Veleposednici bez dinara

Svetsko bogatstvo danas je pretežno skoncentrisano u zemljama koje nemaju izrazito vrednih prirodnih resursa. Očigledno su im društveni sistem i uređena država ključna razvojna poluga. Ekonomskom, vojnom i političkom snagom one ostatku sveta nameću poredak koji i dalje produbljuje nejednakosti. Trend produbljivanja nejednakosti dešava se i unutar nacionalnih država. Ostavićemo za drugu priliku raspravu o nejednakostima i pažnju usmeriti na naš slučaj i očigledni disbalans između imovine (stokova) i prihoda (dohotka), koji ta imovina kreira. Ako pažnju usmerimo na pojedinca, nezavisno od njegovog društvenog statusa (seljak, službenik, oficir, radnik, preduzetnik...), možemo konstatovati da svaki sloj poseduje značajnu ličnu imovinu (zemlju, kuću, stan, vikendicu...), često veću od sličnih društvenih slojeva u razvijenim zemljama. Istovremeno, imamo znatno veće probleme u tekućem finansiranju rashoda, jer često nemamo redovnu platu, penzije su male, izostaju prihodi od kapitala i renti. Posmatračima sa Zapada ova nelogičnost je neobjašnjiva. Ispada da većina radnika propalih preduzeća poseduje vredne nepokretnosti, često veće nego zaposleni u prosperitetnim preduzećima i bogatim državama. Ta, naoko, nelogičnost je posledica egzotičnog privrednog sistema i permanentne realokacije javne imovine. Privatna imovina pojedinih društvenih slojeva nastala je revolucionarnim aktom, nacionalizacijom, počevši od dedinjskih vila do seoskih imanja. Potom je došlo do masovne izgradnje društvenih stanova, koji su praktično poklonjeni, jer je u jeku hiperinflacije omogućen njihov otkup. Oni koji nisu dobili društvene stanove velikim delom su korisnici beneficiranih kredita, koje je inflacija takođe obezvredila. Ne postoji problem sa otplatom kredita odobrenih do 2000. Država je kreirala novac i kredit, sav dužnički dobitak u hiperinflaciji je privatizovan, a gubitak je socijalizovan. Taj endemski poremećaj da krediti neće biti adekvatno ili uopšte vraćeni u velikom delu funkcioniše i danas. Zbog toga je kod nas štednja mala, a štediše su gubitnici. Ne uplaćuju se adekvatni penzioni doprinosi i izbegavaju osiguranja, kako životnih tako i ostalih rizika. Mi smo izgradili društvo u kome se prezire štednja i emituje kvaran novac, jer je tokom socijalizma obrisano više od 20 nula. Stalno tražimo akumulaciju od drugih da bismo je pogrešno investirali. To se nastavlja i danas, a država selektivno smanjujući penzije šalje poruku da ne treba uplaćivati penzije veće od minimalnih. Bežeći od lošeg novca i u želji da se privatizuje dužnički dobitak izgradili smo ogroman broj kuća, stanova, lokala i hala koje nemaju stanara. Stanovništvo se smanjuje, a biznis radikalno usporava. Stvoreni disbalans između tokova i stokova se produbljuje. Država će radikalnim oporezivanjem imovine dodatno urušiti vrednost nekretnina. Propast nefunkcionalnog društva može se videti iz istorijskih primera. Osmanska imperija je imala tri fiskalne faze: prva, oporezivanje dohotka (desetina, trećina) u periodu širenja carstva; druga, oporezivanje imovine i građevina (prozora, odžaka...) kada je dohodak presušio i širenje stalo, da bi na kraju, u trećoj fazi, prešla na oporezivanje socijalnih događaja (venčanja, krštenja...) kada je sistem potpuno iscrpeo razvojni potencijal i rast. Mi smo sada u drugoj fazi i vreme ja da razmislimo da li znamo da napravimo proizvod zvani država koja stimuliše rast, a ne neprekidnu preraspodelu. Bez ključnih pomaka u koncepcijskom smislu, Srbija, koja beleži odliv ljudskog kapitala i novca, pokazaće svu invalidnost gomilanja imovine i nepokretnosti. LJudi su na svim meridijanima slični, ali su društveni sistemi bitno različiti. Individualni optimum na kratak rok je možda moguć, ali na srednji i dugi rok društvo bitno utiče na stabilnost svojine i ugovora. U nestabilnim društvima opsesija brzinom sticanja bogatstva neretko se plaća njegovim još bržim gubljenjem i stalnim preraspodelama.