Milorad Ekmečić (1928-2015)

Foto Branko Belić

Poslednji put sam ga videla u SANU kada je 7. aprila ove godine došao u kolicima da glasa za novog predsednika. Milorad Ekmečić je čestitao Vladimiru Kostiću, novom predsedniku SANU, i u kolicima su ga odveli kući. Iako već odavno bolestan i nepokretan, ovaj dostojanstveni akademik je smatrao da mora da dođe kako bi glasao. NJegovo osećanje odgovornosti bilo je veoma jako, a prema svojoj bolesti odnosio se kao prema nečemu o čemu uopšte ne treba pričati niti je primećivati. Tako je i otišao, ne želeći da se leči.

Rođen u Prebilovcima, Milorad je izgubio oca Iliju koga su na početku Drugog svetskog rata ubile ustaše, kao i još 78 njegovih Ekmečića. Majku Krstinju (rođena Zurovac) su streljali Nemci. Ekmečići su se do kraja 18. veka prezivali Dragićević i živeli su u zaseoku Grlić. U Čapljini je proveo detinjstvo, u Konjicu je za vreme Drugog svetskog rata bio partizanski kurir, završio je gimnaziju u Mostaru, i diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.

Živeo je, predavao i pisao u Sarajevu sve do početka građanskog rata 1992. godine kada je u kući na Breki bio zatočen 47 dana, tri puta hapšen i mučen od pripadnika Zelenih beretki. Bio je u tom vremenu najprisluškivaniji srpski intelektualac u Bosni. Sa suprugom Milenom i sinom Ilijom morao je zauvek da napusti grad. Po dolasku u Beograd, od 1992. do penzije 1994. bio je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Milorad Ekmečić je napisao desetak knjiga i više od 300 naučnih radova. Za veliku sintezu u dva toma Stvaranje Jugoslavije 1790-1918, dobio je 1989. godine Nagradu za publicistiku i društvene nauke Dimitrije Tucović. Poslednje veliko delo koje je ovaj istoričar ostavio kao svoj najveći testament istoriografiji zove se Između klanja i oranja Istorija Srba u novom veku (14921992) Naslov je pozajmio iz jednog prikaza Ive Andrića iz 1919. Tada je Ekmečić napisao da niko bolje od svih savremenika odmah posle 1918. godine nije izrazio svoje životno razočaranje novonastalom državom i društvom kao mladi pesnici... Naročito je to karakteristično za intelektualce koji su od detinjstva smatrali da pripadaju srpskom narodu, a bili katoličke vere kao Andrić, Tin Ujević.

Najveći deo svog profesionalnog rada ovaj istoričar je posvetio ideji jugoslovenstva i istoriji Jugoslavije. Stoga je sasvim jasno što je upamtio neke detalje o kojima je kasnije govorio. Recimo, kada je 1988. održan skup povodom 70 godina od ujedinjenja Jugoslavije, strahovao je da dvestogodišnja borba za njeno stvaranje iščezava:

Na skupu je bio Dobrica Ćosić, Selenić, Vučelić, Perišić i još neki. Čudnovato je da sam zapamtio da smo za ručak prešli preko ulice u Oficirski dom, i jeli dobar svadbarski kupus, a ne sećam se šta sam zborio. Zvonili smo na uzbunu. U referatu sam napisao rečenicu Evropa je gradila Jugoslaviju, Evropa će je i razgrađivati. Užasno sam u duši strahovao od te istine i želeo da ona to nije. Kao da su doušnici američke obaveštajne službe znali od čega narod u Jugoslaviji najviše strahuje, pa su upravo radili da se to i ostvari. Dok je oko 1918. godine svet strahovao da će Nemačka ponovo izazvati novi svetski rat, zapadni svet je očekivao da će i ujedinjena jugoslovenska država postati jedna brana protiv toga. Kada je religiozna netolerancija pokazala da ta država ne može da stoji na nogama, nestalo je te brane kao da nikada nije bila dozvana u stvarnost.