Glamurozni otpor knjigom

Gledajte šta je ljepote oko nas - Dunav, nebo, zvijezde, tamo dalje Fruška gora, Alber Kami je rekao da posle 25. godine života ljepotu moramo njegovati u sebi i oko sebe... gledajte i ove ljude što su došli da čuju lijepu riječ i oni imaju potrebu za njom. Moja riječ je uvijek donosila mir, ljubav i zato nikad ne staje ni pod jedan nacionalni barjak. I, umjesto da gradimo, mi nažalost svakih 50 godina ratujemo i razaramo, a mlade treba podizati u miru, u ljubavi za druge ljude, za poeziju, za umjetnost, tako je u prevreloj novosadskoj noći, tik nad Dunavom, hrvatski pesnik i glumac Enes Kišević odgovarao na pitanja u jednom od mnogih intervjua novosadskim medijima nakon čitanja poezije i druženja sa ovdašnjom publikom. Iz Zagreba je došao inkognito i učinio jedno veče čudesnim, stekao mnoge nove prijatelje i poklonike, od Zmajevih dečjih igara dobio mali Zmajev štap, za doprinos poeziji za decu i saopštio da se u Sremske Karlovce vraća u septembru na tradicionalni pesnički festival Brankovo kolo, gde će mu biti uručena nagrada Stražilovo.Enes Kišević jedini je strani gost, za sada, na Letnjem književnom festivalu u Novom Sadu, na brodu Cepelin, na Keju žrtava racije, tačno naspram Tvrđave. Mada ga, Kiševića, niko i ne smatra strancem, jer su njegove reči i naše reči, na jeziku koji svi razumemo. Isto kao što je to proza Vide Ognjenović, Vladimira Pištala, Mihajla Pantića, Muharema Bazdulja, Lasla Blaškovića, Slobodana Tišme, Milisava Savića, aforizmi Ilije Markovića.

Novosadski letnji književni festival osmislio je i dosledno organizuje već više od tri meseca novinar i publicista Đorđe Randelj. Koncept glamuroznog književnog festivala za jednog autora, Randelj objašnjava:
Novi Sad ima pet književnika sa NIN-ovom nagradom, ali Novosađani više ne znaju ko su ti ljudi. A nekad bi, ne tako davno, znali, i te kako bi znali. A svemu tome je uzrok ovo ludilo od terora estrade, haosa na vrhu države i beznađa među običnim građanima. Danas svi u Novom Sadu znaju za književnicu Jelenu Bačić Alimpić, jer je ona na jednoj televiziji razblažene boje krvi, pedeset puta razgovarala sa Zoricom Brunclik, Cecom, Karleušom i Darom Bubamarom, a ne znaju ko su Slobodan Tišma, Laslo Vegel, Đorđe Pisarev...

Mene je na ovaj glamurozni festival, namerno glamurozni, sa vatrometom i koncertom ozbiljne muzike, na velikom, belom brodu Cepelin, koji dominira i prosto upada u oči na Keju žrtava fašizma, navela ne toliko nepravda što nam najumniji ljudi našeg naroda žive u potpunoj anonimnosti tu odmah oko nas, skromni su to ljudi, mislio sam, njima to ne smeta, navikli su tako, ali sam onda malo-pomalo shvatio da i oni zbog toga pomalo i pate. I ne pate toliko zbog svoje anonimnosti i nepriznatosti, koliko zbog sudbine cele književnosti. Pate, ćute i gledaju, a ja sam čovek od akcije. I sa tim neću da se pomirim. Pre ovog 25-godišnjeg ludila, Novosađani su znali kuda se predveče šeta Aleksandar Tišma, a danas niko ne zna za njegovog prezimenjaka - Slobodana Tišmu. E, ponekad treba sanjati bezumno da bi se stvorilo nešto umno. Imamo mi i danas i Ćopiće i Desanke, ali to našim savremenicima u ovim vremenima sasvim očajnim treba i pokazati. Samo im treba dati alternativu.

Razmažena i zahtevna novosadska publika svakog četvrtka pred sumrak spuštala se na Dunav, na druženje sa književno-intelektualnom elitom. Začudo, nisu joj smetali ni sparina, ni komarci, ni neprijatni mirisi sa Dunava. I to upravo ona publika koja odlazi i na pozorišne premijere- lekari, advokati, univerzitetski profesori, prosvetari, kulturnjaci, likovni umetnici, glumci, prevodioci... onaj građanski, gospodski, dostojanstveni Novi Sad, kulturan u mislima, ponašanju, navikama.

Tražila se stolica više za aforističara Iliju Markovića kao i kada je gostovao, kako je najavljen, najčitaniji srpski pisac u 21. veku Vladimir Pištalo, naša kompozitorka Aleksandra Vrebalov, koja inače živi u NJujorku, sišla je na Cepelin da sluša Slobodana Tišmu, profesor Ekonomskog fakulteta Kosta Josifidis doveo je svoje studente na druženje sa Muharemom Bazduljem, u publici je bila i Emina Elor, glumica Novosadskog pozorišta na mađarskom jeziku, pa književnici Laslo Vegel i Stevan Tontić, režiser Karolj Viček sa nostalgijom se sećao novosadskih vremena opisanih u romanu Turnir grbavaca Lasla Blaškovića, pesnik, esejista i direktor Zavoda za kulturu Vojvodine Vladimir Kopicl, kad nije govorio o Slobodanu Tišmi sedeo je u publici, kao uostalom i sam Tišma, druženje sa Vidom Ognjenović okupilo je književni i pozorišni svet

Dragan Babić, književni kritičar srednje generacije i pisac tviter priča, stalni je član Cepelinove književne elite četvrtkom:
Osobenost ovog festivala jeste prostor na kojem okuplja svoje goste, pisce i publiku. Veći deo posetilaca nije navikao da posećuje brod u ovom svojstvu, kao kulise za priču o književnosti, te je to dodatno zanimljivo. Slična stvar je prisutna i na festivalima drugih umetnosti - Novi Tvrđava teatar, Sinema siti ili Egzit, koje ljudi vole baš zato što izlaze iz okvira zatvorenog prostora i odlaze među ljude. Pisci-gosti festivala su etablirani autori koje novosadska publika ili često sluša ili želi da, nakon duže vremena, ponovo vidi, a pratiti književnost na ulicama grada, kraj reke ili na keju uvek je zanimljivo.

Moji Novosađani su mi nekako ispršeni, važni, lepše obučeni nego na otvaranju festivala. Vraća im se polako i ono što su negde usput, na razmeđi vekova, neprimetno izgubili. Vraća im se samopouzdanje, samopoštovanje i nada, najveća zavodnica čovečanstva, kaže Đorđe Randelj. NJegovi ambicija i plan su da književni festival živi do Nove godine svakako, ako ne i sva četiri godišnja doba. Nakon prevodioca i vrsnog poznavaoca argentinske književnosti Branka Anđića, na palubu Cepelina stiže režiser i pisac Goran Marković, potom Laslo Vegel, Radoslav Petković, pa dramski pisci svetskog renomea Duško Kovačević, Biljana Srbljanović, sasvim izvesno i doajeni LJubomir Simović i Dragoslav Mihailović. Elita i esencija kulture na jeziku koji svi razumemo - jeziku pameti, smisla, istine, vrednosti, lepote, trajanja. Živom, uprkos. I potrebnijem što je tabloidizirana stvarnost agresivnija u otimanju duše. Egzistencijalno potrebnom - što građanski Novi Sad prepoznaje i zbog čega hrli na kontinent sagovornika. A to će sigurno potrajati.