Pa ti si džuvljarka

Foto: Dalibor Danilović

Momka nikad nije imala, udali su je roditelji silom, kad su primetili da se nešto čudno dešava sa njom. Venčanica je prva haljina koju je ikada obukla, a drugarice su joj čupale obrve i šminkale je, jer ništa od toga nije znala. Na svadbi je bila tužna, nije igrala, sedela je i gledala u jednu tačku. Bračni život joj je počeo pakleno. Znala je da mora da spava sa mužem. Na pomisao da treba da je dodirne, dobijala je napade panike. Dve nedelje ga je izbegavala, ali posle toga to više nije bilo moguće. Preživljavala je, kaže, tako što je zamišljala ženu. Posle dva meseca braka pobegla je nazad kod roditelja. Nije smela da im kaže pravu istinu jer bi je prebili. Pošto je u međuvremenu ostala trudna, naterali su je da abortira - dete izvan braka u toj romskoj porodici jednostavno nije dolazilo u obzir. I dalje žali što su je na to prisilili, imala bi danas veliko dete.

To je samo jedna od prikupljenih priča iz knjige DŽuvljarke lezbijska egzistencija Romkinja autorke Vere Kurtić (izdavač Ženski prostor, 2014). DŽuvljarke su potpuno jedinstveno, pionirsko delo, ne samo u Srbiji, nego u literaturi uopšte. Knjiga je nastala na osnovu istraživanja o Romkinjama lezbijske seksualne orijentacije koje je autorka sprovela od novembra 2012. do aprila 2013. godine, a na poziv Evropskog centra za prava Roma. Deo sagovornika bile su Romkinje lezbijke, a deo njih dolazio je iz aktivističkih krugova. Vera Kurtić navodi da je pronalaženje Romkinja lezbijki predstavljalo ogromnu poteškoću, zato što one žive u dubokom strahu i izolaciji. Prikupljena svedočenja u ovoj knjizi od velikog su značaja jer donose sasvim novi uvid u stvarnost romske populacije.

Vera Kurtić je i sama jedinstvena pojava mlada, snažna žena, dugogodišnja aktivistkinja za ženska i romska prava, i kako sebe opisuje: radikalna feministkinja, Romkinja, lezbijka, levičarka, veganka (na ovom poslednjem insistira). U Nišu gde živi, zajedno sa drugim ženama učestvovala je u kreiranju Ženskog prostora, organizacije koja je od 1997. retka bezbedna zona za one koje su se iz raznih razloga našle u opasnosti u toj sredini. Tu i danas radi, a u Beogradu pohađa master studije Rod i mediji. Svesna je, piše u DŽuvljarkama da je relativno privilegovana Romkinja lezbijka samim tim što je bila u mogućnosti da napiše i objavi knjigu, i uopšte da se zainteresuje za tu temu: Obrazovanje i ekonomska nezavisnost nam daju ne samo mogućnost da budemo to što jesmo, nego i vokabular za definisanje sebe.

Kao Romkinja poreklom iz porodice srednje radničke klase, pripadala je delu romskog društva koje je integrisano u širu zajednicu. Biti radnička klasa u romskoj zajednici, znači biti privilegovan. Pa opet, istorija čak i njene privilegovane porodice svedoči o kontinuitetu diskriminacije. Moj deda po majci je jedan od malog broja ljudi koji je uspeo da pobegne iz logora Dahau, kada se vratio nakon oslobođenja oduzeta mu je kuća i nije dobio ništa, jer nije bio bogat nego je nekome trebalo baš to zemljište na kome je romsko naselje. A onda je mojoj majci oduzet društveni stan čim je deda umro, a većinu života posle logora je proveo kao podstanar. I pred mene su postavljene brojne teškoće u ostvarivanju prava na stanovanje. Skoro nakon 20 godina životnog partnerstva sa ženom ne osećam sigurnost koju imaju ostali. Većina banaka su i dalje na uvijen način užasno konzervativne, i žena koja nije u braku a ne poseduje imovinu nije baš neka kandidatkinja za kredit. I tako ukrug, priča za NIN Vera Kurtić.

Vera se javno izjašnjava kao lezbijka, a okolina je prihvatila tu činjenicu. To je, međutim - sudeći po svedočenjima iz knjige o džuvljarkama, gotovo neverovatna retkost. DŽuvljarke su romski pojam koji na srpskom govornom području označava ženu koja voli žene, i najčešće ima negativnu konotaciju. Vera Kurtić se sa njim susrela slučajno - kada je u jednoj romskoj mahali razgovarala sa mladićem, on joj je rekao: Aaa, pa ti si džuvljarka! Nije je čula u svojoj porodici i u svom okruženju, jer se ta reč ne izgovara. Autorka knjige i ne spada u mnogobrojnu romsku zajednicu koja živi u preko 500 romskih naselja po Srbiji, od kojih je gotovo polovina klasifikovana kao nehigijenska naselja. Ogromna većina Romkinja u takvim zajednicama suočena je sa nasiljem, izolacijom, i vrlo krutim, patrijarhalnim običajima. Za lezbijke među njima, prisilni brak - uopšte prisilna heteroseksualnost, samo je jedan oblik nasilja sa kojim se suočavaju.

Ženski prostor iz Niša je obavio istraživanje o nasilju u porodici u jednom romskom naselju, koje je pokazalo da 100 odsto ispitanica doživljava ili je nekada doživljavalo psihičko, a 94 odsto njih fizičko nasilje. Ostalih šest odsto koje su rekle da nisu bile fizički maltretirane, navele su da muž udari šamar ponekad u šali, ali to nisu ocenile kao nasilje. U knjizi se dalje navodi da od onih žena koje su izložene fizičkom nasilju, 98 odsto njih to trpi od supruga. Ali, svaka četvrta žena trpi nasilje i od svekra, a čak 45 odsto njih i od svekrve. Žene tuku i deveri i zaove, 15 odsto njih. Oko 90 odsto anketiranih navelo je da isto nasilje trpe i njihova deca, te se nameće zaključak da su ispitanice verovatno bile suočene sa nasiljem od ranog detinjstva. Nasilje nad ženama nije isključivo problem romske zajednice, ali su mogućnosti zaštite od nasilja i izlazak iz nasilnog okruženja mnogo manje dostupni ženama iz marginalizovanih grupa, navodi Vera Kurtić.

I predstavnici romske zajednice su se na početku snažno protivili bavljenju ženskim pravima, u bilo kojem smislu. Sama sam od strane nekih aktivista dobijala uputstva da o ugnjetavanju Romkinja smem da govorim samo u okviru teme prisilne sterilizacije, ali nikako o ugovorenim brakovima ili prodaji nevesta, što se događa u romskoj zajednici iz koje i sama dolazim, piše Vera Kurtić. Istovremeno, i u aktivističkim krugovima koja se bave ženskim pravima i dalje nema dovoljno interesovanja za prava Romkinja. U tim krugovima se dešava da čujem mišljenja da i Romkinje mogu da postignu sve isto kao i druge žene ako se budu dovoljno potrudile, ili da im je dosta više tih Romkinja i njihovih zahteva. Na sreću, stvari se pomeraju, govori Vera. Zahvaljujući romskom ženskom aktivizmu uspele smo da određene teme postanu vidljive, kao što je preklapanje diskriminacija na osnovu rase, nacionalne pripadnosti, roda, klase, seksualne orijentacije, itd.

Romkinje lezbijke diskriminisane su kao Romkinje, kao žene i kao lezbijke; one žive svoju potpuno nevidljivu egzistenciju. Lezbijska orijentacija generalno mnogo je manje vidljiva od muške homoseksualnosti. Podrazumeva se da je ženska seksualnost u funkciji zadovoljavanja muške seksualnosti, čak i kad je ta seksualnost lezbijska ona nije smatrana bitnom i podložna je promenama. Kurtićeva smatra da je romska zajednica tolerantnija prema muškoj homoseksualnosti, utoliko bar jer se za njih zna, prisutni su u zajednici. Kad god se nešto tako pomene (lezbijska orijentacija, prim. nov.) dolazi odmah do ružnih reči, do pljuvanja, do toga da su one gadne žene, da ne treba da žive, navodi se izjava jedne romske aktivistkinje. Lezbijke predstavljaju opasnost muškoj kontroli nad ženama. Biti lezbijka znači izmestiti se iz ekonomske i seksualne zavisnosti od muškaraca, biti Romkinja lezbijka znači subverziju kako u sopstvenoj zajednici, tako i u zajednici većine, navodi autorka.

U istraživanju koje je sprovedeno za potrebe ove knjige posebno su potresni navodi o položaju koji Romkinje imaju i unutar svojih veza. One često ostaju skrivene od porodica svojih partnerki, jer nisu bele. Da bih bila sa svojom bivšom devojkom, pristala sam i na to da kad me pozove na kafu kod nje, tu kafu popijem ispred zgrade, u kolima ili na klupi u parkiću, jer ja nisam mogla kao i sve druge da uđem kod nje u stan zbog svoje boje kože, da ona ne bi imala problema sa bratom koji je nekada bio skins, a sada, eto, malo ne podnosi Rome, govori jedna ispitanica. A gotovo sve one govore o usamljenosti, o strahu od otkrivanja. Romkinje su u ogromnom broju slučajeva lišene bilo kakve horizontalne društvene pokretljivosti odlazak u drugi grad za njih uvek ostaje prepun opasnosti (od prinudne prostitucije, seksualnog ropstva, prisilnog rada, prisilne udaje...), bilo zato što su lišene muške zaštite u okviru svoje zajednice, bilo zbog stalno prisutnih poteškoća prilikom pronalaženja mesta stanovanja. Neke od njih rešavaju problem usamljenosti skrivanjem da su lezbijke, a neke skrivanjem da su Romkinje. Svaka od onih hrabrijih iznova bije bitku, kao da je prva od postanka sveta. Najveći broj njih zapravo proživi svoje živote pokoravajući se dominantnom klasnom i seksualnom poretku sveta, da bi preživele.

Ponos bele LGBT zajednice

Jedna je od onih feministkinja koje se NE osećaju dobro što je LGBT pokret u Srbiji na površinu izneo muški princip u zagovaranju prava LGBT osoba. Prošle godine, kada je za simbol Parade izabran Meštrovićev Spomenik neznanom junaku goli muškarac koji drži oružje - usledio je protest mnogih lezbijki i feministkinja. Muškarci, bilo gej ili hetero orijentacije, agresivniji su i dominiraju nad ženama. Ali, nije sa Paradom to jedini problem. Šta pojedinačne akcije znače nekim nevidljivim ljudima koji žive svoje živote u malim mestima. Sada sve više imamo paradu političara koji dolaze da daju podršku po zadatku. Zaboravljamo da među sadašnjim podržavaocima ima i onih koji su zatvarali i prodavali fabrike, koji smanjuju prava radnicima i radnicama, a i onih koji su huškali i podržavali ratove ili su to njihove partije činile. Sada govore o ljudskim pravima i toleranciji prema seksualnoj različitosti. Ko onda stvarno tu može da vidi svoje interese, ukoliko su interesi partikularni? Šta je alternativa? Da budemo po strani i uvek alternativni ili da pokušamo da razbijemo stege iznutra? Ja se ne snalazim baš dobro u tome, ostajem idealistkinja koja veruje u ljudsku solidarnost i mogućnost da se stvari promene iz korena. Volela bih kada bi se izgubila razlika između parada i štrajkova, ad hok akcija i NVO projekata. Kada bi svi zahtevi bili obuhvatniji, kaže ona.