Francuska najbolja, Srbiji srebro

Foto Oliver Bunić

Uz ime Ranka Žeravice vezana su dva, možda, presudna momenta za košarku na ovim prostorima. Najpre je sa reprezentacijom Jugoslavije 1970. u LJubljani osvojio prvo zlatnu medalju i tako stvorio naviku da se uvek teži najvišim dometima, a deceniju kasnije na Olimpijadi u Moskvi je sa nacionalnim timom osvojio, zasada, jedinu zlatnu olimpijsku medalju. Ispred i između ta dva događaja smešteno je još pregršt medalja, klupskih uspeha i individualnih priznanja. Dva dana uoči Evropskog prvenstva, u intervjuu za NIN, kaže da su dometi reprezentacije Srbije visoki i da očekuje medalju, ali i ukazuje na neke nedostatke nacionalne selekcije.

Gledajući pripremne utakmice primetio sam da tim još nije vrhunski uigran. Svojevremeno smo osvajali medalje upravo zato što smo se dugo pripremali, igrali mnogo utakmica i tako dolazili do uigranosti, koja se graničila sa automatizmom. Sada je taj nedostatak evidentan, kaže Žeravica.

Kako vam izgleda selekcija?

Saša Đorđević je dobro prostudirao rivale i izabrao sjajne igrače, ali najteže je stvoriti pozitivan odnos prema reprezentaciji, da nema diskusije o tome da li će neko otkazati. Ranije su igrači imali izuzetan odnos prema nacionalnom timu i to je stvaralo klimu za vrhunske rezultate.

Đorđević je posle niza godina uspeo da vrati kult reprezentacije i to se videlo i na Svetskom prvenstvu u Španiji...

Slažem se, Saša je uspeo da motiviše igrače. Nema nekih problema ni sa otkazima, igrači su nastupe za nacionalni tim prihvatili onako kako se to od njih traži.

Najviše pažnje izazvao je izostanak Bobana Marjanovića zbog povrede. Kako je moguće da lekari jednog NBA tima pre ugovora, u Italiji nisu uočili ništa, a naknadno su, na pregledu u SAD pronašli povredu i Marjanoviću zabranili da igra na EP?

Razgovorom i sa Marjanovićem i sa San Antoniom moglo je mnogo više da se uradi. Nije preduzeto sve što se moglo da do ovoga ne dođe. Amerikanci sve povrede preuveličavaju. Oni nastoje da povredu saniraju tako da isključe i najmanji rizik. Malo se i šalim na njihov račun i znam da kažem - ako nekog ne želimo u reprezentaciji, najbolje je da ga pošaljemo kod američkih lekara koji će to ekspresno uraditi. Mi bismo sve to mnogo brže sanirali i to bez rizika po zdravlje igrača. Marjanović bi sigurno igrao da nije bilo tih pregleda u SAD.

Nalazimo se u najtežoj grupi, šta biste smatrali uspehom?

Ne mislim da je hendikep to što smo u jakoj grupi. Nekada je to prednost, jednostavno prebrodite jake timove i kasnije imate lakše rivale. Nikada kao selektor nisam vodio računa o tome ko su nam protivnici, pre ili kasnije morate igrati protiv najjačih.

Šta biste smatrali uspehom?

Osvajanje medalje.

Bilo koje?

Pa ne baš. Bio bih zadovoljan srebrom.

Za razliku od 2014. kada je reprezentacija na Svetsko prvenstvo ispraćena bez velikih očekivanja, javnost sada računa na medalju. Koliko je to opterećenje za ekipu?

Najveće opterećenje je saznanje da je Francuska najbolja reprezentacija na prvenstvu. Oni su prvi favorit i zato bih i bio prezadovoljan srebrnom medaljom. Od ostalih, Španija figurira kao vrlo jak tim, ali su tokom priprema imali veliku diskusiju o sastavu, ko će igrati i zašto neki igrači izostaju. U takvoj atmosferi teško je očekivati neki veliki rezultat. A Španija se susretala upravo sa takvim pričama. Bilo je i otkaza, a čim se to desi, budite sigurni, atmosfera i hemija u timu ne mogu biti na visokom nivou. Iz iskustva znam da to može biti pogubno po tim.

Klupska košarka u Srbiji je u velikim finansijskim problemima. Kao čovek koji je postavio temelje velikog Partizana, koji je osvojio pregršt trofeja, kako komentarišete činjenicu da se klub sada bori da preživi?

Nisam detaljno upoznat sa situacijom u Partizanu, ali žao mi je što je Predrag Danilović napustio klub. On je bio izuzetan predsednik, Partizan mnogo gubi i pitanje je da li će moći da nađe adekvatnu zamenu. Mislim da će Partizan, ipak, isplivati iz trenutne situacije. Duško Vujošević je, ukoliko ostane trener, dovoljno iskusan i sposoban da te probleme reši. Kako se bude približavala sezona dobijaćemo sliku o nekom novom Partizanu, koji će biti utemeljen na Vujoševićevim novim i svežim idejama. Očekujem, da uprkos svim problemima, Partizan uđe u sezonu sa timom koji je kadar da se bori za visok plasman.

U Partizanu tvrde da nema novca za stvaranje takvog tima?

Novac je uvek problem, ali bilo je i težih situacija. U vreme kada sam bio u Partizanu nismo raspolagali nikakvim sredstvima, radili smo bez budžeta, morali smo da se dovijamo, nismo mogli da računamo ni na kakav siguran prihod, ali smo imali jasnu sportsku viziju.

Kako ste bez ikakvog novca nagovorili Kićanovića i Dalipagića da dođu u Partizan?

Svojevremeno je to bilo moguće. Sada igrači, a bogami i roditelji mnogo više razmišljaju o parama tako da je situacija neuporedivo teža. Dalipagiću i Kićanoviću sem sportskog napretka nisam mogao da ponudim ništa. Garantovao sam im da će postati vrsni igrači i oni su zaista dosegli svetski nivo. Kićanovića je, recimo, želela i Zvezda, ali mislim da je presudila moja upornost i uverenje da se radi o igraču na kome može da se temelji budućnost čitavog kluba.

Partizanova situacija nije izolovan slučaj, Bosna se ugasila, Split je na pragu gašenja, Cibona je u velikim materijalnim problemima, a ti su klubovi bili prvaci Evrope. Da li je rešenje u privatizaciji?

Jedno od rešenja je privatizacija. Iskustva stranih klubova u tom smislu su prilično dobra. Ali potrebno je da neko prihvati da finansira klub u dužem periodu od desetak godina, u kojem bi jasno bili postavljeni i sportski i finansijski ciljevi. S druge strane, privremeno, kratkotrajno ulaganje nekog pojedinca u klub bila bi veoma loša solucija.

Kako će onaj ko investira u klub vratiti svoj novac, jer košarka ni u Evropi, a kamoli u Srbiji, nije profitabilan sport?

Ukoliko biznismen ume da iskoristi ime kluba, tradiciju, trofeje, nema nikakvih problema. Vratiće novac i dodatno zaraditi.



Kako vidite situaciju u Crvenoj zvezdi u kojoj ste, takođe, dugo radili, s obzirom na to da mnogi osporavaju koncept fuzije sa FMP-om Nebojše Čovića? U Partizanu, recimo, odbijaju takvu ideju, navodeći da to znači gubitak identiteta kluba...

U Partizanu bi u svakom slučaju mogli da se ugledaju na način na koji radi Čović. On je apsolutno najkompetentniji kada je reč o sposobnosti da se dobro organizuje funkcionisanje kluba. U tom segmentu nema konkurenciju i mogu reći da je velika sreća što ga imamo u košarci. Upravo zahvaljujući njegovom radu nisam zabrinut za budućnost Zvezde. Verujem da će Čović postepeno, jer se stvari ne dešavaju preko noći, stvoriti tim za evropska ostvarenja.

U maju se navršilo 45 godina od prve titule svetskog prvaka koju je Jugoslavija osvojila u LJubljani. Kako kao selektor tog tima, sa višedecenijske distance, gledate na tu medalju koja je značila i prekretnicu za košarku kao sport?

Ništa se tu nije dogodilo slučajno, iznebuha. Nekoliko godina ranije postavili smo sistem koji je trebalo da donese svetsku titulu.
Svaki detalj je bio precizno isplaniran, od organizacije do selekcije igrača. Bio sam nosilac tog projekta, ali sam imao ogromnu pomoć kolega trenera.

Kada se govori o vašem trenerskom opusu, ostalo je nejasno zašto nikada niste pozvali u reprezentaciju legendarnog Zorana Moku Slavnića?

Mi smo u to vreme pokušavali da usmeravamo i vaspitavamo igrača za nastup u nacionalnom timu. Verovatno sam imao neke ideje o tome kako da Slavnića usmerim da bude što korisniji reprezentaciji.

Šta vam nije bilo po volji kod Slavnića?

Sve je bilo na mestu, naročito njegova izuzetna kreativnost. Međutim, u tom periodu bilo je i nekih drugih igrača na toj poziciji, pa sam odlučio da igram na sigurniju kartu. Kreativnost i improvizaciju sam ostavio za kasnije. Ako mi je zamerao zbog toga, imao je pravo na svoje mišljenje. Što se tiče mog odnosa sa Mokom, danas svakodnevno razgovaramo i nema nikakvih problema.

Radili ste sa mnogim velikim igračima. Možete li da izdvojite najboljeg ili bar nekolicinu najboljih?

Nikako ne mogu da preskočim Koraća, Daneua... Ali ne mogu da preskočim ni Skansija, koji je bio taktički žrtvovan u koncepciji igre koju smo gajili. Namerno nisam odmah pomenuo Kićanovića i Dalipagića, koji su zaista postali svetski priznati igrači. Bilo mi je jasno da će rezultati naše reprezentacije u tom periodu zavisiti od Kićanovića, od njegove sposobnosti da ujedini tim i bilo mi je jasno da će on odlučivati utakmice. Kada smo 1978. u Manili postali svetski prvaci, a Dalipagić proglašen najboljim igračem, televizija je prikazivala repertoar njegovih šuteva. Ali važnije od toga je bilo da je sve te lopte dobio od Kićanovića.

Ko vam se dopada iz sadašnje reprezentacije?

Bjelica je tu bez konkurencije. Teodosić je izuzetan igrač velike imaginacije, a meni se dopada i Erceg.

Kako vidite budućnost evropske košarke, zašto smo odustali od onoga što se nekada nazivalo jugoslovenskom školom i krenuli da pratimo američke trendove?

Oko toga sam se često sporio i sa pokojnim Acom Nikolićem, jer sam stalno tvrdio da imamo našu školu košarke i da je ona karakteristična, specifična i da treba da je negujemo. Jedna od tih stvari je karakter našeg igrača, inat koji se pojavljuje u igri koji gotovo uvek daje izvanredne rezultate.

Španci su, čini se uradili potpuno suprotno, čak i kopirali iskustva nekadašnje jugoslovenske škole i postigli fantastične uspehe.

Tačno je da su kopirali metodologiju naših treninga, izgradnje i selekcije nacionalnog tima. Moramo, ipak, imati u vidu i to da je Španija finansijski u mnogo boljoj poziciji i da je takav uspeh ostvaren ogromnim ulaganjima. Mi to nismo mogli materijalno da ispratimo.

Da li je Olimpijada u Minhenu 1972. najteža epizoda u vašoj trenerskoj karijeri. Kako gledate na taj poraz protiv dopingovanih portorikanskih košarkaša i odluku da se takav rezultat prizna?

Poraz protiv Portorika ću večito nositi sa sobom. Ni danas ne mogu da se oslobodim grešaka koje sam napravio pripremajući tim za tu utakmicu, ali i propusta tokom samog meča. Činjenica je da nas je pobedio tim u kojem je bilo drogiranih igrača, ali meni to nije opravdanje za našu igru.

Zamerate li sebi što se reprezentacija nije povukla sa turnira?

Ne, to ne stavljam sebi na teret. Jednostavno, prostudirali smo pravila FIBA, opšte mišljenje je bilo da to nismo mogli da uradimo a da ne snosimo strahovite posledice.