno je da nisu primenjeni tržišni kriterijumi prilikom određivanja visine zakupnine.

Ustanovili smo, takođe, da se ne preduzimaju mere za naplatu potraživanja od onih koji nisu uredno plaćali zakupninu, da se ne koriste sve nekretnine i da se ne čini sve da se i one stave u upotrebu, a s druge strane neke nekretnine su se izdavale bez pravnog osnova. Uz to, na istoj lokaciji cene zakupa su se, bez jasnih dokaza i kriterijuma, prilično razlikovale, a bilo je slučajeva da je naknadno cena zakupa smanjena za 33 odsto, bez dostavljenih dokaza koji bi potvrdili osnov za to.

Otkrili smo i da korisnici ne preduzimaju odgovarajuće mere za naplatu potraživanja, čime je takođe propuštena prilika da se uvećaju prihodi po osnovu raspolaganja nepokretnostima u državnoj svojini. To smo u izveštaju ilustrovali primerom službene zgrade Aerodrom Surčin Terminal 1 i 2, za koju je na kraju 2013. ukupan iznos nenaplaćenih potraživanja bio oko 42 miliona dinara.

Jeste li otkrili još neke nelogičnosti?

Sve utvrđene nelogičnosti naveli smo u našem izveštaju, a tu spadaju i primeri da se nepokretnosti na boljim lokacijama iznajmljuju po nižim cenama od nekretnina u nekim manje atraktivnim delovima grada.

Utvrdili ste da DIPOS nekretnine daje u zakup na osnovu Pravilnika o izdavanju, bez javnog oglašavanja, a za pretpostaviti je da bi se na taj način mogla dobiti veća renta. Kako tome stati na kraj?

Izmenom Pravilnika o načinu i postupku davanja u zakup nepokretnosti prvenstveno namenjenih za smeštaj diplomatsko-konzularnih predstavništava, diplomatskih i drugih stranih predstavnika, trgovinskih i drugih predstavništava i predstavnika pri ambasadama u Srbiji i njegovim usaglašavanjem sa Zakonom o javnoj svojini i Uredbom o uslovima pribavljanja i otuđenja nepokretnosti neposrednom pogodbom, davanjem u zakup stvari u javnoj svojini i postupcima javnog nadmetanja i prikupljanja pismenih ponuda.

Šta je sa drugom državnom imovinom, poljoprivrednim i građevinskim zemljištem?

Ovom revizijom nismo analizirali poljoprivredno već samo građevinsko zemljište. Utvrdili smo neusaglašenost podataka u broju, površini i knjigovodstvenoj revalorizovanoj vrednosti građevinskog zemljišta, a uz to jedinice lokalne samouprave nisu obavestile Direkciju za imovinu o upisu prava javne svojine u skladu sa zakonom.

Kada ste završili reviziju, vi ste izveštaj dostavili Vladi. Kako to da se niko iz Vlade do sada nije ozbiljno oglasio povodom toga iako je u medijima, u međuvremenu, mnogo pitanja otvoreno?

Mi smo dali rok od 90 dana da se sprovedu sve preporuke. Ne verujem da to može da se sredi za manje od dve godine, ali Zakon o DRI je propisao najduži navedeni rok od 90 dana.