Osvajanje nove teritorije

Postoji li išta bolje od iznenađenja?, napisao je DŽef Tvidi, frontmen sastava Vilko (Wilco), na Instagram profilu benda, najavljujući njihov novi album Star Wars. I zaista, tog jutra iznenađenje nije manjkalo: ni tvrdokorni fanovi pojma nisu imali da grupa sprema išta novo; album je izdat besplatno i svako je mogao da ga slobodno preuzme sa sajta benda; reč je o najkraćoj ploči koju je Vilko snimio za 20 godina postojanja; za kraj, iznenađenja su počinjala tek kad se album pusti.

To je, kada se bolje razmisli, zaštitni znak grupe Vilko. Kada su se pojavili sredinom devedesetih, spremno su strpani u isti kantri/amerikana koš za bendom Uncle Tupelo, koji je Tvidi napustio da bi krenuo na put kojim se ređe ide. I, dobro, prvi album je donekle i opravdao tu etiketu, ali već sledeće godine, s pločom Being There (1996), bilo je jasno da svako guranje ovog benda u neki skučeni žanrovski sokak nema mnogo smisla. LJudi sviraju muziku koja juri kao nabudženi lamborgini kroz pustu Petu aveniju, a ne škripavi bicikl koji se tocilja niz Vojvođansku (i to pre renoviranja!).

Svaki dalji album bio je korak dalje u onome što bi puritanci nazvali zastranjivanjem, a zapravo je bilo osvajanje nove teritorije. A jednom kada se na te teritorije kroči, nastupa stanje slično onom u kom se našla grupa Radiohead: nebo je granica.

Star Wars je njihov najinovativniji album u poslednjih deset godina. Jasno je to već na osnovu samog imena albuma i blesavog omota. Ratovi zvezda i slika neke mace pored vaze? Stvarno, Vilko? E, pa, postoji teorija da je album zapravo sprdačina sa društvenim medijima i svemoćnim Guglom, jer su dva najtraženija pojma na internetu upravo - slike mačaka i Ratovi zvezda. Ali omot je tek zajebancija koja bi trebalo da zaseče u muzičko meso.

Tu je već maca došla na vratanca. Famozno prvo slušanje albuma minsko je polje za sve rutave uši ovog sveta, i Star Wars tu nije izuzetak. U klik kulturi svako ko vašu pažnju ne zavredi već prvim tonovima, može da se oprosti od toga da će dobiti i dolar od slušalaca. Vilko se ovde i time poigrava, pa (besplatan!) album otvara uvrnuta i mozgolomna minijatura prigodno nazvana EKG, koja bi trebalo da postavi pravila za ono što sledi na ploči, a zapravo se s pravilima veselo sprda.

Ono što sledi je kratka i efektna vežba iz savremenog rokenrola. Odavno Vilko nije na nekom albumu bio ovako razigran, dobro raspoložen i nekako bazično veseo. Besprekorno muzičko umeće i suvi songrajterski talenat dugo su već deo njihovog standarda ispod kog se ne bi mogli spustiti ni kad bi hteli. Samo Tvidi može u nekoliko rečenica da vas zakuca za stolicu (Why do our disasters creep so slowly into view, pita se u pesmi Taste the Ceiling), samo gitarista Nels Klajn može da se spusti usred pesme kao ludi padobranac i tamo napravi Hejsel (Pickled Ginger).

Na kraju, malo kuknjave. Nije lako pisati o grupi Vilko. Nije lako o svakoj njihovoj eksperimentalnoj eskapadi pisati na nov način. Nije lako opisati ni uređeni haos i nežnu posvetu Velvet Undergroundu iz pesme You Satellite. Nije lako spomenuti Tvidijeve stihove Why cant we tell when were in hell?/ Why cant I say something to make you well? iz pesme Where Do I Begin a da ne spomeneš da su možda posvećeni njegovoj teško bolesnoj ženi i da na taj način potpuno promašiš temu. Nije lako opisati koji tačno nerv pogađa onaj rolingstounsovski rif Nelsa Klajna u pesmi Pickled Ginger. Nije lako praviti ovako dobru muziku.
Zato, nemojte pisati o grupi Vilko. Slušajte je.