Zaposleni drumom, proizvodnja šumom

Srbija je definitivno zemlja ekonomskih apsurda. Jedan od njih je i rast broja zaposlenih uz istovremeni pad bruto domaćeg proizvoda (BDP). A upravo se to desilo u prvom tromesečju 2015. U odnosu na isti period 2014. broj ukupno zaposlenih je, prema Anketi o radnoj snazi, povećan sa 2,34 na 2,49 miliona, ili za 6,5 odsto, a BDP je manji za 1,8 odsto.

S obzirom na to da je od 2001. do početka globalne krize BDP rastao, a broj zaposlenih bivao sve manji, moglo bi se nakaradno zaključiti da je u Srbiji uslov privrednog oporavka ne povećanje, već smanjenje broja zaposlenih! U čemu je kvaka? Postoji li logično objašnjenje za ovakvo nelogično kretanje dva ključna ekonomska parametra?

Teoretski je to moguće, ali je to onda znak da novi ili postojeći radnici ne stvaraju novu vrednost i ne doprinose povećanju BDP-a. To je jasan signal da u zemlji postoji skriveni višak zaposlenih, za kojima ne postoji nikakva potreba, a njihova radna mesta se ne gase da bi se sačuvala kakva-takva socijalna stabilnost, kaže za NIN Nikola Fabris, glavni ekonomista Centralne banke Crne Gore.

Ako je verovati zvaničnicima, Srbija je poništila Okunov zakon. Pre 53 godine, naime, američki ekonomista Artur Melvin Okun je utvrdio da u SAD pad nezaposlenosti od jedan odsto odgovara privrednom rastu od tri procenta. Da, kojim slučajem, taj zakon važi u Srbiji, naš BDP bi uz rast zaposlenosti za 6,5 odsto morao da poraste za 19,5 procenata. A on je manji nego kada je u Srbiji bilo najviše nezaposlenih!

Uz podsećanje da je od 2012. do 2015. zvanična stopa nezaposlenosti smanjena sa 26 na ispod 20 odsto, a BDP za jedan odsto, Saša Ranđelović, docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, kaže da je to u suprotnosti sa ekonomskom logikom. Za osetnije smanjenje nezaposlenosti neophodno je da se prethodno dogodi znatniji rast privredne aktivnosti, a to u Srbiji nije bio slučaj. Osim toga, osetniji rast zaposlenosti bi trebalo da implicira značajan rast prihoda od poreza i doprinosa, kao i lične potrošnje, što takođe nije slučaj, ističe Ranđelović za NIN. On naglašava da su promene stope nezaposlenosti u Srbiji od 2008. bile u znatnoj meri nekonzistentne sa kretanjem drugih makroekonomskih pokazatelja. Kao primer navodi da je od 2008. do 2012. zvanična stopa nezaposlenosti gotovo udvostručena, sa 14 na 26 odsto, dok je pad BDP-a u tom periodu bio znatno blaži, za oko tri procenta. Taj rast nezaposlenosti je zvanično objašnjen pre svega gubitkom više stotina hiljada radnih mesta u poljoprivredi (pomažući članovi domaćinstva), što je malo verovatno, jer bi to značilo da su u uslovima krize ljudi koji obrađuju svoja imanja, često za sopstvene potrebe, masovno prestali da rade, ukazuje Ranđelović.

Po Okunovom zakonu, kada BDP raste stopa nezaposlenosti bi trebalo da opada i obrnuto. MMF je, međutim, ustanovio da u zemljama Zapadnog Balkana, za razliku od Baltika i centralne Evrope, ne postoji čvrsta veza između stope nezaposlenosti i kretanja BDP-a, kaže za NIN Ivan Nikolić, član Saveta NBS i naučni saradnik Ekonomskog instituta.

Zašto ono što važi za druge, ne važi za Balkan i Srbiju? Nekoliko bitnih faktora narušava tu zakonitost. Prvi je visok udeo zaposlenih u javnom sektoru, a njihov broj se bitnije ne smanjuje čak ni kada BDP oštro pada. To pogotovo važi za Srbiju, jer se u javnom sektoru ljudi zapošljavaju po političkoj liniji, pa se i teže otpuštaju. Drugo, u zemljama sa rigidnim radnim zakonodavstvom, a Srbija je bila takva do sredine 2014, pad BDP-a ne prati i proporcionalno smanjenje broja zaposlenih. Treće, na početku krize poslodavci teret pokušavaju da ublaže smanjivanjem zarada, a ne otpuštanjem, u nadi da će u dogledno vreme stvari da se vrate u normalu. Konačno, postoji i neki vremenski pomak između kretanja BDP-a i stope nezaposlenosti. Srbija je, ipak, poseban slučaj, jer su povećanju zaposlenosti, po Anketi o radnoj snazi, presudno doprineli siva ekonomija i državni sektor, javna preduzeća i administracija, što je ključni problem, jer oba ta sektora imaju vrlo skromni, gotovo zanemarljiv doprinos povećanju BDP-a. A ne raste zaposlenost u realnom sektoru koji najviše doprinosi povećanju BDP-a, objašnjava Nikolić.

Srbija je i ranije bila u svađi sa Okunovim zakonom. Nemanja Šormaz, direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), ističe da je od 2001. do 2009. Srbija upala u zamku jobless growth (privredni rast bez rasta zaposlenosti). Realni privredni rast je do svetske krize u proseku iznosio šest odsto godišnje, a istovremeno se broj zaposlenih u pravnim licima smanjio za petinu, sa 1,76 na 1,4 miliona! Uz neke uslužne sektore, jedini amortizer bila je država, jer je povećan broj zaposlenih u državnoj i lokalnoj upravi, komunalnim preduzećima i obrazovanju, navodi on. Jedan od razloga za takvo posrtanje zaposlenosti je što razmenjivi sektor nije više imao kome da prodaje svoje proizvode - napolju nije bio konkurentan, a na unutrašnjem tržištu je tražnja znatno manja nego ranije, ali oštar pad proizvodnje, zbog socijalnih razloga, nije praćen proporcionalnim padom zaposlenosti. Na dugi rok je, međutim, zaposlenost postepeno, ali sigurno, pratila pad proizvodnje. Nakon decenije gubljenja radnih mesta, teško je bilo očekivati da tokom krize, dok privredna aktivnost još nije dostigla nivo iz 2008, dođe do značajnijeg stvaranja novih radnih mesta, iako zvanični podaci pokazuju da je uz pad BDP-a u 2014. za 1,8 odsto broj zaposlenih povećan za 152.000, kaže Šormaz.

Podaci da je industrijska proizvodnja u julu za 18,6 odsto veća nego 12 meseci ranije i da je u drugom kvartalu ove godine, prvi put nakon poslednjeg tromesečja 2014, ostvaren rast BDP-a od 0,9 odsto, ukazuju da ekonomija polako izlazi iz recesije, smatraju analitičari Rajfajzen banke i procenjuju da će Srbija ove godine ostvariti nultu stopu rasta, dok NBS, Vlada i Statistički zavod očekuju rast BDP-a od 0,5 do jedan odsto. Istovremeno, u analizi za NIN stručnjaci Rajfajzen banke procenjuju da će do kraja 2015, kao rezultat najavljenih otpuštanja u javnom sektoru, stopa nezaposlenosti porasti na 23 odsto, s tim što će u tom periodu porasti zaposlenost u privatnom sektoru, na bazi najavljenih investicija i oporavka strane tražnje na EU tržištu.

Uz opasku da je moguće da su posle primene prošle godine usvojenog Zakona o radu i zbog pojačanih mera na suzbijanju sive ekonomije, poslodavci u međuvremenu prijavili deo zaposlenih iz neformalnog sektora, Ranđelović konstatuje da to, ipak, ne bi znatnije moglo da promeni ukupne stope nezaposlenosti i zaposlenosti, jer se u Anketi o radnoj snazi zaposleni i u neformalnom i u formalnom sektoru uključuju u ukupan broj zaposlenih. Kao moguće objašnjenje navodi da poslednji podaci o stopi nezaposlenosti od oko 20 odsto početkom 2015. realnije odslikavaju stanje na tržištu rada, jer je malo verovatno da su promene u prethodnim godinama bile toliko velike. To, kaže, može biti posledica metodoloških problema, te bi stoga bilo preporučljivo da se svi podaci od 2008. rekonstruišu na metodološki konzistentan način. Tim pre što su pokazatelji kretanja na tržištu rada jedan od ključnih indikatora na osnovu kojih se donose mere ekonomske politike, preporučuje Ranđelović. S obzirom na to da su rast investicija i privredne aktivnosti pretpostavke i za rast zaposlenosti, on smatra da je neophodno da se do sada sprovedene reforme održe, bez ublažavanja, a da se što pre sprovedu i druge strukturne reforme, koje su se do sada odlagale.

U moru podataka, zvaničnici kao da su zaboravili jedan da stalna zaposlenost od početka krize neprekidno pada. A i prema najnovijim podacima Ministarstva finansija, u ovoj godini je prosečno stalno zaposlenih 1.697.000 i za 30.000 ih je manje nego 2012. Ali, to već nije podatak kojim bi vlast mogla da se pohvali.