Revolucija u penziji

Foto Đorđe Kojadinović

Kako to objasniti: 15 godina kasnije, saznali smo mnoge mračne tajne petooktobarskih snaga - i ko ih je finansirao, i ko se s kim dogovarao, i ko je koga izneverio - ali nismo dobili ni približne odgovore o vladavini koja je, u jesen 2000. isterala stotine hiljada ljudi na ulice srpskih gradova da se, po svaku cenu, bore za normalan život. I za odgovore na makar dva ključna pitanja - gde su pare i šta kriju tajni dosijei?

A ne samo da nam je to obećano onog naelektrisanog leta, dok su tragovi bombardovanja još bili sveži, a po zlu zapamćene zapadne sankcije i domaći zakoni o informisanju i univerzitetu još na snazi, nego smo imali čak i ugovor kao garanciju da će dobre namere biti ostvarene. I ma šta danas pričali, i ma koliko sećanje bilo varljivo, fotografije su tu da pokažu koliko je bilo naivnih, spremnih da rizikuju i sopstveni život u mogućem obračunu sa oružanom silom zakonski podređenom režimu Slobodana Miloševića - a sve kako bi odbranili izbornu pobedu koalicije 18 stranaka koja je ponudila Ugovor s narodom u 10 tačaka.

Deceniju i po posle, cinik/realista suočen sa tekstom Ugovora lako bi došao do zaključka da razlozi za ponavljanje petooktobarske borbe postoje i danas. Osim što nedostaje bar jedan uslov - za razliku od Miloševića, nekad faktora mira na Balkanu koji je do te 2000. ipak uspeo da izgubi podršku Zapada, dok se tadašnja opozicija nekako kvalifikovala za berlinski sastanak sa ministrima spoljnih poslova SAD i EU iz decembra 1999, na kome je Vuk Drašković poljubio ruku Medlin Olbrajt - sadašnja vlast ima neupitnu podršku Brisela i Vašingtona.

A nema ni razloga za nadu da bi bilo ko od aktuelnih političkih igrača bio spreman da se tačkama Ugovora bavi - ni sadašnja vlast, odrastala pod šinjelom onoga zbog koga je tekst i napisan, ni aktuelna opozicija, koja je spiskala 12 godina bez ozbiljnih rezultata na ispunjavanju precizno datih obećanja. Doduše, na nekim od tačaka iz Ugovora je i rađeno, ali, s obzirom na način i rezultat - možda bolje da nije.

Tačka broj jedan - Usvojićemo deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog ustava, radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa - ostvarena je za samo šest godina. Način na koji je to urađeno bio je više nego mučan (dvodnevno uterivanje potrebnog broja glasova uz propagandno angažovanje svih ključnih delova društva, uključujući crkvu i medije), a rezultat takav da je lakše postignut konsenzus o potrebi da se najviši pravni akt ponovo menja nego što je u jesen 2006. postignut dogovor o njegovim odredbama.

Nešto je urađeno i na tački dva: Donećemo rezoluciju kojom se ukida sadašnja ekonomska i politička blokada Crne Gore, a najviši državni organi obavezuju se da odmah otpočnu razgovore s legitimnim izabranim rukovodstvom Crne Gore o karakteru i funkcijama buduće državne zajednice Srbije i Crne Gore. Dotična zajednica jeste, posle mnogo natezanja i pritisaka iz Brisela, dobila svoju Ustavnu povelju 4. februara 2003, koja je važila cele tri godine - do osamostaljenja Crne Gore.

Naravno, postpetooktobarske vlasti su nasledile poremećene odnose sa Crnom Gorom i uveliko odmakao proces osamostaljenja na kome je Milo Đukanović bazirao svoju i danas bedem-čvrstu vladavinu i teško da se mogu smatrati odgovornim za konačno razdvajanje dva oka u glavi. Kao što su nasledile i Miloševićev Kumanovski sporazum iz 1999, uz koji je tačka tri Ugovora delovala krajnje naivno (Obavezujemo buduću vladu da odmah podnese program konkretnih mera SB UN, kojim bi se omogućila dosledna primena Rezolucije 1244 o Kosovu, očuvao teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, garantovalo pravo na miran i siguran život i podstakla njegova integracija u institucije zemlje). Zato i ne čudi da je, potpisivanjem Briselskog sporazuma, proces otišao u suprotnom pravcu od obećanih integracija Kosova u institucije zemlje, ali je teško bilo očekivati da će se to računati kao uspeh vladavine Aleksandra Vučića. Za koji, tvrdi se, dosovske vlasti nisu imale snage zbog patriotskog deficita, jer bi ih isti taj Vučić u prethodnoj, radikalskoj inkarnaciji, politički sahranio.

Četvrto obećanje prilično je ispunjeno, ali teško da je od toga prosečan građanin osetio ikakvu korist: Miloševićevi protivnici obećali su smanjenje džinovske vlade koja je, u drugom mandatu Mirka Marjanovića imala čak 35 članova - po 15 iz SPS i SRS i četiri iz JUL-a. Kao preterano pokazalo se i peto obećanje (zabrana gomilanja funkcija poslanicima i članovima vlade), a tačku broj šest od potpunog debakla spasava činjenica da nije ni bila formulisana kao otvaranje tajnih dosijea, već kao davanje na uvid nadležnim skupštinskim odborima u roku od sto dana. Od maja 2001. do juna 2003, doduše, važila je Uredba koja je dozvoljavala građanima da pogledaju svoj dosije, na osnovu koje je njih 380 zavirilo u svoje tajne kartone. Pitanje je samo šta su uspeli da saznaju, s obzirom na navode o spaljivanju dosijea odmah nakon 5. oktobra, u vreme prelazne vlade, do republičkih izbora 23. decembra 2000. Iako je ključni događaj bio poraz Miloševića na predsedničkim i saveznim izborima 24. septembra, tek nakon decembarskih republičkih izbora DOS je, sa Zoranom Đinđićem kao premijerom Srbije, potpuno preuzeo vlast. I počeo da se suočava sa dubinom mraka iz koga je, 12. marta 2003, ispaljen onaj osvetnički metak.

Ne zna se tačno u kom trenutku je zaboravljen nesrećni Ugovor sa još nesrećnijim narodom, ali se zna da su se sa tačkom sedam Ugovora (obelodanjivanje imovinskog stanja članova vlade i poslanika) zabavljale sve postpetooktobarske vlasti, uključujući današnje. I zna se da predsednik Srbije još nije dodelio orden građaninu koji je poverovao u podatke o skromnom životu političke elite. Možda se nije setio, a možda takvog nije uspeo da nađe.

Listi razloga zbog kojih su 2012. Srbijom zavladali naslednici Marjanovićeve vlade verovatno pripada i neostvarivanje poslednja tri obećanja: obustavljanje primene štetnih zakona, pregled finansijskog poslovanja prethodnih vlasti i objavljivanje dokumenata koja se odnose na vođenje unutrašnje i spoljne politike Srbije i Jugoslavije u periodu 1987-2000.

I tako sada lica kojima je pre 5. oktobra bio zabranjen ulazak u zemlje EU - predvode proces evrointegracija. Ako se ostvare najave i do kraja godine otvore prva pregovaračka poglavlja, biće to još jedno oživljavanje procesa koji je, u poslednjoj fazi DOS-ovske vlasti, bio duboko zamrznut. I ne samo to: premijer Vučić, osim međunarodne/zapadne, uživa i unutrašnju podršku kakvu je, u danima oduševljenja zbog rušenja Miloševićevog režima, imao samo onaj ko je došao na Miloševićevo mesto - Vojislav Koštunica. Naivno bi bilo reći da je do promene redosleda na listi popularnosti došlo zbog promene odnosa prema EU, ali je svakako zanimljivo - današnji, ultrapopularni i moćni Vučić razlikuje se od prethodne, politički neuspešne verzije sebe prvenstveno po tome što se od ksenofoba transformisao u evropejca. Istovremeno, Koštunica, koji je samo pet dana posle 5. oktobra, kao predsednik SRJ, rekao da je naš cilj da Jugoslavija postane članica EU, uslove za političku penziju ostvario je zastupajući evroskeptičnu politiku s kojom je DSS odveo ispod cenzusa, da bi ga, potom, prepustio kolegama.

Arhitekta 5. oktobra, Đinđić, nije imao mnogo vremena da, eventualno, promeni politička uverenja - streljan je posle nešto više od dve godine vladanja praćenog silnim osporavanjima. Uz rupu u srcu dobio je i zakasnelu ljubav i poštovanje, ali do danas nismo saznali po čijem nalogu je eliminisan sa staze koja je Srbiju trebalo da vodi u bolju budućnost. Kao što nikad nećemo saznati ni da li bi, da se to nije desilo, Vučiću ikad palo na pamet da pokuša da bude naslednik njegove politike.

Pokušavao je to i Čedomir Jovanović, koji u vreme revolucije nije bio lider stranke, ali je bio jedan od Đinđićevih najbližih saradnika. Potom je, nakon ubistva premijera, voljom Borisa Tadića, novog predsednika DS-a, izbačen iz stranke, da bi, deceniju i mnogo sukoba kasnije, danas pravio savez svoje (vanparlamentarne) LDP upravo sa Tadićevom strankom, nastalom istupanjem iz DS uoči poslednjih izbora. Ukoliko taj savez uspe, s njim bi se u politiku, možda, mogao vratiti još jedan petooktobarski lider, Žarko Korać, koji je na poslednjim izborima ostao ispod cenzusa.U istom savezu, bar u Vojvodini, mogao bi se naći i Nenad Čanak, lider i dalje regionalno živahne LSV.

Demokrate je napuštao i Zoran Živković, ali je njegova stranka danas u koaliciji sa DS-om i predstavlja najglasnije krilo slabašne Vučićeve parlamentarne opozicije. A nekadašnji Đinđićev prijatelj i šef, pa onda smenjeni šef i osnivač nove partije, Dragoljub Mićunović, vratio je svoj Demokratski centar u DS, čiji je danas predsednik Političkog saveta.

Daleko uspešniji od demokrata raznih boja, pokazalo se, danas su dvojica lidera manjih stranaka iz DOS-a - Rasim LJajić, ministar u svim vladama posle 2000, pa i u Vučićevoj. U njoj je, ali znatno tiši nego ranije, i Velimir Ilić, vođa jedne od najčuvenijih kolona koje su 5. oktobra 2000. stigle u Beograd, one čačanske.
Goran Svilanović, predvodnik komšijsko-konkurentske, užičke kolone, diplomatska znanja stečena na funkciji ministra spoljnih poslova danas koristi kao generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju.

Sa srpske političke scene, iz drugačijih razloga, nestalo je još nekoliko petooktobarskih lidera. Osim Đinđića, još trojica nisu među živima - Vladan Batić, Vuk Obradović i Branislav Cole Kovačević. Silom prilika, u politici nije ni general Momčilo Perišić. On čeka 21. oktobar, za kada mu je zakazan pretres po optužbi za špijunažu podnetoj još 2002, kada se pozvao na imunitet. U međuvremenu je proveo osam godina u Hagu, gde je najpre osuđen na 27 godina zatvora zbog navodnih ratnih zločina, da bi potom bio oslobođen po svim tačkama optužnice.
Ne slušamo više ni obećanja Dragana Veselinova, koji je podneo ostavku na funkciju ministra poljoprivrede 2003. pod pritiskom tad još postojeće javnosti, nakon što je njegov vozač kolima usmrtio devojku u centru Beograda.

Nebojša Čović je privrednik i predsednik KK Crvena zvezda, o čijim političkim uverenjima danas malo znamo, kao što ne znamo ni da li ima istine u optužbama kojima su ga Đinđićeva majka i sestra, kao i Ilića, dovele u vezu sa ubistvom premijera. Ne znamo ni osnovanost optužbi za finansijske malverzacije na Kosovu - kao što, uostalom, čekamo rezultat najava ovlašćenih tabloida prema kojima samo što nije otpočeo proces protiv politički ućutanog Mlađana Dinkića, zbog navodne štete nanete Zdravstvenom fondu Srbije. Tih je i Jožef Kasa, glavni urednik Subotičkih novina, protiv koga je podignuta optužnica u aferi Agrobanka. Politički je ućutan i penzioner Mile Isakov, mada je krajem prošle godine imao neke istupe sa Trećom Srbijom. Iz politike u biznis povukao se i Dušan Mihajlović, a o kretanjima Dragana Milovanovića posle odlaska sa vlasti nema javnih tragova.
A možda su, u izvesnom smislu, svi oni i dalje lideri: kao i oni, dobrim delom upravo njihovom zaslugom, politički je ućutan i ogroman broj građana, nekadašnjih pripadnika petooktobarske Srbije.


Foto Aleksandar Dimitrijević

Peti rođendan uz Koštunicu

Prvi mali jubilej, peti rođendan, petooktobarska Srbija proslavila je sa Vojislavom Koštunicom kao premijerom vlade, koju su činili DSS, Dinkićev G17 plus i SPO-NS Vuka Draškovića i Velimira Ilića, a izabrana je marta 2004. uz podršku Dačićevih socijalista. Bilo je to vreme kohabitacije sa predsednikom Srbije iz redova DS-a, Borisom Tadićem.
Osim rehabilitacije SPS-a, ali i povratka SPO na političku scenu sa koje se stranka dugogodišnjeg glavnog Miloševićevog političkog protivnika samoisključila odustajanjem od učešća u DOS-u, prva Koštuničina vlada ostala je zapamćena po donošenju i sada važećeg Ustava, ali i činjenici da se upravo u njenom mandatu raspala zajednica sa Crnom Gorom. U njenom mandatu Kosovo je proglasilo nezavisnost, zbog čega je održan miting obeležen nasiljem i paljenjem ambasada SAD i Nemačke - nakon čega je Koštunica otpisan od strane zapadnih zemalja. Pamti se, između ostalog, i po brojnim dobrovoljnim odlascima u Hag, koji je ranije Koštunici bio deveta rupa na svirali, po ministarki koja je htela da iz škola izbaci Čarlsa Darvina, ali i po podnošenju ostavki ministara iz G17 plus, nezadovoljnih što nisu nastavljeni pregovori sa EU.


Foto Vesna Lalić

Desetogodišnjica uz Tadića

Na desetu godišnjicu 5. oktobra, Srbijom je vladao DS - predsednik je, u drugom mandatu, bio Tadić, a premijer Mirko Cvetković. Vladu su činile koalicija Za evropsku Srbiju i SPS, čijem je lideru Ivici Dačiću pripalo važno mesto ministra unutrašnjih poslova. Suštinska vlast, ipak, nije se nalazila u samoj vladi, već u kabinetu predsednika Tadića čiji su saradnici u javnosti bili poznati kao dvorjani.
Cvetkovićeva vlada izdržala je ceo mandat, uprkos pogoršanoj ekonomskoj situaciji prouzrokovanoj svetskom krizom, za koju se u prvom trenutku zvanično tvrdilo da će biti naša šansa. Pamtiće se i po letećem ministru spoljnih poslova Vuku Jeremiću, čije se politike nakon pada s vlasti odrekao i sam Tadić, po neuspešnoj reformi pravosuđa, smeni Mlađana Dinkića koji je tada još delovao neuništivo. Najviše će ostati u sećanju po stvaranju atmosfere koja je dovela do belih listića, regrutovanih uglavnom među dotadašnjim biračima vladajućih stranaka, koje mnogi i danas okrivljuju za dolazak naprednjaka na vlast. Osim, ako od belih listića nije bila važnija činjenica da su upravo demokrate omogućile bivšim radikalima da, posle presvlačenja u naprednjake, sačuvaju poslaničke mandate i izgrade današnju vladajuću stranku.