Telo u sunovratu

Početkom septembra, tek što se noć spusti na ulice Novog Sada, umesto uobičajenog mira nastaje spektakl. Od Varadinskog mosta do centra grada kreće povorka bubnjara i duvača, žongleri vešto premeću loptice i čunjeve u veselom maršu, publika zvečkama daje doprinos ritmu... Muzika se sliva na Trg slobode, narod zborno pleše, ujedinjen muzikom... Tako počinje i 15. festival uličnih svirača (3. septembra), tako počinje i proslava slobode.

U toku tri festivalska dana svako ćoše u gradskom jezgru postaje minijaturna scena. Ponegde je podignuta koncertna bina. Na njoj se smenjuju mnogoljudni orkestri koji donose melose iz celog sveta, gospel, bib-ap, džez, flamenko... Na drugoj, sličnoj, nastupa novi cirkus, sveden, a istovremeno obogaćen time što je jedini akter u njemu ljudsko telo u sunovratnom pokretu, treća je rezervisana za dečje predstave.

Nešto od starinske cirkuske poetike ima u pojavi Žana Meninge, glumca, klovna, pantomimičara i plesača, dok tera monocikl, ili izvodi arije Pučinija i Verdija. Suze koje izaziva njegova urnebesna akcija mogu biti od smeha ili ganuća, jer, on je savršeni spoj uverljive pantomime, i nežnog i suptilnog odnosa sa gledaocima. Tako čuvenog uličnog umetnika opisuje Bora Beljanski, inicijator i direktor jedinstvene novosadske priredbe.

Putujući po Zapadu, Beljanskom je zapao za oko, i uvukao mu se u dušu običaj nesvojstven domaćim prilikama. Da grupe i pojedinci svoje muzičko umeće prikažu prolaznicima, umesto salonskom auditorijumu, da im honorar bude bakšiš koji puni šešir, dar od srca razgaljenog specifičnim ugođajem. Oni su ključni deo tamošnjeg urbanog identiteta, jedan od glavnih razloga za posetu evropskim prestonicama. Prepoznavši u Novom Sadu kapacitet da iznese nešto slično, da privuče novu festivalsku publiku, Beljanski je pre 15 godina osnovao sad nadaleko čuvenu manifestaciju.

Arhitektura Trga slobode i centra grada veoma je akustična i u duhu je uličnog sviranja. Sve je ušuškano, lepo, prijatno, i sve je ravno - nema visokih zgrada, on objašnjava sticaj idealnih prilika. Ulice su povezane tako da njih desetak, zajedno sa malim trgovima, ali i balkonima u Zmaj Jovinoj, čine jednu veliku pozornicu, opisuje Beljanski zaneseno. Vetar u leđa njegovom entuzijazmu je festivalska novina, projekat Cirkus kao način života koji se realizuje uz pomoć Evropske komisije.
To je miks radionica iz oblasti uličnog pozorišta, glume, savremenog cirkusa, akrobatike i kreativnog razmišljanja, proizašao iz potrebe za usavršavanjem na tim poljima u zemljama obuhvaćenim projektom, kaže Beljanski.

Međutim, kuriozitet i najlepša strana ovog poduhvata je to što su njime obuhvaćena i deca iz Dečijeg sela, kao i deca koja posećuju Svratište, ističe. Posebnu težinu ovom projektu daje stavka da isto čine i partneri Festivala iz Gračanice, Varaždina i Tirane sprovodeći slične vork-šopove u svojim sredinama. Na kraju se svi skupe u Novom Sadu, gde realizuju zajedničku predstavu. Lane je to bila Utopia, fenomenalna po svim kritikama, upriličena uz pomoć trenera i reditelja iz Francuske i Grčke.

Više od umetničkog, za ovaj projekat je od neprocenjive vrednosti bio taj ljudski faktor, prilika da se stekne nezaboravno iskustvo, ponosni su organizatori, u nadi da će i ubuduće naći način da nastave započeto. Cirkus je forma koja ne zavisi od govornog jezika, tako da je lako kroz nju spojiti izvođače različitih nacionalnosti i kultura, naglašavaju faktor kohezije. Čvršći od političkih i svih drugih razmimoilaženja, primer dobre, a neuobičajene prakse.

Tokom proteklih 14 godina, Festival se širio, zajedno sa interdisciplinarnom misijom promovisanja slobode mišljenja i umetničkog izraza, različitih muzičkih žanrova i kultura, ali i Novog Sada kao jednog od najlepših gradova u zemlji. NJegov cilj je i edukacija publike, a ne samo organizovanje različitog zabavnog programa u gradu, insistira se na definiciji i njenom sprovođenju. U tom smislu, raste i kvalitet priredbe, jer valja nadmašiti broj posetilaca koji je dosegao 70.000, iz Evrope, regiona, i svih krajeva Srbije (tačan broj se ne zna, jer nema koncertnih ulaznica, pa se sudi po broju turista). Stoga se repertoar pažljivo bira, i gleda da se ne ponavlja, osim u najvišim tačkama. Zato je organizacija Festivala sve teža jer svako izdanje nameće ozbiljnije kriterijume.

Pored dela programa koji se bira konkursom, postoji i deo po pozivu. Za njega se brine Aleksandar Carić, i drugi programski urednici. Ono što je glavni adut Festivala dobar glas koji se daleko čuje - u ovom trenutku već postaje problem: ogroman broj zainteresovanih izvođača. Kad se proberu, svako od njih merka mesto odakle će se obratiti publici. To više nisu samo svirači, po kojima je nazvana manifestacija, tu sad spadaju raznolika umeća, čiji je zajednički imenitelj sloboda, u svim svojim vidovima. U kreaciji, interpretaciji, izboru mesta pod suncem, radnom vremenu... Da bi svest o tom posebnom životnom stilu preuzela primat nad predrasudama prema uličnim artistima, organizatori uključuju i druge društvene aktere medije, lokalnu vlast, širu umetničku zajednicu.

Tako se zajedno sa obimom prikazanog, širi i misija prepoznavanja ulične umetnosti kao, u najmanju ruku, ravne koncertnoj i studijskoj. Zato je Festival pokrenuo i inicijativu za zakonsku regulativu izvođenja kulturnog i zabavnog programa na javnim mestima u Novom Sadu. Panel diskusiju inicirale su Umetničke asocijacije Inboks i novosadska Gradska uprava za kulturu. U njoj su učestvovali i zvaničnici iz Beograda, gde je pitanje uličnih nastupa već rešeno. Iako na velika, festivalska vrata, tradicija evropskih prestonica polako postaje deo života glavnog grada Vojvodine.

Ali, i kad se praksa skroz ustali, Festival će imati počasno mesto, dragocen za tvorce, publiku, i veoma bitan za same umetnike. Tu se, bez suvišnih reči, sklapaju večna prijateljstva, proizašla iz džem-sešna, po hotelima, hostelima, stanovima lokalnih učesnika. Razmenjuju se utisci, iskustva, priče o svojim gradovima, stvara se nova muzika.

Običaj stavljanja novca u šešir sastavni je deo Festivala, s tim što od 2012. on ima humanitarni karakter. Tada su svi artisti, performeri i jedan hodač po žici, svoj prilog iz šešira dali za decu koja žive i/ili rade na ulici, korisnicima novosadskog Svratišta za decu. U jubilarnom izdanju, tips su donirali stend-up komičari Daško i Mlađa, nastavljajući tradiciju saosećanja sa marginalizovanom grupacijom.

Jedini neprijatelj Festivala uličnih svirača je kiša, ali ni ona nije nepremostiva prepreka. Beljanski se šali da je uoči i tokom priredbe zabranjen pristup dodolama vojvođanskoj prestonici. Mimo šale i magijskih rituala, prave se male promene u terminima nastupa. Ipak su to samo kratki letnji pljuskovi koji mnogo ne remete festivalski ritam, zaključuje.
Kao ozbiljno preduzeće, Festival traži nove načine ispoljavanja i finansiranja. Organizatori ulaze u sopstvenu produkciju, traže se partneri za međunarodne projekte, množe se dimenzije ekspresije. S obzirom na postignuto, Festival nije skup, ali bi trebalo da bude skuplji, s obzirom na misiju i viziju. Bogat program manifestacije koja u jubilarnoj godini traje od 3. do. 5. septembra, možete videti na sajtu http://www.ulicnisviraci.com/.

Sa notom cirkusa

I umetnici su puni reči hvale, pa Davor Peršić, performer iz Hrvatske kaže da je FUS kao stvoren za izvođače poput njega, ulične svirače sa notom cirkusa. Osobito mi se dopada kako cijeli centar diše sa festivalom i čini mi se da su ljudi nekako povezaniji tih dana, kroz vrhunsku glazbu i performanse, objašnjava.
Organizatori su dragi ljudi koji se puno trude da se mi izvođači osjećamo kao kod kuće, atmosfera je obiteljska, a hrana je prefina. Uvijek me iznova iznenadi kako se dobro jede po tim malim restorančićima sakrivenim u mirna dvorišta, dodaje.

Poredeći ulični i festivalski nastup, on daje prvenstvo potonjem, jer tada daje sve od sebe, u tih sat vremena, umesto višečasovnog opuštenijeg vežbanja. Festivalska publika mu je draža, jer uživa da je animira da i sama zapeva. Na ulicu se mora, ali ulica nikad ne laže. Ulična publika ti uvijek jasno da do znanja koliko si dobar u tome što radiš, pa onda znaš što treba promijeniti, naglašava.

I Tamara Ristić iz Kikinde ima iskustva sa FUS-om, ali ove godine je prvi put nastupila samostalno, pod umetničkim imenom Kezz. Jako me privlači ova forma zbog interakcije sa publikom koja tu najviše dolazi do izražaja. Pošto nastupam sama, gradeći polako pesmu uživo uz luper i klavijaturu, uživam kad mi slušaoci priđu da izbliza vide šta se tu tačno zbiva, ističe. Svirači su možda i prvi festival na koji je poželela da se vrati upravo zbog tog izuzetnog iskustva.