Ne razumem sukobe Hrvata i Srba

Foto: Profimedia.rs

Tako je tek pre dve nedelje objavljen Slepi miš, prvi roman iz navedenog serijala, napisan još 1997. godine, prethodnica romanima Crvendać, Solomonovo slovo, Odmazda, Sneško, Spasitelj i Oklopno srce, koje smo već čitali. Tako da ne treba da vas zbuni hronologija ili očita početnička euforija tada mladog spisatelja, čiji se ton u pisanju s godinama menjao, te smo ga prvo upoznali u onoj mračnijoj i furioznijoj fazi, nego što je to bio slučaj u prvom romanu. No Slepi miš je, sada kada se čita, tek pokazni primer zbog čega je Ju Nesbe još tada najavio veliku spisateljsku karijeru, sem muzičke koja je već bila u ekspanziji.

Želja da stupimo u kontakt sa njim izrodila se, isprva, iz pasioniranog čitanja njegovih romana. Ništa drugo! Znali smo u startu da je velika zvezda i da se retko odaziva na intervjue, kao i to da na ovim prostorima još nije intervjuisan. I nakon svega dve molbe stigao je pozitivan odgovor da je Ju Nesbe vrlo raspoložen za telefonski intervju od pola sata. Tek tada smo shvatili koliko je to nedovoljno vremena za sva pitanja koja bismo postavili. Ali prvo pitanje je bilo kako uopšte izgleda komunikacija sa piscem čije je ime na većini lista najtraženijih pisaca današnjice, a njegova čak tri romana na listi 100 najboljih krimića svih vremena.

Pozvavši ga u zakazano vreme, zatekli smo ga, kako nam je rekao, u neopisivoj gužvi. Jurio je na pregled, sa kompjuterom u torbi koji je imao nekih problema. Iz tako neposredne komunikacije brzo je ostavio utisak pričljive i impulsivne osobe, u šta nas je uverio i sat kasnije, kada smo ga ponovo pozvali i uradili dogovoreni intervju.

Kada ste počeli rad na serijalu o Hariju Huleu da li ste verovali da će postati neodvojivi deo vaše karijere?

Moj plan nije bio da napravim klasični serijal o Hariju Huleu. Međutim, vrlo brzo sam poželeo da ne menjam taj lik, niti univerzum u kome on postoji. Uvek sam se nosio sa tom dilemom kada bih započinjao novu knjigu. Već kada sam počeo da radim na trećem romanu, postao sam svestan da će Hari Hule biti dugovečan. Tada sam napisao priču o Harijevom životu. U toj priči on stari, i na neki način teško se nosi sa svojim greškama. Međutim, koliko god da sam planirao takav razvoj, on se s pisanjem menjao. U kasnijim romanima, tako, svet Harija Hulea ostao je isti. On nije pretrpeo radikalne promene, ali serija jeste. Od knjige do knjige, postajala je sve mračnija i mračnija. Bilo je neminovno da se u tom pravcu razvija, a ni to, naravno, nije bio deo mog plana za pisanje.

A koliko su se te promene reflektovale na vas?

Kao što rekoh, nikada nisam planirao da pišem serijal, a još manje sam želeo da koristim sebe kroz glavnog junaka. Ali to se postepeno dogodilo. Sve više sam u taj lik uključivao ono šta se meni događa. To je čudno, jer sada kada pogledam unazad i prođem kroz knjige koje sam pisao, shvatim da nisam imao pojma da sam u njima često pisao o sebi i o onome kroz šta lično prolazim u životu. Kada pogledam sa čime se Hari sve susretao, onda postaje očigledno meni samom da sam se i sam sa svime time suočavao istovremeno. Tako da tačno je ono što kažu, da svaki pisac zapravo piše o sebi. S tim što toga niste svesni u trenutku dok pišete. Harijev pogled na svet je zapravo u 90 odsto slučajeva moj pogled na svet. Vremenom i ja sam, kao i on, postao više pesimističan, jer takav je i svet u kome živimo.

Kako izgleda proces pisanja u vašem slučaju?

Zapravo, nemam nikakav sistem. Nemam ni regularni život. Mnogo putujem i prati me mnogo ometajućih faktora. Trudim se da pronađem barem tri sata za pisanje. Eto, to je moj tipičan dan. Vrlo je neorganizovan. Ispostavilo se vremenom da je pisanje nešto čime se bavim kada nemam šta drugo da radim. Pisanje jeste prioritet, ali zapravo sve drugo okolo me skrene sa tog puta. Kada putujem, pišem u vozu ili na aerodromu. Ujutru, kada se baš ništa ne dešava, odlazim u lokalni kafić i pišem tamo. Dakle, samo treba da počnem pisanje, a onda i da nađem mesto gde bih pisao.

Da li imate kalup za vaše priče? Gde ih nalazite?

Ne znam da li ćete mi poverovati, ali ja zaista nemam metod u pisanju. Ideja o priči može biti bilo šta. Može biti vest koju čujem ili nešto na šta prvo pomislim kad ustanem ujutru. Ili, recimo, sam naslov. Sneška sam pisao po naslovu koji sam prvo osmislio. Dopao mi se naslov Sneško, i onda sam dalje priču razvijao. Svašta može biti polazna tačka za pisanje romana. Dakle, nemam sistem.

Ali ono što sam primetio jeste da se radnja većine vaših romana odvija zimi. Da li je to slikovito za vas ili su ljudi više depresivni i nasilni u to vreme u Skandinaviji?

Pišem romane tako što iz radnje, pre svega, izvlačim detalje. Pratim logiku priče, kako se ona razvija, posebno kako ide ka preokretu. I tokom pisanja trudim se da je iznutra proživim. Time pokušavam da dam komentar na tendencije u savremenom društvu, što može da bude teško. Ali ne teško na način da se mučim dok ih pišem, već teško zbog činjenice kako da uključim čitaoce da, dok čitaju moje romane, i sami postanu kritičari svega što nam se dešava. To je ključna stvar kojom se rukovodim. Zima kao i drugi činioci dolaze spontano, tokom pisanja.

U Spasitelju opisali ste vrlo neobičnog ubicu, koji dolazi iz Vukovara, opisujući pritom detaljno i realistično srpsko-hrvatski konflikt. Otkud to? Zbog čega je ta priča zaintrigirala jednog skandinavskog pisca i kako ste uspeli da je prenesete? Da li ste dolazili u vreme rata?

Jesam, ali nisam bio u Srbiji. Pokušavao sam da dođem u Beograd tokom bombardovanja. Želeo sam da napišem knjigu o ratovima na Balkanu, sa još jednim piscem. Zamisao je bila da knjigu čini serija intervjua u kojima bismo razgovarali sa ljudima iz Makedonije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i naravno Srbije. Zatražili smo dozvolu da dođemo u Srbiju, samo da bismo intervjuisali ljude, obične građane. Dakle, nismo imali na umu da dajemo nikakvo naše viđenje rata, niti smo želeli da se mešamo u konflikt nekim svojim komentarima. Ali, nažalost, nisu nam odobrili da idemo u Srbiju. Rekli su mi da mogu da idem samo pod jednim uslovom, da sviram na koncertu u Beogradu kao podrška Slobodanu Miloševiću! Bilo mi je neverovatno!

Dakle, mogu da dođem samo ako sviram i to na stadionima ili na mostovima. Naravno, odgovorio sam da ja to ne mogu da uradim. Ne mogu da podržim nijednu ideju, niti da zauzimam nečiju stranu. Želeli smo samo da čujemo glasove drugih ljudi, a ne i mi da sviramo. Kroz te intervjue pokušavali smo da dopremo do rešenja šta je bila pozadina priče o konfliktu usred Evrope. Jer, sećam se kada sam imao sedamnaest godina, jedno od mojih najživljih iskustava bilo je moje prvo samostalno putovanje. Tako sam dospeo i u Jugoslaviju, i gde god da sam tada bio proveo sam se sjajno i upoznao neke od najinteresantnijih ljudi u životu. I u to vreme nisam imao pojma da li sam u Hrvatskoj ili Srbiji ili BiH. I to je bila moja veza sa Jugoslavijom.

Kasnije, kad je rat počeo, pitao sam se šta se dogodilo sa onim sjajnim ljudima, tako darežljivim i nasmejanim, da započnu dug i strašan ratni period, usred Evrope. Nošen tom zainteresovanošću, želeo sam da putujem ponovo i intervjuišem ljude kako bih saznao šta se zapravo dogodilo. Tako sam hteo da dođem ponovo i u Beograd, ali nisam mogao i to je taj nedostajući link u knjizi. Ali, kada sam otputovao u Zagreb, sreo sam jednog momka iz Vukovara i moja priča u Spasitelju u mnogočemu je zasnovana na intervjuu koji sam tada uradio.

U jednom delu Spasitelja kažete: pederi, vernici i žene se danas mnogo manje poštuju nego heteroseksualci

(smeh) O, vrlo zanimljiv citat! (smeh) Nemam dokaza trenutno da sam to napisao, ali ako kažete da jesam, onda vam verujem! (smeh) To može da bude vrlo zanimljiv citat! Ja svašta stavljam mojim likovima u usta. Jer ono što je osnova mojih romana jeste ta radoznalost. Stalno iznova postavljam pitanja. Zato moji likovi često izbacuju takve rečenice, jer kao pisac rado dajem znake pitanja. U ovom slučaju, pitanje je da li su muškarci, heteroseksualci, zapravo najveći problem u svetu danas? I to je vrlo zanimljiv stav, zar ne? Jer moja želja jeste da otvorim polemiku, a ne i da ponudim odgovor. Samo postavljam pitanja koja smatram zanimljivim, čime intrigiram čitaoca i tražim od njega da on meni da odgovor na moje pitanje. Zato su to često moralne dileme.



Moje pitanje bi bilo da li takvim pitanjima i dilemama stavljate akcenat na problem nasilja kao ključni u svetu danas i konstantno tražite njegove uzroke?

To je fundamentalno pitanje zapravo. Kakvi ljudi danas podstiču nasilje i konflikte u svetu? Bez obzira na to što u svim mojim romanima iz serijala o Hariju Huleu se nižu scene nasilja, nijednom nisam pokazao prstom na ubicu kao jedinog krivca za takve zločine.

Da li onda mislite da žanr literatura, u ovom slučaju krimi roman, jeste dobar način da se govori o nasilju?

Da, slažem se sa vama da krimi roman ima taj mandat, ako mogu tako da kažem, što je vrlo zanimljivo, jer je to noviji trend kod pisaca. Nekada, krimi roman je bio čista zabava. A onda, od sedamdesetih godina prošlog veka recimo, posebno u Skandinaviji, pisci su počeli da koriste krimi roman kako bi ukazali na neke ozbiljne, čak dnevnopolitičke probleme. Istovremeno, krimi roman se seli sa kioska u knjižare i tako taj žanr postaje vrlo prestižan za pisce, ali i vrlo angažovan. I tek tada počinje ekspanzija krimi romana kao žanra koji se bavi nekim ozbiljnim, ne samo političkim, već i društvenim temama, pitanjima i problemima. Tu se više nije postavljalo samo pitanje ko je ubica i zašto je to uradio. To je naročito bilo prisutno u Skandinaviji. Ja sam naslednik tog trenda koji se godinama razvijao. Recimo, mi imamo festival književnosti u Norveškoj, jedan od najvećih u svetu, gde se vode javne polemike o romanima i o temama koje se u romanima obrađuju. Tako je jednom slogan festivala bio Da li je krimić izgubio strah od kritikovanja društva. (smeh) Znači, od nas se sada očekuje da budemo kritičari svega lošeg što se u društvu događa! A pre pedeset godina bilo je potpuno smešno za pisca da se stvari tako postavljaju u žanr literaturi.

Vi na jednom mestu u romanu pitate da li nasilje uvek dolazi od političara i loše politike?

Ja koristim nasilje kao otpor onome sa čime se i lično suočavam. Isto tako, koristim nasilje i kako bih predstavio monstruma u svojim romanima i kako bih pokazao čitaocu koliko je veliki rizik protagoniste u odluci da se ne zaustavi sve dok ne uhvati monstruma i ne uništi ga. Ali, takođe, pratim i estetiku nasilja, koja je nasleđena ne samo iz krimi romana već i iz filmova. Odrastao sam na estetici nasilja. Smatram da je krimi roman bez nasilja poput rok muzike bez električne gitare. A može da bude i tako. Imate divne primere roka bez gitare, kao što imate i divne primere krimića bez nasilja. Ali, lično, više volim bendove sa električnom gitarom.

Sem nasilja, primetio sam da vaši likovi, pogotovo negativci, vrlo često imaju seksualnih problema, što ujedno i izaziva nasilje. Da li smatrate možda da su danas ta dva problema, na izvestan način, izjednačena?

Razlog zbog kojeg seksualnost igra tako važnu ulogu u mojim romanima jeste to što smatram da je ona odlučujuća za kreiranje naše ličnosti. Seksualnost je ono što nas čini. Ali istovremeno, neke ekstremne životne poteze pokreću ekstremne strasti, ekstremne frustracije ili estremna izolovanost. S druge strane, seksualna orijentacija čini ljude drukčijima, čini ih autsajderima. U mom drugom romanu, Bubašvabe (The Cockroaches iz 1998. godine, još nepreveden na srpski, prim D. J.) zanimljivo je to što sam hteo da ispričam priču o pedofilu, muškarcu. U to vreme, u Skandinaviji, došlo je do kulminacije problema sa pedofilima. Bilo je premnogo slučajeva pedofilije, dečje pornografije i stvorila se masovna histerija. A dok sam ja odrastao, nikada nisam ni čuo za taj termin, a onda odjednom imao sam utisak da je maltene svaki drugi muškarac u zemlji bio pedofil! Zato sam se upustio u istraživanje o pedofiliji.

Tako sam saznao da su pedofili verovatno rođeni sa tom orijentacijom, jer se ona ispoljava već u ranom pubertetu. To znači da se otprilike pedofilija izjednačava sa homoseksualnošću, jer je to takođe orijentacija sa kojom se ljudi rađaju. To ljude čini problematičnim, društveno ukletim, moralno izopštenim. Naravno, pedofila i treba osuditi za pedofiliju. Ali ja sam hteo da predstavim pedofila koji je takav po orijentaciji, ali koji nikada nije imao seksualni odnos, koji je odabrao život monaha, negirajući svaku želju za seksom. Meni je takav lik bio izuzetno interesantan za roman, ali još interesantnije kao piscu bilo mi je da vidim kakvu ću reakciju dobiti od čitalaca. Da li čitaoci mogu na takav lik da reaguju bez emocija? Uvek tražim takve dileme. Jer to su teška pitanja. Ništa nije crno i belo. Zato i ne nudim odgovore nego samo postavljam pitanja. U ovom slučaju pitanje je bilo da li pedofil, u trenutku masovne histerije, može da bude protagonista priče?

S druge strane, ono što mi se veoma sviđa u liku Harija Hulea jeste njegova seksualna energija. Da li se slažete sa mnom da je osnova tog lika zapravo njegov libido?

(smeh) Da! Zapravo se slažem sa vama! Kao što sam rekao, mnogo toga u mojim romanima je motivisano seksom. A u slučaju Harija Hulea volim i njegovu nežnost, a ne samo seksualnu energiju. Napisao sam u nekoliko navrata u romanima da ono za čim on traga jeste crna praznina, čist mir. Ali to je samo ono za čim on traga i što želi, ali nije ono kuda ide taj lik. A za to kuda ide, slažem se, vrlo često pokretač je sam libido.

Čuo sam da ste prava za Sneška prodali Holivudu i da Martin Skorseze radi film? Da li ste uključeni u projekat?

To je tačno. Radi se na tom projektu, Martin Skorseze je producent. Tomas Alfredson se prihvatio režije, što je dobro jer su prethodni filmovi Otvori vrata pravom i Limar, vojnik, krojač, špijun bili odlični. Zasad, za ulogu Harija Hulea u igri je Majkl Fazbender. Tako da su izuzetno talentovani umetnici okupljeni oko tog filma, a da li će se on dogoditi i kada, nikad se ne zna. To je ipak Holivud. I ja ne razmišljam mnogo o tome. Ako se dogodi, dogodilo se. Ako ne, i dalje ću pisati knjige.

I recite mi za kraj, koji je vaš omiljeni greh?

(smeh) Mogao bih da vam kažem, ali neću! Upotrebite maštu.