Glavom o glavu

Foto AP

Zaklinjanje u ustav i onda kad njegove odredbe evidentno više ne nude odgovor na izazove izmenjene realnosti nikad nije bila dobra politička strategija; bilo je i ovde pristalica takvog pristupa, pa znamo kako su završili. Još dubioznijom se čini upotreba ustava s ciljem da se utiče na političke i društvene procese koji takvom uticaju po prirodi stvari izmiču. Najgore je, pak, kad izvršna vlast, umesto da se aktivno posveti rešavanju problema u čijoj je prirodi da sa sobom nose rizik eskalacije, poveruje da se on može neutralisati pravnom opstrukcijom ili drugim oblikom nečinjenja. No vlada španskog premijera Marijana Rahoja je tokom svog mandata - koji samo što nije istekao - upravo ustav i ustavni sud postavila kao prvu i poslednju liniju odbrane državnog jedinstva pred izazovom u vidu naizmenično rastućeg, pa opadajućeg, a sada ponovo uzletelog katalonskog separatizma. Ustavni sud je taj koji je ocenio da bi održavanje referenduma o nezavisnosti u Kataloniji bilo u suprotnosti s najvišim pravnim aktom zemlje, jer on ne dopušta jednostrano otcepljenje dela njene teritorije; ustavna ograničenja su ta na osnovu kojih su ovlašćenja katalonske autonomije počela da se sužavaju baš onda kada se iz Barselone sve glasnije zahtevalo da se ona prošire. Sve je, dakle, u skladu s ustavom, samo španski problem s Katalonijom - i katalonski sa Španijom - zbog toga u međuvremenu nije postao ništa manji. Naprotiv.

Sada je, izgleda, sve to došlo na naplatu, mada je još rano da bi se reklo kakvu tačno. Na izborima u Kataloniji apsolutnu većinu u 135-članoj skupštini osvojile su stranke koje ne samo da se zalažu za nezavisnost, nego - smatrajući kako im izborni rezultat daje mandat za to - imaju i nameru da je jednostrano proglase. Ideološki heterogena koalicija Zajedno za DA (Hunts pel si) osvojila je 62, a levičarska Kandidatura za narodno jedinstvo (CUP) 10 mesta i, ukoliko prevaziđu nezanemarljive razlike, formiraće novi Đeneralitat (pokrajinsku vladu) s ambicijom da ona bude i poslednja te vrste, odnosno da ona posle nje bude prva vlada suverene Katalonije. Ali to je, kao što biva, lakše reći nego učiniti.

Ključno neslaganje CUP i bloka koji predvodi dosadašnji predsednik Đeneralitata Artur Mas istovremeno je i najspornije pitanje ovih izbora, na koje se u Barseloni gleda kroz sasvim drugu dioptriju nego u Madridu - pa i u ostatku Evrope. CUP je, naime, dosad stajao na stanovištu da će pokretanje procedure za jednostrano otcepljenje od Španije biti legitimno jedino ukoliko indipendističke stranke na izborima dobiju ne samo većinu u skupštini, nego i većinu narodnih glasova. To se, međutim, nije dogodilo: osvojile su ih 47,8 odsto - uz inače rekordni odziv od 77,4 odsto - pa insistiranje Masa i drugova da su, dajući mandat partijama koje su za nezavisnost, Katalonci već sada de facto izglasali i nezavisnost samu, prosto ne drži vodu. I sasvim je razumljivo što se podatak da se većina izašlih na izbore zapravo opredelila za stranke koje podržavaju celovitost Španije sada uzima kao ključni argument protivnika otcepljenja kako većinske podrške samostalnoj Kataloniji i dalje nema; u svakom slučaju, to je stanovište na kome insistira španska vlada.

CUP se, uzgred, protivi i planu bloka Zajedno za DA da proces tranzicije do proglašenja nezavisnosti traje 18 meseci, pošto smatra da se taj posao može i mora da obavi za kraće vreme; a protiv je i toga da Mas ostane na čelu tranzicione vlade, zbog korupcionaških skandala u koje je njegova Demokratska konvergencija umešana. Ali pretpostavimo da će se, u ime višeg cilja, Zajedno i CUP nekako nagoditi; bitnije je, ipak, ono što sledi posle. Prema zamisli indipendista, to su pregovori s centralnim vlastima i Evropskom unijom o modalitetima inkorporiranja novog državnog entiteta u špansko i evropsko okruženje - paralelno s pripremnim radnjama za formiranje diplomatske službe, oružanih snaga, centralne banke i drugih elemenata državnosti. Ne zvuči kao nešto o čemu bi Madrid, pa i Brisel, hteli da razgovaraju. Zasad.

Nekakvog dijaloga s Madridom će ipak morati da bude. Rahoj je rekao kako je spreman da priča o svemu osim o suverenitetu Španije (šta bi drugo i mogao da kaže? Inače bi odmah u red stali i Baskijci, možda još neko); ali maksimalističke pozicije i jednih i drugih ne nagoveštavaju kompromis.

Šta, onda, da se radi kad i jedna i druga strana rezultate izbora tumače samo iz ugla koji njima odgovara, ignorišući ono što im ne ide u prilog? To što će novu pokrajinsku vladu sastaviti indipendisti očigledno još ne znači da je i većina Katalonaca saglasna s nezavisnošću; to što je većina glasača dala podršku partijama koje su protiv nezavisnosti očigledno ne znači da su zadovoljni statusom koji Katalonija ima, i da ne žele u najmanju ruku proširenje njene autonomije. Nekako se čini najpoštenijim da španska vlada zagrize metak i, sledeći primere Kanade i Velike Britanije, dopusti da referendum o nezavisnosti bude održan, uzdajući se da će kod većine u očito po sredini podeljenoj Kataloniji na kraju ipak prevagnuti stav po kome (neizostavno uz ustavna i zakonska prilagođavanja u vidu proširenja nadležnosti) pokrajini u budućnosti i u okviru Španije može da bude sasvim dobro. Ta opcija bi nesumnjivo bila rizična, i sigurno bi ohrabrila i druge separatističke snage u Španiji; ali je možda i jedina koja nudi izglede da se pitanje katalonske nezavisnosti reši na fer način. U protivnom, naredna španska vlada i one posle nje preganjaće se s Katalonijom do unedogled.
Izuzev, naravno, ako se po isteku onih obećanih 18 meseci, zaista ne dogodi ono što je, i posle ovakvog ishoda izbora, i dalje teško zamisliti.