I posle Dinkića – Dinkić

Foto Tanjug/ Jaroslav Pap

Međutim, zvaničnici Srbije prvenstveno govore o stranim ulagačima, dok su domaći gurnuti u zapećak. Da bi se ulaganja podstakla, potrebno je smanjiti brojne i velike administrativne prepreke, dozvole i poreze koji otežavaju i usporavaju poslovanje, a istovremeno stvaraju uslove za procvat korupcije.

Nemajući ideje ili mogućnosti da poveća ulaganja iz sopstvene akumulacije (ako je ima), vladajuća garnitura čini najgoru moguću stvar: privlači strane ulagače uz pomoć velikih novčanih stimulacija po zaposlenom. I posle Dinkića - Dinkić! Stranim ulagačima se pružaju novčana sredstva poreskih obveznika Srbije, a stranci poslovično zapošljavaju nekvalifikovanu radnu snagu, koja je slabo plaćena i nema izgleda za tehničko unapređenje. Plata tako zaposlenim radnicima po nekoliko godina stiže iz budžeta Srbije. Oni, dakle, strancima rade nekoliko godina besplatno, kao veslači na starovekovnim galijama. Radna snaga u Srbiji strancima je jeftinija nego u Vijetnamu. Kada subvencije (plate koje dolaze iz budžeta Srbije) presahnu, za dve-tri godine, strani ulagač može lako da kaže: nastavite subvencije ili odlazimo.

Niti jedna međunarodna organizacija od imena i ugleda, a ni vredna akademska istraživanja, ne savetuju stimulacije stranim ulagačima kao instrument ekonomske politike, jer su one nedelotvorne. Novac se prenosi sa siromašnih domaćih poreskih obveznika ka inostranim vlasnicima kapitala; raspodela dohotka je neravnomerna, a i lako može da dođe do korupcije. U načelu, strani ulagač uvek dolazi na određenu lokaciju jer je tako ranije odlučio, a ako tamo postoje subvencije za ulaganje, nerazumno bi bilo da ih odbije. To mu snižava troškove poslovanja.

Takva politika je i sa teoretske strane štetna jer pravi diskriminaciju između domaćih i stranih ulagača. U takvoj situaciji, domaći privrednik može da iznese svoj kapital u inostranstvo, pa ga zatim uloži u Srbiju pod nekim drugim, inostranim imenom i dobije besplatnu radnu snagu na nekoliko godina. Privlačno i zanimljivo, zar ne?

Saveti ekonomske struke i međunarodnih organizacija za ekonomsku politiku su da je mnogo bolje i uspešnije uložiti sredstva u stalno obrazovanje radne snage i na takav način privući i zadržati strane ulagače, nego im pružati neposrednu novčanu pomoć. Većina sada najtraženijih struka na svetu nije postojala pre samo pet godina. Onaj ko obrazuje radnu snagu za poslove sadašnjosti i budućnosti, najuspešnije privlači ulagače i skreće pažnju na sebe. Ko sprovodi takvu politiku odmah bude zapažen na radarskom ekranu stranih ulagača. OECD i drugi savetuju da se u politiku privlačenja stranih ulagača duboko uključi i Ministarstvo prosvete. Koliko bi moglo da se obrazuje novih kadrova privlačnih za ulagače za sredstva koja su uložena za (privremeno) zapošljavanje nekvalifikovanih i niskoproduktivnih radnika? Prosveta jedva sastavlja kraj sa krajem. Dositej i dalje nedostaje Srbiji. Sada je prilika da se ta slabost ispravi.