Biljčica na parčencetu zemlje

Kaže mi, sasvim dobronamerno, jedan prijatelj iz Amerike: „Znaš po čemu se prepoznaju mali narodi. Odmah ti spomenu kako samo na njihovom parčencetu zemlje raste neka biljčica ili živi životinjica koje nigde ne mogu da se nađu na svetu. Kad bi mi u Americi ili u Kanadi nabrajali autohtone vrste svakom koga sretnemo, verovatno bismo morali da potrošimo čitav dan na upoznavanje“. Zamislio sam se nad tim što mi je kazao. Pomislim: bilo je dobronamerno. Svaki Slovenac prvo će spomenuti da u Postojnskoj jami živi čovečija ribica, tu i nigde više; svaki Srbin da Pančićeva omorika raste samo u Srbiji, tu i nigde više. A zašto se tako ponašamo? Mali smo, muku smo mučili s istorijom i sopstvenim naravima, te smo otud najčešće neznatni u većini krupnih svetskih kretanja. Baš zato poprimili smo psihologiju Davida. Čekamo trenutak kada ćemo pobediti golijata i marljivo beležimo takve časove. Eto, zagrevali smo se za tenis još od vremena Slobodana Živojinovića, ali nije to bilo to. Pritajili smo se – deset, dvadeset godina - i dočekali Novaka Đokovića. Sada smo zadovoljni: pobedili smo ceo svet i taj momenat treba upisati u našu istoriju. Slično je i u književnosti i umetnosti. Čas svetskog trijumfa u XIX veku bio je kada su Gete i Grim naše narodne pesme proglasili svetskom baštinom, trenutak podviga u XX stoleću kada su naši nadrealisti, naporedo s francuskom centralom, napravili revoluciju automatskog pisanja i u Srbiji. Ali, šta ćemo sa svim onim godinama između? Ne, mi kao Sterijina Fema to nipodaštavamo i guramo u stranu, jer to nije „svetsko“. Veliki narodi ponašaju se drukčije. Vreme je da se nečemu naučimo, recimo, od Engleza. Ovaj narod, koji dobro poznajem, naročito uporno, reklo bi se bandoglavo ostrvski, čini ono što je već vekovima osnovica njihove kulturne politike. Bez obzira na to da li su u nekom periodu, po opštem sudu najveći, ili nisu, oni svaku stranicu svoje kulturne i umetničke povesti jednostavno predstavljaju kao najvažniju za njih, pa otud, treba verovati, i za čitav svet. Lako im je da kažu: u viktorijansko doba Šekspirov teatar bio je najveći na svetu, ali oni, sa istim žarom, vele i da su prerafaeliti dostojni poređenja sa najvećim impresionističkim slikarima, što im za pravo ne daje niko u svetu. Isto se vladaju i u književnosti: niko ih ne može ubediti da se njihova realistička i naturalistička proza XIX veka ne može porediti s ruskom, premda čak i njihovi ispitivači ruske literature to nikako ne mogu da podrže. Pa onda, pijanizam, da spomenem one oblasti koje su mi dobro poznate. To koliko su ostrvski kritičari puni hvale za sviranje njihovih, inače odličnih pijanista Katnera Solomona, Kliforda Kerzona ili barunice Majre Hes, ponekad prevazilazi okvire dobrog ukusa i opšte obaveštenosti o kretanjima u svetu sviranja na klaviru, jer Ostrvljani su spremni da ih stave rame uz rame sa divovima ove umetnosti Sergejom Rahmanjinovom, Jozefom Hofmanom ili Arturom Rubinštajnom. Vreme je da se i mi nešto naučimo od Engleza, ili još bolje od nas samih. Deset vekova srpske književnosti deluje kao dovoljno dug period da bismo iz njega mogli nešto da naučimo. Edicija sa istim nazivom, Izdavačkog centra Matice srpske, uči nas nečem još važnijem: da ne treba stalno da tragamo samo za mestima našeg razvoja kad smo bili najbolji na svetu, već da pre svega treba da vodimo brigu o onome što je u svakom vremenu bilo najbolje u nas. Izašlo je Šesto kolo ove poučne edicije, na koje, stoga, treba obratiti pažnju. Pred nama se nalazi najnovijih dvanaest od šezdeset dve dosad objavljene knjige u plavom povezu, a među njima, eto samo u šestom kolu: spominjani svetski trijumf srpske književnosti, antologija epskih narodnih pesama, ali odmah uz nju, tom posvećen Lukijanu Mušickom, srpskom vladiki i uzornom pesniku koji je pokušao da arhaični ruskoslovenski jezik, koji nije imao književne tradicije, prilagodi klasičnoj formi, u vreme kada je ta disciplina preživela koliko i sam jezik, ali koji je, uprkos tome, ili baš zato, napravio nešto najvrednije u Karlovcima svoga doba. Pa onda, sledom istog kontrapunkta, u Šestom kolu edicije „Deset vekova srpske književnosti“ tom posvećen Lazi K. Lazareviću i Janku Veselinoviću, piscima nesumnjivo trijumfalnih realističkih pripovetki i romana u srpskoj književnosti, ali odmah do njega i tom posvećen i Anastasiju Stojkoviću, prominentnom fizičaru, ruskom akademiku s kraja XVIII veka i – piscu prvog romana na srpskom jeziku. U redu, mogli bismo kazati da se roman „Aristid i Natalija“ iz 1801. ne može porediti sa Šatobrijanovom novelom „Atala i duh hrišćanstva“ (ili preciznije: „Atala i duh ljubavi desetorice iskušenika u pustinji“, štampana iste 1801), ali da li stoga treba da zaboravimo naš prvi roman! I mogli bismo još da ređamo: tamo gde smo bili ukorak sa svetom i tamo gde smo napravili najbolje u našoj sredini. Kada kroz četiri godine ovaj orijaški izdavački poduhvat bude okončao prvu, glavnu etapu svog plana, imaćemo ono što je u svakom vremenu bilo najbolje u nas – do savremene književnosti koja će biti zastupljena u drugom ciklusu. Da li će ovo biti dobra osnovica da pokušamo da načinimo ono što dosad nismo: kanon? Pisac ovih redova sumnja u to, jer se nad akademikom Mirom Vuksanovićem i urednicima nadvila senka još pre nego što je prva knjiga objavljena. Nema krivice na uredništvu, moramo kazati, iako bi svako upućen mogao kazati da je trebalo ovako ili onako izmeniti ili organizovati pojedinačne knjige. Ono što mnogo više zabrinjava jeste činjenica da ovako sistematično predstavljeno hiljadugodište srpske književnosti smeta gotovo svima: od onih koji pucaju iz pakosnog i sujetnog oružja malog kalibra, do onih koji ispaljuju plotune iz dugih cevi i tvrde da će ustoličenje ovakvog kanona učvrstiti (veliko)srpski nacionalizam. Pravi odgovor svih kritičara, međutim, bio bi pravljenje novih sto knjiga istorije srpske književnosti. Kada bismo kroz dvadeset godina imali tri ili četiri ovakva kanona, počeli bismo da ličimo na Britance. Ipak, bojim se da će biti drukčije: ostaćemo na jednoj jedinoj sistematizaciji i sa hiljadu kritičara čiji će kritičarski sudovi cvetati kao hiljadu cvetova! E, zato su Britanci Britanci, a Srbi Srbi. A vi, prilikom upoznavanja s nekim strancem nemojte propustiti da naglasite da Pančićeva omorika raste samo u Srbiji.