Kraj zakrpljenog kontinenta

Foto AP

Reč je o milionima potencijalnih izbeglica koji pokušavaju da stignu do Evrope, ne o hiljadama, tvitovao je prošle nedelje Donald Tusk. Predsednik Evropskog saveta je jedan od moćnika nesklonih senzacionalizmu i teorijama zavere koji su prethodnih dana pokušavali da objasne zbunjenim Evropljanima suštinu problema. Mnogima je teško da razumeju da nije toliko reč o broju izbeglica koji su stigli već o presedanu koji je napravljen i činjenici da se na nekoliko dana ili nedelja hoda od probušenih evropskih granica nalaze desetine miliona ljudi koji nemaju šta da izgube niti čemu da se nadaju u svojim upropašćenim domovinama.

Na Bliskom i Srednjem istoku celim verskim i etničkim manjinama preti istrebljenje od Hazara, šiitskog naroda sa severozapada Avganistana, i pakistanskih ismailita, do alavita u Siriji i Jazida na severu Iraka. Ozbiljno su ugrožene i višemilionske zajednice Kopta i Kurda. One koje ne ugrožava militantni sunitski fundamentalizam, ubija beda. Stari šverceri ljudi su odavno postali heroji u mnogim gradovima širom Avganistana. Za razliku od protuva koje su nedavno ušle u posao, ovi pouzdani i moralni ljudi su omogućili celim selima da opstanu svaka porodica danas ima nekoga ko šalje deo novca. Pored mene su prethodnih dana u poljima oko Šida često prolazile grupice mladih Hazara, dečaka od četrnaest do osamnaest godina, koje su roditelji poslali u Evropu da bi braća i sestre imali šta da jedu i čemu da se nadaju.

Ni sunitskim većinama u krhkim i neuspešnim državama nije mnogo bolje. Američke vojne intervencije i Arapsko proleće koje su okinule nisu dovele do stvaranja održive vlasti koja bi mogla da bude oslonac normalnom životu u mnogim decenijama stabilnim i relativno prosperitetnim zemljama. Alepo, Homs i deo Damaska toliko su razoreni da predstavljaju apokaliptične prostore. Malo istočnije, Galup je nedavno ustanovio da četvrtina Avganistanaca želi da ode. U Iraku je samoproglašena Islamska država mnogo manje takozvana od iračke, koja nije u stanju da stanovnicima obezbedi ni stabilno snabdevanje vodom i strujom.

Kada pominje milione, Tusk je svestan i da se južno od Sahare nalazi još veći očaj i beznađe nego na Bliskom istoku. Život u mnogim delovima podsaharske Afrike gori je nego u najstrašnijim izbegličkim logorima u dolini Beka u Libanu. U Etiopiji sam morao da objašnjavam zašto sam uopšte tu mnogima je neverovatno da postoji neko ko svojom voljom želi da dođe u hronično gladnu zemlju. Čak i uz očekivani pad prirodnog priraštaja, demografi predviđaju da će samo Nigerija 2100. godine imati 107 miliona više stanovnika nego svih 48 zemalja Evrope.

Bilo je prethodnih nedelja mnogo velikih, neretko tragičnih i sramnih događaja vezanih za sudbinu ljudi koji beže od bede, rata ili posledica klimatskih promena, da je mnogima promakla verovatno glavna vest svedoci smo kraja sveta kakvog poznajemo.

Od 1492, kada je Kolumbo Evropljanima otkrio Ameriku, Evropa je pisala istoriju sveta. NJene dijaspore kolonizovale su i prisvojile tri kontinenta, a ostatak je uglavnom pretvoren u kolonije i protektorate. Francuske i britanske diplomate povlačile su granice do tada nepostojećih država. Izvesni Mortimer Durand je iscrtao liniju koja danas, bar na kartama, predstavlja granicu između Pakistana i Avganistana. Englez Sajks i Francuz Pikot su podelili Levant, a Britanci su Huseinu bin Aliju, šerifu Meke, oduzeli Meku i Medinu ali su njegovim sinovima poklonili Jordan i Irak. Popravljanje državograditeljskih grešaka je u kolonijalnoj eri obavljano brutalnim kaznenim ekspedicijama nemačka u današnjoj Namibiji smatra se prvim genocidom u 20. veku, da bi kasnije bilo prepušteno Legiji stranaca, krstarećim raketama i spasilačkim invazijama vođenim skupom iluzijom da stvari ne mogu krenuti nagore.

Prvi put rezultati i tragične posledice nisu negde tamo, daleko od Evrope. Vidljive su od Šida i Salcburga do Lezbosa i Disedorfa i biće sve prisutnije i izraženije. Evropa više ne piše ni svoju istoriju. Pritom, tu retku, zapadnjačku privilegiju joj nisu oduzeli ni kineski (pseudo)komunisti ni Putin ni Al kaida, kako su predviđali ili priželjkivali stručnjaci za geopolitiku. Biće još prilika za zavaravanje i nostalgiju za evrocentričnom prošlošću, ali postevropsku istoriju otvorila je reka ljudi, od kojih mnogi nemaju baš ništa u rukama.

Naravno, reč je o samopovređivanju Zapada koreni svih tragedija koje navode milione da zaključe da više nemaju šta da izgube su severnoatlantski. One su posledica hubrisa lidera i njihovih intelektualnih pudlica, arogantnih moćnika koji su poverovali da istorija može imati kraj i da je umrla baš onda kada je Zapadu postalo skoro neverovatno dobro. Ali, to ne umanjuje značaj današnje demonstracije moći nemoćnih, ljudi koji se vekovima nisu računali ni kada se odlučivalo o njihovoj sudbini.

Konfuzni, često histerični evropski odgovori se ne mogu razumeti bez uzimanja u obzir činjenice da je uglavnom reč o muslimanima tamnije puti, ljudima koji su u Evropi vekovima uokviravani kao fatalna opasnost, crna kuga. Mađarski premijer i slovački političari samo izgovaraju ono što veliki deo bogate zapadne Evrope misli, ali se (još uvek) ne usuđuje da kaže. Uostalom, Angeli Merkel je već počeo da opada rejting zbog simpatija prema izbeglicama, jer ovi unesrećeni visokomoralni ljudi dolaze iz kolektivističkih društava koja nisu odana liberalnim principima Slavoj Žižek ih je nedavno nazvao zapadnim univerzalnim vrednostima.

Mešavina straha i mržnje prema islamu je u temelju krhkog evropskog identiteta i hrišćanskog bratstva i jedinstva koje se pomalja čak i kada političari i udvorički mediji razmenjuju najgore uvrede. Dok sam u jednom od vukovarskih sela prošle nedelje izveštavao o reci očajnika, hrvatski vinogradar me pitao odakle sam. Odgovorio sam da sam iz Srbije i moj sagovornik je rukom pokazao ka sirijskoj porodici koja je upravo prošla i zgađen rekao: Došlo nam je đubre. (Izbeglice su pre ulaska u Hrvatsku mogle na nekoliko mesta da uzmu neograničene količine hrane i pića i rasistički komentari Hrvata redovno su obojeni činjenicom da su mnogi bacali višak hrane.)

Dan kasnije, stotinak kilometara severozapadno, u baranjskom Petrovom Selu, pored metalne kapije i tek postavljene žice posmatrao sam kako mađarski policajci pretresaju čak i bebe, okruženi vojnicima sa optičkim nišanima na puškama i punom ratnom opremom. Za mađarske vlasti, svaki musliman je potencijalni terorista. Autobusi su ih brzo odveli do voza čija je krajnja destinacija bila Heđišalom, siromašni gradić tri kilometra od graničnog prelaza sa Austrijom koji je decenijama bio glavna kapija na Gvozdenoj zavesi. Kilometar južnije nikao je novi auto-put i niko se nije potrudio da ukloni tragove prošlosti na brzinu zakrpljenog kontinenta stara, hladnoratovska, i nova ksenofobična žičana ograda oko mađarske tvrđavice se ne razlikuju mnogo.

Sledeće jutro, na kratkom puta od Salcburga ka nemačkoj granici kilometarska kolona sugerisala je da nije sve tako sjajno kako navode izveštaji o lošim Istočnoevropljanima i dobrim Nemcima. Nasred mosta u podnožju Alpa nemački policajac je krenuo da zaustavi kola sa srpskim tablicama, ali plavokosi kolega i ja smo bili dovoljno svetle puti i dao nam je znak da nastavimo. Sa leve strane mosta, oko majušnih šatora smrzavale su se cele porodice. Sa desne strane, nabijeni u dugom redu, tiskali su se muškarci koji su uz ogradu razapeli plastične folije da bi se zaštitili od ledenog vetra. Do podneva tog dana niko od izbeglica nije ušao u Nemačku. Staro skladište nameštaja, tik uz jedini Mekdonalds u malenom Frajlasingu, bilo je puno izbeglica, i Nemci su zatvorili granicu za sve one koji su sami stigli do prelaza.

Sat kasnije, na stanicu u Frajlasing stigao je drugi vanredni voz iz Salcburga. U njemu je bilo oko 1.000 izbeglica koji su se u Opatovcu uključili u strogo kontrolisani deo ljudskog cevovoda lanca organizovanih vozova i autobusa koji prevoze izbeglice od granice do granice. Iranci iz vagona su pitali da li govorim farsi, a zatim sam desetak puta morao da ponovim da su stvarno u Nemačkoj pre nego što je krenula eksplozija oduševljenja. Jedan mladić je pitao Fingerprinting? Svideo mu se moj odgovor.

Fingerprintig je reč koju sam najčešće slušao od ljudi odlučnih da se ne samo dokopaju Nemačke već i da ostanu u njoj. Naime, ranije su tražioci azila kojima su otisci prsta uzeti u nekoj drugoj državi deportovani iz Nemačke u siromašne mediteranske zemlje Unije. Vagon po vagon, izbeglice su izlazile iz voza i dolazile da daju otiske na malim skenerima priključenim na dva velika crna kofera, a zatim je svako fotografisan držeći u ruci dva papira: skraćenicu od tri slova zemlje iz koje dolazi i drugi na kome su datum, broj voza i krajnja stanica Diseldorf.

Pitanje koje smo svakome postavljali bilo je gde vam je bilo najgore, ne računajući prelazak čamcem do grčkih ostrva koji je svima bio traumatičan. (Mada, jedan Iračanin je bio zahvalan švercerima ljudi koji su posle mesec dana moljakanja besplatno prevezli njegovu četvoročlanu porodicu.) Niko nije pomenuo Srbiju loša iskustva su uglavnom bila vezana za Tursku, Hrvatsku ili Mađarsku, a samo nekoliko ljudi je navelo Makedoniju.

Za razliku od Turske, koja uglavnom ignoriše izbeglice, njihove ciljeve, potrebe i nevolje, ili Hrvatske i Mađarske, koje su ponudile centralizovano, administrativno rešenje, Srbija se oslonila na tržišni model (pod budnim okom države). Po svedočenju brojnih izbeglica, svi su u Preševu imali priliku da izaberu: odu u kamp i putuju besplatno ili plate 80 evra i odmah uđu u jedan od parkiranih autobusa koji idu za neku od livada pored Šida. To neće obradovati neprijatelje neoliberalizma, ali srpsko tržišno rešenje se pokazalo mnogo efikasnijim i humanijim od hrvatskog, birokratizovanog i oslonjenog na policiju. Štaviše, ne verujem da postoji pametniji način da se organizuje prolazak umornih i nervoznih ljudi svesnih moći medija, koji imaju samo dva cilja da što pre krenu dalje i da im niko ne uzme otiske prstiju pre nemačke granice.



Izbeglice su najviše patile kada su Makedonija, Mađarska i Hrvatska pokušavale da poštuju pravila, procedure i zakone od kojih je svaka, uglavnom pod pritiskom ružnih TV slika, pre ili kasnije odustala. Izbeglice su prvo kod Tovarnika provele ledenu noć na ničijoj zemlji jer je Hrvatska insistirala da svako mora da bude registrovan u kampu u dvadesetak kilometara udaljenom Opatovcu. Zatim su preusmereni i morali su da hodaju 18 kilometara od prelaza u Bapskoj. Na kraju, ne obavestivši ni UNHCR, počeli su da ih prevoze sa prelaza direktno u vozove za Mađarsku. Mađari su, pak, hrvatske vlasti prvo optuživale za organizovani šverc ljudi, da bi nekoliko dana kasnije primenili isti recept i samo prosledili izbeglice Austriji.

Mađarska nastavlja da podiže i učvršćuje svoju ogradu mada, kako je podsetila Sonja Liht, istorija nas uči da sve tvrđave pre ili kasnije padaju i da je teško poverovati da zidovi koje su već podigli Grci, koje podižu Mađari ili koje bi drugi da podižu, mogu zaustaviti reku ljudi. Prethodnih dana je postalo jasno u kojoj su meri evropsko jedinstvo, vrednosti i (stvarna) sloboda kretanja zavisili od autokrata u Siriji, Egiptu i Libiji, čuvara kapija privilegovanog i ušuškanog Zapada. Jedini razlog zašto predsednik Redžep Tajip Erdogan i dalje brani kopnene granice EU je zavisnost turske privrede od izvoza. Pritom, Evropa sebe vidi kao moralnu, kulturnu i civilizacijsku, prvenstveno normativnu silu, čije je autonomno delovanje danas širom sveta uglavnom oslonjeno na ogromno ekonomsko bogatstvo i meku moć. Zato ona ne može da primeni vojnu silu koja joj stoji na raspolaganju a da sama ne postane neevropska.
Nije lako suditi o savremenosti, ali čini se da je 2003. nulta godina postevropske istorije, početak dugačkog kraja jedinog sveta koji poznajemo. Od invazije na Irak kao domine su padali režimi, i prijateljski i oni koji su uvršćeni u osovinu zla. Zamenili su ih ili haos ili korumpirane i nesposobne vlade izabrane na sumnjivim demokratskim izborima. Libija, žrtva (neprincipijelne) koalicije liberalnih i neokonzervativnih misionara i intervencionista pod intelektualnim vođstvom Bernara Anrija Levija, danas je neuspešna država. Avganistanski političari su postali multimilioneri koji imaju stanove u Londonu oficiri kradu novac za hranu vojnika, a skoro svi zaposleni u javnim službama polovinu plate, koja je jedva dovoljna za preživljavanje, daju moćniku koji ih je zaposlio. U opoziciji su, bez pomena vrednih izuzetka, političari koji čekaju da dođe njihov red da kradu.

Veoma malo strane razvojne pomoći je nešto promenilo u životu desetina miliona hronično gladnih. Često slušamo o milijardama, ali ono što nije pokradeno uglavnom je završilo u budžetima kompanija ili organizacija koje dolaze iz zemalja donatora. Štaviše, sve je više stručnjaka koji zagovaraju deljenje novca najsiromašnijim ljudima. Naslov nove knjige DŽejmsa Fergusona Dajte čoveku ribu ilustruje frustracije činjenicom da je razvoj oslonjen na dogmu da samo treba čoveka naučiti da lovi ribu uglavnom doprinosio bogaćenju prvosvetskih aktera i njihovih lokalnih minjona a ne dostojanstvenijem životu siromašnih trećesvetskih ribara.

Dubina uzroka i istorijski značaj onoga što se dešava ne može se razumeti bez uzimanja u obzir prirode savremene globalizacije, koju, nažalost, mnogi doživljavaju kao neku spontanu, skoro prirodnu silu, a ne proces koji se odvija u skladu sa interesima i prema propisima koje diktiraju najmoćniji akteri. Van Dalekog istoka, prvenstveno u regionima koji su blizu Evrope, globalizacija je značajno povećala međunarodne nejednakosti. Većina podsaharskih država danas je od svojih bivših kolonijalnih gospodara dvadesetak puta siromašnija nego što je bila početkom šezdesetih kada su dobile nezavisnost. Pravila igre, koja su od kraja Drugog svetskog rata pisale zapadne zemlje, umesto očekivane razvojne konvergencije proizvela su beznadežni Četvrti svet, još siromašniji od Trećeg u kome se živi mnogo lošije nego u Srbiji.

Istovremeno, granice nikada u istoriji nisu bile zatvorenije. Iako kada razmišljamo o globalizaciji obično imamo na umu povezanost i slobodne tokove, to se ne odnosi na kretanje ljudi. Rat protiv terora iskorišćen je kao opravdanje da legalni putevi migracija postanu potpuno blokirani za žitelje velikog broja afričkih i azijskih zemalja. Ušuškani u blagodetima belog šengena, mnogi ljudi u Srbiji nisu svesni koliko je ne samo teško, već nemoguće čak i imućnim stanovnicima Egipta da dobiju vizu za bilo koju zapadnu zemlju, čak i Srbiju, koja je morala da oteža izdavanja viza da bi se domogla bezviznog režima za svoje građane.

S jedne strane, tehnološka revolucija je doprinela efikasnijem zatvaranju i kontroli zapadnih granica, ali, s druge strane, omogućila je da stanovnici Trećeg i Četvrtog sveta postanu svesniji veličine razlika u životnom standardu. Izbeglice koje stižu u Evropu su odlično umrežene i, zahvaljujući Fejsbuku, svesne svojih prava, rizika i mogućnosti u skoro realnom vremenu. Kada se Nemačka napuni, ili ako odluči da pokuša da hermetički zatvori svoja vrata, oni će sa lakoćom prepoznati koja država je najranjivija ili nudi najviše.

Jedna mlada Sirijka mi je na pitanje da li imaju decu odgovorila jednostavno: U Evropi. Mnogi su isticali da nisu želeli da odu, da bi se rado sutra vratili, ali da ne vide nikakvu nadu da će u Siriji zavladati mir. Neki su veoma siromašni i ne govore nijedan evropski jezik, drugi su dobrostojeći i odlično obrazovani, ali svi znaju da kod kuće više nema budućnosti. Zato je svako ko veruje da je u dogledno vreme moguće okončati tragedije u Siriji, Jemenu i Avganistanu, ili utoliti izluđujuću podsaharsku glad, više neznalica nego optimista.

Broj izbeglica koji pristižu može opasti tokom zime, može jednog dana doći do zasićenja, ali svaki optimizam bi morao da izdrži teret povoda i motiva koji su se gomilali godinama. U Siriji, gde je kriza najnerešivija i najstrašnija, mir je postao nezamisliv sem kao slika zemlje bez ljudi, ispražnjene od života i svega što on podrazumeva. Na obodu Sahare, u Burkini Faso na primer, deca naduvenih stomaka više ne traže da im date bombonu ili olovku već čekaju bidon, praznu plastičnu flašu. Nažalost, pravo pitanje je pre zašto ti ljudi nisu krenuli mnogo ranije a ne kada će prestati da dolaze.