Baničarka

Šta li leptiri u Vidovu nalaze na meni, po ovoj vrućinštini? Dok se, go u ligeštulu, čvrljim na suncu, svaki čas, leptiri raznih boja, sleću i uzleću sa mene kao sa nekog prometnog međunarodnog aerodroma. Jedan, pak, leptir uporno sleće na moje desno koleno, i imam utisak da je to duša mog oca Žarka koji me, eto, podseća da mu je rođendan za Veliku Gospojinu...
Siđem do mokranskog vrela da se okupam pošto čujem da je u belopalanačkom plitkom bazenu počeo kurs za neplivače, mislim, za ove brđane iz opštine. Zoki Limunada kaže da kurs vodi potpredsednik opštine Čulja, mada on ume da pliva samo kučeći. Ali, važno je održavati se na vodi, i, naravno vlasti...

Nego, posle Dana banice, usred Bele Palanke osvanuo spomenik Baničarke! Seljanka u narodnoj nošnji drži u ruci tepsiju sa banicom, a pored nje na mesinganoj pločici piše: Belopalančanka sa banicom, čuvar mirisa i ukusa zavičaja i tradicije. E, baš to je i razbesnelo stare Belopalančane! Jer, još kad je kralj Milan redovno ovde dolazio, Belopalančanke nisu bile seljančure već su se oblačile po varoškoj modi i u čezama i fijakerima putovale po srpskim banjama. Uostalom, Bela Palanka je, u vreme Obrenovića, bila samo četiri puta manja od Beograda. A ako ćemo da teramo mak na konac, Bela Palanka, nekadašnja Remizijana, bila je bar dvesta godina starija od Singidunuma. Od Remizijane do Naisa (Niša) mačka je skačući sa krova na krov stizala.

Pošalicama sa Baničarkom nema kraja. Kažu da je predsednik Miljko, lično, zavirivao Baničarki ispod suknje da proveri da li je sve određeno kako treba. Jer, po projektu, Baničarka ne bi smela da ima gaće, jer ih seljanke ni danas ne nose. Nigde ne piše ko je napravio Baničarku, pa Radiša Vulkanizer tvrdi da su je kupili od Kinezi. Mada, Kinezi rade samo sa plastikom, a Baničarka je od betona! Zato se sumnja da su Grci sa Koridora 10 dali materijal za Baničarku, a kao autor ovog spomenika spominje se i Joca Galija iz Pirota, pošto on ispred svoje kafane ima jednog Jovana Krstitelja od betona!

K. G. Jung, moj guru iz Švice pažljivo sluša pa kaže: U centru Bele Palanke treba podići spomenik slovenskom episkopu Niketi Remizijanskom iz četvrtog veka, jednoj od najvažnijih ličnosti ondašnjeg hrišćanskog sveta. Ovako, spomenikom `Baničarke` lokalne vlasti hoće, valjda, da kažu da je Bela Palanka obična selendra koja, maltene, postoji od juče...
Gulim pasuljčinu u Vidovu, mislim na moju Bilju, kad na Dragičkinom tranzistoru čujem da izbeglice i dalje srljaju za Evropu. A, šta ako je i meni dosta Srbije? Šta ako se, ovde, osećam kao Guliver među Liliputancima i želim da živim pored Jungove kuće na obali ciriškog jezera! Ali, ne možeš, bato, tek tako, da baneš u tuđu državu kao u kafanu!

Moja Crna dahće na vrućini: Meni, recimo smeta što `Baničarku` nisu stavili na belopalanačkom vrelu da može, na ovoj žezi, da se osveži, da se načapka! A bojim se da će Edi Rama, pre Vučića, dići spomenik Angeli Merkel u Tirani... A i Merkelova, čini mi se, više merka Edija Ramu. I, uopšte, bojim se da svi putevi do Evropske unije vode preko Albanije!