Učešće u manipulaciji

Na skliskom terenu hladnoratovskog doba, britanski reditelj Gaj Riči pokazuje se fleksibilan, inventivan, zabavan i duhovit. Šifra U.N.C.L.E, osim nesumnjivog poigravanja, referiranja, citiranja filmova o DŽejmsu Bondu, pokazuje dovoljno vlastitog kreativnog potencijala.

Hitlerov nuklearni inženjer, kojeg je američki naučni milje nakon nemačkog poraza inkorporirao u svoj naučni program, odbegao je iz Amerike i u Italiji se priključio revitalizovanim ostacima Rajha, koji ne odustaju od posedovanja vlastite atomske bombe. U njegovom hvatanju i neutralizovanju atomske opasnosti, CIA i KGB se udružuju, te šalju da pomognu u njegovom hvatanju svoje najbolje, istina, atipične agente, Napoleona Soloa i Ilju Kurjakina. NJima se pridružuje nemačka automehaničarka Gabi, inače, inženjerova ćerka

Ova duhovita romantizacija Hladnog rata, donosi na tematskom, ali i formalnom planu, nekoliko filmskih trenutaka vrednih pamćenja. U prvom redu, to je zavidno vladanje stereotipima žanrovskog (špijunskog) filma, ali i istorijom filma generalno. Ova nesumnjiva filmska kultura možda je najuočljivija u Ričijevoj upotrebi muzičkih numera i motiva. Budući da se događa 1963. godine, Šifra U.N.C.L.E. ne samo da evocira tadašnje muzičke hitove, no ih pre svega prilagođava i maestralno inkorporira u narativnu strukturu ali i u parodijski kontekst. Od Enija Morikonea do Rite Pavone, muzički bekgraund postaje konstitutivni činilac Ričijeve filmske potere. Iako brojne, Ričijeve citatološke egzibicije nikada ne vode prenatrpanosti ili zamoru, naprotiv. NJihov digresivni karakter ima ponekad krajnje relaksirajuće učinke, kakav nam na primer nudi ona scena s brojem hotelske sobe 807, što je nimalo diskretna aluzija na agenta 007.

Šifra U.N.C.L.E. je iznenađujuće eklektičan film, koji s jedne strane uspešno interferira svoje žanrovske predznake, ali ne odustaje ni od zahtevanijih sadržaja. Već to što CIA i KGB preduzimaju zajedničku misiju, sadrži natruhe subverzije. Bondovski ciničan u odnosu na svoju temu, Ričijevom filmu navedeni obrazac služi samo donekle. Šifra U.N.C.L.E je film koji ima bondovsku motoriku ali ne i retoriku. Dok je DŽejms Bond putnik kroz svemoć, njegovi epigoni Napoleon Solo i Ilja Kurjakin su putnici kroz nemoć. Podvrgnuti brižljivijoj analizi, oni su zapravo, samo taoci moćnih službi, CIA i KGB-a i, nimalo na tragu bondovskog aristokratizma, njihov špijunski imidž zasnovan je na deklišeiziranom antiheroju kojeg rese brojni poroci, devijantnosti, te svekolika neprilagođenost.

NJihov status je, već po sebi, karikirani oblik političke groteske koja pokazuje da čak i najmoćnije obaveštajne službe nemaju sretnih kadrovskih rešenja kada je u pitanju sukcesija njihove ideologije. Mimo svake ozbiljnosti, Ričijevi (anti)junaci ne preuređuju svet, niti ga konsoliduju. U najboljem slučaju, oni bondovski projekat prolongiraju.

Šifra U.N.C.L.E. je film ludog ritma, ambiciozan u meri u kojoj to nije vidljivo na prvi pogled (na primer: pripadnik svakog naroda u filmu govori svojim jezikom, te tako čujemo nemački, ruski, italijanski, engleski), ali i u bizarnom promišljanju, suštini političkog. Nijedan puritanizam ne opstaje i nijedan nije moguć, pa tako i puritanizam moći. Učešće u manipulaciji čini se bar privremenim rešenjem