Sve podseća na Vajmarsku republiku

Foto Zoran Lončarević

Jeretik tako je glasio naslov intervjua sa Ivanom Ergićem objavljen nedavno u italijanskoj štampi. To je preterano, kaže bivši fudbaler Juventusa, Bazela, Bursasporta i reprezentativac Srbije i Crne Gore, ali i pesnik, autor brojnih, širom regiona objavljenih tekstova društvene i političke tematike, čovek kome je levica na srcu. Čitaoci NIN-a nek procene sami, iz razgovora započetog temom koja je našeg sagovornika devedesetih oterala iz rodnog Šibenika. Ali ne baš sasvim uspešno Ergić se svom rodnom kraju i dalje redovno vraća.

Godišnjica Srebrenice i Oluje, rekli ste, pomogla vam je da shvatite mehanizme započinjanja rata, za šta ste devedesetih bili previše mladi. Slutite reprizu?

Pre svega, počinje se shvatati kako dolazi do politizacije emocija, odnosno svođenja na iracionalnost i instinktivnost kojom može da se upravlja. Stvaranje ostrašćenog ambijenta je postalo rutinski posao, i zato verujem u upravljanje eskalacijom, odnosno u tezu kontrolisanog haosa. S tim, što mislim da su sada resantiman i frustracija još veći, jer na ovom postratovskom prostoru ljudi nisu dobili tranzicijsku pravdu i raj liberalnog kapitalizma, koji im je obećavan i koji bi kompenzovao traume rata, već su osuđeni na međusobnu netrpeljivost i mržnju.

A toliko se pričalo o pomirenju...

Odnos prema prošlom ratu se svodi na destruktivnu i jalovu moralističku borbu oko toga ko je bio manja, a ko veća žrtva. Političkim ambijentom i dalje dominira državotvorstvo, etnička demografija, istorija, suočavanje sa zločinima, pitanja bezbednosti Društveni ambijent podseća na Vajmarsku republiku. A najmonstruozniji paradoks, i gotovo olakšavajuća okolnost kada govorimo o mogućem nasilju i konfliktima je to što živimo u etnički homogenijim državama. Takođe, međunarodni faktor, koji je sukrivac za taj bratoubilački rat, je sada još moćniji i uticajniji. Od njega još više zavisi da li će se ići u pravcu konflikta ili u pravcu pacifikacije.

Može li se opet desiti da dešavanja na nekom stadionu budu okidač sukoba između nacija ili država?

To oko utakmica, naročito ako mislite na famoznu utakmicu Dinamo-Zvezda, je navijački mit, gde sami sebi pokušavaju dati težinu koju nemaju, i žele da sebe predstave kao nekakve patriote koji su rasturali Jugoslaviju zarad nacionalne ideje. Atmosfera na stadionima je bila posledica političke krize, u kojoj se Jugoslavija nalazila već od početka 80-ih, a ne njen uzrok. Stadion je samo pojačavao te sentimente.

Istraživanja ukazuju na visok nivo nacionalizma, šovinizma i rasizma kod mladih u regionu. Devedesetih nije bilo tako, a ipak je proliveno mnogo krvi. Čemu se nadati?

U pravu ste da je sada mržnja veća. Lično nemam ništa protiv gajenja jedne vrste nacionalne svesti, ukoliko je ona kulturne prirode, a ne političke. Politički, ona služi zatomljavanju klasne svesti, i to nije ništa novo, naročito u vreme restauracije kapitalizma i nametanja amnezije nad dostignućima socijalne države i privrede. Prosperitet i stabilnost su jedini način da se zemlja modernizuje, i to je ono što ne razumeju takozvana NVO-levica i proevropski liberali. Teško je očekivati demokratske vrednosti takozvanog višeg ranga i toleranciju, kao recimo prava manjina koje zaista jesu ugrožene, a da fokus nije na ekonomiji i politici. Jer, ono što dovodi do fašizacije društva je upravo nemaština i nerešeni državotvorni status zemalja u regionu, gde sve liči na zamrznut konflikt. Po meni, nacionalizam je ništa drugo do destruktivni refleks na realnu bedu i nestabilnost. On je krajnje opasan i nepredvidiv. Samo, bojim se da često ne razumevamo njegove uzroke.

I dalje se izjašnjavate kao Jugosloven. Kakvog to smisla ima ako ste letos morali da otvorite prozor i proverite da li je počeo rat?

Kad kažem Jugosloven mislim na svoj kulturni identitet. To ne znači da ta ideja nema politički sadržaj, jer mislim da su ideje bratstva i jedinstva i socijalne pravde za sada neprevaziđene. Međutim, realpolitički, osećam se sve udaljenijim od jugoslovenske ideje, bez obzira na to što mislim da je to na ovom prostoru gotovo jedina moguća emancipatorska, slobodarska, humanistička ideja, pa ako hoćete i doktrina. Nama istorija nažalost dolazi ciklično, i to je usud koji su postavili nemački politički hegelijanci, o zakasnelim nacijama. Ima nešto istinito u Đinđićevom komentaru da smo kao narodi istorijski protraćili 20. vek, međutim ne mislim da je to zbog pogrešnih ideologija per se, jer mislim da je socijalizam imao emancipatorski potencijal. U tom smislu, mislim da su praksisovci u pravu kada kažu da su kolektivizam i birokratizam samo druga strana nacionalizma, i tu je ta ideja degenerirala.

Zašto je proces pomirenja bio tako neuspešan?

Radi se o klasičnom postratovskom autizmu, u kojem se svako oseća kao žrtva, i što je najgore, u građanskom ratu velika većina ljudi jesu žrtve. Kada ne postoji ekonomska pravda i ljudi se osećaju poniženo, oni kompenzaciju i rehabilitaciju dostojanstva traže u istoriji, subjektivnim narativima o ratu, mitologiji i autoviktimizaciji koja je već konstanta na našim prostorima. U takvom ambijentu, očekivati empatiju prema tuđim žrtvama može samo neko ko ne zna mnogo o socijalnoj psihologiji rata, a tu pre svega mislim na organizacije za ljudska prava i žrtve rata. Poznajem dosta ljudi među njima, i na kraju, sami rezignirano primećuju da Haški tribunal nije doneo nikakvu pravdu i pomirenje, već je samo produbio animozitete. Nacionalisti, koji su naravno iz sasvim drugih razloga optuživali Haški tribunal kao karikaturu prava i politički sud, ispada da su bili u pravu.

U međuvremenu je drastično porastao broj vernika u svim jugoslovenskim zemljama. Zar to ne bi trebalo da znači i uspostavljanje ljubavi prema bližnjima?

Region se ponovo hristijanizuje, a sve je više mržnje, i mislim da to najbolje govori o pravoj prirodi verništva na ovim prostorima. Crkva je politička, konzervativna institucija koja živi od straha i neprosvećenosti vernika i potrebe za identitetom, iako je filetizam kao takav zabranjen u crkvenom učenju. Velika većina se na popisu izjašnjava kao vernik i na osnovu toga crkva uživa privilegije, ali, kada bi svaki vernik morao da plaća crkveni porez, kao u Nemačkoj, niko ne bi plaćao. Činjenica da crkve niču kao pečurke posle kiše, a da su nam Narodna biblioteka i Narodni muzej godinama zatvoreni, mnogo govori o stanju duha u Srbiji.

Verovalo se da bi ulazak u EU garantovao pomirenje, a sad su sve češće prognoze da bi EU mogla završiti kao Jugoslavija. Jesmo li mi, zagledani u sebe, uopšte svesni promena u EU?

Moglo bi zaista po nas da se završi po onoj dosetki, kad dođemo na žurku poslednji, a domaćini i svi ostali gosti su već otišli i ostavili nered iza sebe. Međutim, EU kao politički konstrukt je manje relevantan, jer se pre svega radi o jednom ekonomskom i bezbednosnom bloku koji je politički naknadno institucionalizovan. Tako da, nezavisno od toga kako će se EU razvijati, mi kao zemlja moramo da vodimo mudru politiku, i koliko je to moguće suverenu, a nisam siguran da imamo politički i kadrovski kapacitet za to. Srbija ima, već istorijski, sindrom podeljene zemlje, kulturološki, civilizacijski i geopolitički. Međutim, mislim da smo za sada duboko u zapadnom sedlu, i mislim da je koketiranje s Rusijom za domaću upotrebu, jer proruski sentimentalizam raste. Evropa i Zapad imaju jače mehanizme ubeđivanja, tzv. meku moć i bolji su u menadžmentu poslušnosti, kroz ekonomske i bezbednosne mehanizme, dok s druge strane postoji ovisnost o gasu, ne samo Srbije već i dela Evrope. Stoga, naša politika će zavisiti i od toga kakav je sam odnos Zapada i Rusije.

Kako je moguće da nas vlasti čak i reklamiraju kao zemlju jeftine radne snage, a da odgovor nije jačanje levice nego stabilna podrška vlasti?

Reklamiranje Srbije kao zemlje sa jeftinom radnom snagom je ništa drugo do brutalni kapitalizam u svojoj krajnje ogoljenoj formi. Čuo sam premijera kako govori o tome da, ako ne prostremo crveni tepih za kapital, on će otići u Rumuniju ili Bugarsku. To je ono što se u neoliberalnom kapitalizmu zove race to the bottom, odnosno stalna utrka zemalja periferije u ponudi što jeftinije radne snage. Premijer je tu u suštini u pravu, međutim, najstrašnije u svemu tome je što se prihvata ta vrsta brutalne realnosti, i što ne ume da se promišlja alternativa. Nisam siguran kolika je podrška vlasti, samo znam da je najveći broj ljudi izmoren politikom i apatičan. Plus, ne postoje ozbiljna opozicija i alternativa, a to je konstelacija najidealnija za vlast. Na kraju krajeva, ova vlast je tu da dokrajči proces liberalizacije i periferizacije Srbije, tako da ima potpunu podršku svih relevantnih stranih faktora, i ne postoji spoljašnja potreba za stvaranjem i konsolidacijom jake opozicije. Naročito levice. Još im samo treba ovde neka nova Siriza.



Pa mi imamo levičare u vlasti, Dačića i Vulina.

To koliko su Dačić ili Vulin levičari mislim da je groteskno komentarisati. Isto kao i bilo koja socijaldemokratska stranka u Evropi. Najbolje se vidi na njihovom odnosu prema Sirizi, od koje beže kao vrag od tamjana, ili je čak krajnje otvoreno defamiraju, iako Siriza polako ide reformističkim kursom. Kod nas, prepoznajem Levi samit, kao autentičan pokret sleva, ili Radničku frontu u Hrvatskoj.

Možda nemamo levicu jer je radništvo nacionalistički opredeljeno?

Mnogi su se avangardni vođe i teoretičari levice pitali zbog čega deo radništva glasa za desnicu, i to znamo još od Gramšija koji se pitao zašto su radnici stali uz Musolinija. Posle Drugog svetskog rata neki kritičari su videli u klasičnom fordističkom radniku konformistu, dok je uticajna Kritička teorija govorila o buržoaziranom radniku opijenom masovnom kulturom. Mnogi su otišli toliko daleko da su tražili potencijalnog revolucionarnog subjekta među drugim slojevima. Jedan od tabua na levici je činjenica da je deo radništva podržao nacionalizam i separatizam krajem 80-ih. Sindikalne vođe i radnici su često u klijentelističkom odnosu sa vlastima, i tu postoji jedna vrsta kontinuiteta sa socijalističkom Jugoslavijom. Danas se potpisuju predizborni sporazumi sa sindikatima, koji su zarad očuvanja poslednjih privilegija i elementarne egzistencije prinuđeni da trguju svojim glasovima. Pored toga, klasna svest radnika je jedno od uvek gorućih pitanja, odnosno da li su prvo radnici pa tek onda patriote, ili obrnuto. U Srbiji postoji krajnje zbunjujuća situacija, i na levici postoji stalna diskusija da li su joj bliži sindikati i radnici, ili liberali kao antinacionalistička snaga. Kada postoji mešavina nacionalnog i socijalističkog, iz istorije znamo kako to završava, ili u nekoj vrsti autoritarizma, ili u korporatističkoj državi. To je jako sklizak teren, pogotovo imajući u vidu visoku nacionalnu zapaljivost ovog terena. Danas, s obzirom na promenu strukture same ekonomije, postoji takođe jedna vrsta nejasnoće oko toga ko je u stvari radnik. Po meni, to je pre svega čovek koji živi od svoga rada, bez obzira na to u kom pojavnom obliku, i njemu se treba okrenuti levica.

Ima mišljenja da su istorija i političari koji su se predstavljali kao levičari ovde trajno kompromitovali sam taj pojam.

Zavisi na koga se to odnosi. Na primer, prvi srpski socijaldemokrati su bili perjanica evropske emancipatorske misli, i dok su njihovi istomišljenici sa Zapada podržali imperijalizam svoje buržoazije, naši su bili vehementno protiv nje, iako je Srbija bila napadnuta. Međutim, sam socijalizam koji smo imali je donekle okrnjio ugled levice i njene ideje, dok su ga današnje strukture koje imaju predznak socijalistički dokrajčile. Jedan od načina na koji funckioniše neoliberalizam, koji u suštini nema izgrađenu teoriju, jeste upiranje prstom u Staljina, Mao Cedunga ili Pola Pota, koji bi trebalo da ukažu na to u čemu navodno nužno završava komunistička ideja. Oni dobijaju semantički i ideološki rat, i ostaje na avangardnoj levici da se izbori za pojmovnu hegemoniju i sredstva ubeđivanja, kojima će da rehabilituje ideju i da je unapredi. Jer su okolnosti takve da je ona više nego nužna u ovom trenutku, a to najbolje pokazuje primer Sirize.



U svetu je sve očiglednije antiestablišment raspoloženje koje se ogleda u podršci strankama tipa Sirize, španskog Podemosa ili ličnostima poput britanskog DŽeremija Korbina, pa čak i američkog konzervativca, Donalda Trampa. Može li se nešto slično očekivati u ućutanoj Srbiji?

Tu treba biti jako pažljiv. Naime, antiestablišment raspoloženje može da dođe u političkom obliku desnice, koja uvek ima jak populistički element. To je suverenistička desnica, koja je sve popularnija u Evropi, i čija je odlika evroskepticizam, antiimigrantski sentiment, kulturni partikularizam itd. Ako pažljivo pratite, desnica je preuzela dobar deo teorijskog nasleđa i retorike klasične levice, pogotovo antiglobalizam i slično. Srbiji treba Siriza, ne samo kao jedan progresivni narodni pokret, već i kao antinacionalistički. Velika zasluga Sirize nije samo buđenje prosečnog grčkog radnika protiv socijalne katastrofe, već i to što je uspela da nezadovoljstvo grčkog naroda odvede ulevo, a ne udesno. Evropa umesto da joj je zahvalna na tome, ona je dodatno ponižava.

Posle svega što se u Grčkoj desilo ove godine, mislite li da je Siriza otvorila vrata za levicu širom Evrope ili joj je smanjila šanse?

Ono što se desilo sa Sirizom je velika lekcija za sve druge progresivne snage. Evropski i zapadni tehnokratski fundamentalizam nije smeo da popusti na Grčkoj, jer bi to izazvalo domino efekat, a pritom bi ugrozilo i stožerni neoliberalni ideologem svetskog kapitalizma. Grčka priča je udžbenički primer stvaranja ekonomskog nedonoščeta, ekstremno zavisnog od finansijskog kapitala, prinuđenog na privatizacije i druge kompromise. Flert Sirize sa Rusijom i Kinom je bio politički blef, a pored toga, to okretanje drugim izvorima ekonomske podrške samo stvara novi odnos zavisnosti. Čak i kada bi Grčka bankrotirala, povukla se iz sistema EU i štampala svoju valutu, njena ekonomija jednostavno nema za to dovoljno unutrašnjih kapaciteta, i došlo bi do još veće humanitarne katastrofe. Radi se zaista o pat poziciji, jer inače bi bilo lako odlučiti se za jedno ili za drugo.