Duh iz boce

Nije Hercen uopšte pogrešio kada je rekao da Sloveni – a ja se usuđujem da dodam pogotovo južni - mnogo više pripadaju geografiji nego istoriji. Hercen je, pretpostavljam, hteo da kaže da Sloveni iz nekog nejasnog razloga od istorije očekuju da se „ponaša“ kao geografija, to jest da teče ustaljenim, predvidivim tokom i da svaki poremećaj tog toka – a šta je drugo istorija do niz poremećaja sopstvenih tokova – doživljavaju kao katastrofu. Videlo se to proteklih dana kada je južnoslovensku rutinu – da li baš sasvim neočekivano - poremetila reka bliskoistočnih izbeglica. Srbija se, to joj se mora priznati, ovoga puta ponela nešto trezvenije i istoričnije od svojih suseda, iako su se i ovde javljali zagovornici izgradnje zidova i ostalih prepreka za (uzaludnu) odbranu od realnosti. Mađarska je, za razliku od Srbije, pokušala, a delimično – i po skupu cenu – i uspela da se odbrani od nadiruće realnosti, ali je migrantsku bujicu preko teritorije Srbije preusmerila ka Hrvatskoj. Taj poremećaj ne baš udobne ovdašnje rutine, umalo nije doveo do novog srpsko-hrvatskog rata. U stvari, rat se dogodio, samo što - iz obzira ili iz straha od međunarodnih reakcija - nije došlo do razmene vatre. Sve ostale odlike ratnog stanja momentalno su eruptirale na površinu ionako do krajnosti histerizovanih eks-Ju javnosti, pokazujući koliko je lažan i prividan postjugoslovenski mir. Pale su tu uobičajene teške reči i kontrareči, optužbe i kontraoptužbe; ponovo su u opticaj puštene priče o „bizantinskim barbarima“ i „nemačkim slugama“; zatvarane su, pa ponovo otvarane granice; slate su, pa odbijane diplomatske note; premijeri su u ime svojih naroda siktali jedan na drugog rečnikom i manirom prigradskih komšinica… I uopšte atmosfera je toliko naelektrisana da se u nastalom metežu gotovo zaboravilo šta je bio njegov uzrok. Ko zna dokle bi sve to trajalo da svađa nije prekinuta pomalo grubom intervencijom Evropske unije, koja ni sama nije baš načisto šta da uradi sa izbeglicama čijoj je izbegličkoj sudbini i te kako doprinela. Deo srpske javnosti - i to onaj koji nije u stanju da živi bez histerije i vanrednog stanja - intervenciju EU je protumačio kao „presudu“ u korist Srbije i to je izazvalo još jedan talas besmislene euforije. Kako će se stvar sa migrantima dalje razvijati, u ovom trenutku nije moguće predvideti, ali je razložno očekivati da će se neko rešenje naći, da će izbeglice na kraju doći i proći, što se za Srbiju i Hrvatsku ne može reći. One će ostati tu gde jesu, naslonjene jedna na drugu, a međusobno sve udaljenije. Do jednoga dana u neizvesnoj budućnosti kada se lako mogu ponovo približiti, ali na bojnom polju. I to ne verbalnom. Kada nema izbeglica i nepredviđenih okolnosti, kada je u istoriji sve kao u geografiji, ustaljeno, uhodano i udobno – a takvi periodi su retki i bivaće sve ređi - zvanični Beograd i Zagreb odašilju poruke o neophodnosti pomirenja i saradnje, ali samo jedan stepenik niže od zvaničnog nivoa, i u hrvatskim i u srpskim poluzvaničnim medijima verbalni rat ne prestaje, niti je kada prestajao. Da li to znači da su srpski i hrvatski zvaničnici neiskreni kada pozivaju na pomirenje i saradnju? Ne mora da znači. Razložno je pretpostaviti da osim ekstremista i jedna i druga zvanična strana uviđa besmisao perpetuacije susedskih sukobljavanja. Problem je što i hrvatski i srpski zvaničnici - sve i da hoće - nisu u stanju da zlog duha koji su njihovi prethodnici olako pustili, ponovo vrate u bocu. Isuviše su dugo srpski i hrvatski politički i nacionalni identiteti građeni na razlikama i razmenama anatema između dva naroda, na borbi protiv „srbočetničke invazije“ i „ustaškog projekta unijaćenja“. Što je još gore - ta borba i jednim i drugim političarima donosi isuviše predizbornih poena da bi se od nje prekonoć odustalo. Ta statičnost, taj zatvoreni istorijski krug, jedan je od ključnih razloga zbog kojih Srbija i Hrvatska tavore u svojim opustelim geografijama. Zato se tu sve ponavlja. Samo su izbeglice jednom posledica, a drugi put uzrok rata.