Novo glasanje za sultana

Foto AP

Jednom kada shvatite kako funkcionišu političari - shvaćeni manje kao individue a više kao specifičan tip ličnosti - njihovi pojedinačni potezi, pa i čitave karijere, prikazuju vam se u mnogo jasnijem svetlu nego što je to bio slučaj dok taj uvid niste stekli. Pošto je obrazac njihovog načina razmišljanja i ponašanja manje-više univerzalan, nezavisno od ideoloških, kulturoloških i mentalitetskih razlika, od trenutka te spoznaje pa nadalje, jedino što još može da vas iznenadi jeste koliko su očigledni motivi koji stoje iza njihovih izjava ili postupaka, te koliko je veliki broj ljudi spremnih da oblandu u koju su ti motivi uvijeni svaki put iznova progutaju.

Jedan od reprezentativnih predstavnika te sorte u novije vreme svakako je Redžep Tajip Erdogan. Zamalo pa svemoćnom turskom predsedniku se, nakon što je više od deset godina proveo na mestu premijera, prohtelo da vođenje zemlje nastavi s mesta šefa države - za šta mu je, nakon rutinske pobede na predsedničkim izborima, zatrebala promena ustava, kako bi izvršna vlast iz vlade bila prebačena u njegove ruke. Da bi se to realizovalo, bilo je nužno da njegova Partija pravde i razvoja (AKP) na junskim izborima dobije dvotrećinsku većinu, ili barem kvalifikovanu apsolutnu većinu, kako bi kroz parlament progurala te promene; ispalo je, međutim, da - iako je opet ubedljivo pobedila - AKP nije dobacila ni do minimalne apsolutne većine, ponajviše zato što je cenzus prvi put preskočila prokurdska Narodna demokratska partija (HDP). Takvim ishodom glasanja - mandate su dobile još samo kemalistička Republikanska narodna partija (CHP) i radikalno desna Partija nacionalističkog pokreta (MHP) - promena ustava je, naizgled, do daljeg stavljena ad acta.

Osim što nije. Nenavikao na to da ne dobije ono što želi, Erdogan je odmah posle junskog glasanja natuknuo kako bi izbori mogli da budu ponovljeni usled nemogućnosti da nova vlada bude formirana - i umesto da se prilagodi novoj realnosti, krenuo da realnost prilagođava sebi.
Činjenica je da je izborna raspodela glasova zaista bila takva da su, s obzirom na političke razlike između stranaka, izgledi za formiranje vlade od početka bili mali. Kada je prošle sedmice dosadašnji premijer Ahmet Davutoglu vratio povereni mandat za formiranje nove vlade, bio je to neizbežan epilog realne nemogućnosti dogovora o formiranju koalicije koju bi predvodio AKP. Pravila igre nalagala su da se u takvoj situaciji mandat ponudi drugoj po snazi partiji, kako bi sad ona pokušala da napravi vladu, ali Erdogan nije gubio vreme na takve formalnosti: odmah je najavio da će izbori biti ponovljeni, najverovatnije 1. novembra. Tačno kako je i hteo čim mu je one junske noći postalo jasno kakav će biti ishod glasanja.

Samo što će novi izbori biti održani u klimi dramatično izmenjenoj u odnosu na onu od pre samo nekoliko meseci. Turska je, posle dvogodišnjeg primirja sa separatističkom Radničkom partijom Kurdistana (PKK) i koliko-toliko poboljšanog generalnog odnosa prema Kurdima, od prošlog meseca ponovo u ratu s tom militantnom organizacijom, ali i u frontalnom sukobu sa čitavom ovom mnogoljudnom manjinom: državni propagandisti sada joj maliciozno pripisuju status pete kolone nakon što je PKK na julski teroristički napad islamista na jedan kurdski omladinski skup u Suruču, nedaleko od sirijske granice - uverena da je izveden uz sadejstvo turskih bezbednosnih struktura - uzvratila osvetničkim ubistvima na desetine turskih vojnika i policajaca. Osim što je time po kratkom postupku izbrisala krhke tekovine primirja, a turskim vlastima dala puno pravo da na silu uzvrate silom, PKK je ponovnim stupanjem na ratnu stazu i sama dala nemali doprinos opštem pogoršanju situacije u zemlji i regionu; ali je nemoguće zaobići činjenicu da takva reakcija PKK u potpunosti ide naruku Erdoganu. Jer, on je i dosad veću opasnost za regionalni poredak video u Kurdima nego u Islamskoj državi, čije je rađanje i uspon Turska u najboljem slučaju nezainteresovano posmatrala, a u najgorem (i istini bližem) slučaju namerno tolerisala, računajući da će iz toga politički profitirati. A otkako, posle ubilačkih akcija PKK, ponovo ima punu slobodu da Kurde označi kao remetilački faktor, predsednik je na tu kartu zaigrao svom snagom, računajući da će mu to biti od koristi na ponovljenim izborima.

Logika je prosta: razbuktavanje sukoba s Kurdima treba da raspali nacionalistička osećanja Turaka i pojača animozitet prema kurdskoj manjini, te deo onih koji su u junu glasali za druge stranke navede da u novembru svoj glas ponovo daju AKP kao tobože jedinom mogućem garantu mira i stabilnosti u zemlji. Birače treba oteti svim strankama, ali pre svega HDP - za koju pre nepuna tri meseca nisu glasali samo Kurdi, već i mnogi progresivno orijentisani Turci - tako da ona ovog puta ostane ispod cenzusa, a glasovi koje bude dobila odu na konto AKP, dižući broj njenih mandata preko magične granice potrebne za izglasavanje pomenutih ustavnih promena i konačno ustoličenje Erdogana za sultana. Posle toga će sve postati moguće - pa i da Erdogan Ne Tako Veličanstveni opet krene da se miri s Kurdima, kao što je neko vreme već uspešno radio u vreme dok je bio premijer.

Nema, naravno, garancija da će ovaj providan manevar upaliti - ali isto tako nema razloga ni da se precenjuje sposobnost ispravnog rasuđivanja onog dela biračkog tela (a takav postoji u svakoj zemlji na svetu) lako podložnog dejstvu političkih manipulacija. Kako piše američki časopis Forin polisi, ima prvih znakova da Erdoganov pristup daje rezultate: rezultati dve avgustovske ankete sugerišu da bi AKP sada dobila dovoljno glasova da samostalno formira vladu, i da taj rast rejtinga ostvaruje direktno na račun HDP. S druge strane se pak ukazuje da je taj rast minimalan i da puno toga može da se promeni do novembra. Kako god, teško je zameriti Kurdima što podozrevaju da Erdogan i njegovi namerno podstiču podele u društvu, stvarajući privid da je jedini izbor koji postoji onaj između njega i terorista. Erdoganu bi dobro došlo da do održavanja izbora pogine što više žena i vojnika, cinično konstatuje jedan kurdski kafedžija iz Dijarbakira, nezvanične prestonice turskih Kurda.

No, prave razmere opasnosti koju predstavlja Erdoganova trenutna fokusiranost na Kurde - kako one u Turskoj, tako i one s druge strane granice, u Siriji i Iraku - moguće je sagledati tek u širem, regionalnom kontekstu. Bagatelisanje pretnje koju predstavlja širenje Islamske države (videće se da li će se nešto promeniti kad krene upravo najavljena nova saveznička kampanja bombardovanja položaja ove grupe na severu Sirije, u kojoj će Turska imati važnu ulogu) i strah Ankare od spajanja teritorija pod kontrolom sirijskih i iračkih Kurda (što bi onda ojačalo i poziciju radikalnih elemenata u kurdskom korpusu u Turskoj) direktno su uticali na učinak međunarodne koalicije okupljene za borbu protiv IS: za ovih godinu dana otkako je formirana ona nije postigla praktično ništa. I tako će i ostati sve dok sebični interesi pojedinih njenih članica budu imali primat u odnosu na proklamovani zajednički cilj uništenja, ili barem obuzdavanja IS. U svakom slučaju, nema nikakve dileme da Turska snosi deo odgovornosti za takvo stanje stvari: Erdoganova megalomanija i spoljnopolitički avanturizam su se nastojanjima da se IS zaustavi postavili kao dodatne prepreke.

Sve, ipak, počinje i završava se kod kuće: dok Erdogan tu ne bude doveden u red, neće ni na međunarodnom planu. Opomenu koja mu je u junu izrečena, kao što se i moglo očekivati, nije razumeo na pravi način: umesto da postepeno smanjuje pritisak, u međuvremenu ga je samo pojačao. Sada je opet na turskim biračima da u novembru tu junsku poruku ponove, samo na eksplicitniji način. Sebe radi.