Nož za drobljenje leda

Da li ste primali platu u naturi? Svinjska polutka, kiseli krastavci, smrznuta riba? Glavna junakinja kratke priče Slobodna tema Vladana Matijevića, zaposlena u fabrici igračaka, prebrojava oči koje će uskoro biti zalepljene na glave plišanih medvedića. „Kada smo zbog objektivnih teškoća primali platu u medvedićima, ja sam uzimala samo žute. Oni su topliji i nežniji.“ Malo pre toga žali se na strahovit umor i kako su teški dani u njenom gradu. „Samo nemoj da ideš u taj grad“, savetuje drugi pripovedač, uvodeći u zbirku Pristaništa motive odlaska i povratka već na prvim stranicama, s ponekim krvavim nožem u hitroj ruci i mirisom laka, acetona („Devojkama sam uvek lakirao nokte, svaka se rugala mom fetišu“). Uz njih, novu knjigu Vladana Matijevića (Čačak, 1962) obeležavaju krhotine svakodnevice vešto i tiho ugrađene u mozaik gotovo svake od pripovedaka, kao mali kamen oštrih ivica na koji će stati lik s pištoljem u nahtkasni i raseći nogu. Posle nekoliko najkraćih lirskih proza, pisac je zbirku podelio na dva dela od po osam naslova i hrabro se poigrao različitim postupcima i žanrovima. Od forme pismenog sastava do rimejka, male igre melodramom i krimićem. („Kao u američkom filmu, tu je i led i nož za njegovo drobljenje.“) S pucnjavom u priči Mlada, šest metaka deveru u glavu; dahom crnog talasa, strastima tipa „ljubavno proždiranje u strahotnoj tami“ i fantastikom koja obazrivo ulazi u Pristaništa. Možda nije bio podjednako uverljiv u svakoj igri (postoji li uopšte takva zbirka), ali zato jeste u svim storijama ostavio mesto na koje se kasnije vratiš, najčešće prateći tragove ožiljaka koje su načinile dve, tri protekle decenije. Nije reč samo o plišanim medvedićima! Tu su različite zaostale maskirne pantalone, ludila po ulicama, trange-frange firme, zvezde rijaliti programa, inflacija i odlasci iz zemlje. Neredi, poslovi bez radnog staža i socijalnog, tranzicija, vreme kada su Leviske iz Pazara bile zakon na Novom Beogradu. Ne treba olako preći preko mesta na kojima Vladan Matijević opisuje svetlo, ni preko trauma koje tiho odjekuju knjigom: „A on je odavno već, na svaki iznenadni zvuk reagovao bacanjem na pod.“ Neko u Pristaništima kaže kako voli vatrene žene i noćne panorame. U sitne sate, na televiziji, nedavno je postavljeno pitanje zbog čega se o Matijevićevim likovima govori kao o marginalcima kada dolaze iz različitih slojeva društva. Možda su ih vremena u kojima smo svi živeli učinila takvim. Zaista su neodoljivi, poput prostitutke koja sumnjiči makroa za ubistvo svoje prijateljice, ali se ipak useljava u stan tog tipa, tešeći se što još uvek ne drži četkicu za zube u njegovom kupatilu. Ili profesora u godinama kada se svode računi, iz naselja nadaleko poznatog po kriminalu, koji je zabrinut da će ostati upamćen samo po nekrologu napisanom za bivšeg đaka, krimosa palog u Napulju. Profu zaslepljuje svetlo: razmišlja o pokretnim stepenicama u robnoj kući koje kupce voze isključivo naviše; odozgo se silazi pešice (misle na čoveka dok ne ostavi novac, „a posle neka crkne“). Na kraju, paranoik večno uplašen vojnim pozivarima koji se podvuče pod krevet uvek kada začuje zvonce, pa osluškuje udaranje dlanom o vrata, pitajući se šta da proglasi sadašnjošću, a šta sećanjem. Važno pitanje koje manje direktno postavljaju i druge pripovetke; ne samo junak s figuricama i tablom za Čoveče, ne ljuti se.