Novo zvono optimizma

Foto: Đorđe Kojadinović

Kao retko gde se neki projekat toliko dosledno povezuje s jednim imenom kao što je to slučaj sa zrenjaninskim pozorišnim klubom Zeleno zvono i njegovim osnivačem Branislavom Gutom Grubačkim. Ne samo u najvećem banatskom gradu u Srbiji, već i u ostatku Srbije, kao i po regionu trudi se Guta već gotovo ravno četvrt veka da organizovanjem koncerata, promocijama knjiga, pokretanjem javnih, neformalnih rasprava i međunarodnom kulturnom saradnjom obnovi porušene mostove, izgradi neke nove i dijalog održi živim.

Kako obično biva, najteže je potvrditi se u svojoj sredini. Prema njegovim rečima, jezgrovit opis Zrenjanina sadržan je u činjenici da je tamošnja publika pune 24 godine istovremeno odolevala turbo-folku i nekako trpela Zvono, simpatični kulturno-aktivistički centar s malo pretenzija i mnogo rezultata. Tako je makar bilo do početka avgusta, kada je Ceca na Trgu slobode okupila 20.000 ljudi u okviru Dana piva. Svega dvadesetak metara dalje, na letnjoj pozornici Zelenog zvona, bendovi Rebel Star i Ti svirali su pred par stotina duša.

Da se razumemo, meni folk muzika može da bude odvratna, ali nemam problem s tim. Neka se provode ljudi kako žele. Samo, eto, ta slika lepo opisuje i grad, i Srbiju, pa i sve godine mog rada. Povrh svega, ispade da sam namerno u to vreme organizovao alternativni pop-rok koncert, a nisam. Zeleno zvono i mene stalno prati priča da smo namerno subverzivni, alternativni, a nismo. Držimo vrlo mejnstrim liniju, ali nam sredina odlazi dođavola, kaže Grubački za NIN.

Paradigmatične situacije nižu se kao na traci - davne 1991. kada je Zeleno zvono na periferiji grada i osnovano kao okupljalište, italijanski restoran, galerijski prostor i koncertni i pozorišni kutak, izvorna ideja ponovo nije bila da se predstavi protivteža nekoj konkretnoj politici. Sudbina Zelenog zvona bila je analogna sudbini društva u kojem se trudilo da opstane.

Godinu dana po osnivanju, polovina ljudi koji su tamo dolazili bili su mobilisani, a ostatak je danas u Beogradu, Novom Sadu i inostranstvu, ili u potpunoj apatiji. A tada je tu bio održan prvi koncert Ramba, svirali su i Delča, Piloti... izgradio sam odmah iza prostora i teniski teren, gde su igrali tadašnji prvak države, neki Relja Dulić, kao i Taša Ječmenica. Pretvorio sam ga u košarkaški teren 1998, kad su nam na otvaranju bili košarkaši Partizana, Drobnjak, Lukovski, Tomašević... imali smo, bre, lazanje, koje već 2006. godine nemamo. Lazanje ispadoše subverzivne na kraju, a zaista se sve svodi na nefingiranu dobru volju i poziv telefonom, priča Grubački u dahu.

Iza ovog htenja ipak neumoljivo stoji jasna društvena platforma, a nezavisno od saglasnosti s njom se Gutin dečački entuzijazam naprosto mora poštovati. Neki nisu mislili tako - ni 1999, kada je lokal izrešetan dok je vlasnik bio u njemu, ni 2006, kada je, priča se slučajno, izgoreo do temelja. Zeleno zvono se od tada oglašava iz zgrade Narodnog pozorišta Toša Jovanović, gde ima ulogu sastavnog, nenametljivog i važnog dela mehanizma ove kuće kulture. Grubački nije želeo da, kako kaže, pravi firmu u firmi koja ih je ugostila, pa se samo trudi da s timom entuzijasta gostovanja i premijere potpomogne kako god može. Primer je bilo učešće u organizaciji 1500. izvođenja monodrame Naši dani u režiji doajena Radoslava Milenkovića, dugogodišnjeg direktora drame zrenjaninskog pozorišta.

U aprilu prošle godine sam s kolektivom Učitelj neznalica i njegovi komiteti želeo da obeležim petnaestogodišnjicu ubistva Slavka Ćuruvije i rešetanja starog Zvona, i to predlaganjem da ta ruina od objekta bude antiratni spomenik. Platili smo celu stranu oglasa i dao sam intervju u listu ,Zrenjanin koji pročita 20.000 ljudi. Nije bilo nijedne reakcije. E, to mene interesuje, to je moja platforma - kako to da neko puca, da neko nekoga prebije, da ubiju premijera, a da je svima prirodno da ćute. Mada, ti nasilnici su Zvonu odličan pi-ar odradili, veli Grubački kroz osmeh.

Prema njegovim rečima, u planu je monografija o 25 godina zvonjave. Pošto sećanje ume da prevari, kaže on, studija će se zasnivati na činjenicama, flajerima, dokumentima, pa i oglasima koji su objavljivani u Zrenjaninu, verodostojnoj hronici grada. Jedan od njih, među ranijima, napisom je simbolički preduhitrio Egzit: Izlaz uvek postoji, ovo je naš pokušaj. Na toj je energiji bespogovornog pregalništva u kojem se, čini se, prvo donese odluka, pa se tek onda razrađuje plan, i nastao projekat sada već nerazveziv od Zelenog zvona - Novi optimizam.
Slika i prilika novog optimizma je kada smo 1995. pozorišnim autobusom kao na turneju vodili ljude na Rolingstonse u Budimpeštu. Znao sam jednog `cara` koji je ukrao pečat iz pošte i koji nam je za po 10 maraka sređivao papire za izlaz koji su koštali četiri puta više. E sad, jesu li lazanje, tenis, košarka, galerija, takvo snalaženje vid subverzije? Ne, samo način da se život nekako ulepša. Jer, neko je tog avgusta 95. razvozio leševe po Potočarima. Ta razlika između filmova ne jenjava već 25 godina, kaže Grubački i na pitanje ko je bio prvi optimista kao iz topa odgovara: Ante Marković, poslednji jugoslovenski timski igrač koji je ujedno bio i lider.

Za razliku od Markovića, brojni su pojedinci i kolektivi mogli da dožive da prime nagradu Dobar primer Novog optimizma, a među njima su pisac i novinar Dragan Todorović, glumica Mirjana Karanović, zrenjaninska muzička škola Josif Marinković, jedna od najdugovečnijih ovdašnjih grupa Del Arno bend, Goran Pruginić, koji je prilikom pada autobusa u Tisu 2005. jedini ne razmišljajući skočio u reku, kao i autori i glumci serijala Državni posao, i to već posle treće epizode. Inače, i sami su radi da kažu da su tek nakon ove nagrade dobili medijski vetar u leđa...

Oformljen je i fond Vujica Rešin Tucić i Vojislav Despotov u čijem su UO Gojko Božović, Svetislav Basara, Vladimir Kopicl, predstavnik gradske biblioteke Vladimir Vasiljev i sam Grubački. Javni je interes, smatra Guta, da se sećanje na dvojicu zrenjaninskih avangardista nekako sačuva, a da se potom ta briga prenese i na ostatak domaćeg književnog nasleđa.
Nagradu ,Tradicija avangarde za sada su dobili Andraš Urban i Slobodan Šijan, jer čuvaju avangardni duh koji je kontrapalanački i koji je zapravo prava tema za Srbiju. Pomalo je nadrealno da smo mi bili ti koji su predložili da se Radomir Konstantinović posthumno proglasi počasnim građaninom Subotice i da se, njemu u čast, ustanove Dani esejistike. Pokrenuli smo i niz tribina Duh palanke i fašizacija društva, kao i panel o odnosu kulture i tržišta. Pokrenuli smo inicijativu da se jedan trg u Zrenjaninu nazove po Zoranu Đinđiću, što nam je i uspelo, kao i da se Zrenjanin kandiduje za evropsku prestonicu kulture, kaže Grubački.


Foto arhiva zeleno zvono

Naročito se izdvaja novooptimistično promovisanje Nacionalne strategije za mlade, i to u 27 gradova po Srbiji, iz koje je i nastao Zakon o mladima. Pomena je vredan i projekat Vojvodina rikomended, kada se kulturna ponuda ove multikulturne sredine u seriji gostovanja pronela po regionu. Isti impuls odvešće ih uskoro u Beč gde će napraviti tribinu o srpskoj periodici, od Letopisa Matice srpske, čija se sudbina dovodi u pitanje usled nedostatka sredstava, do zavidno kvalitetnog novosadskog časopisa Nova misao.
Svaki optimizam, međutim, temelji se na sećanju, i tu Novi optimizam možda najviše i nastoji da uradi. U planu je obeležavanje desetogodišnjice prvog odlaska Peščanika van Beograda, i to baš u Zrenjanin.

Imamo sreću da se odazove koga god da pozovemo da gostuje. Pokojni sociolog religije Mirko Đorđević nas je toliko zavoleo da se sam proglasio potpredsednikom Zelenog zvona, što je velika čast. Pre tri godine smo s Fondom Biljane Kovačević Vučo napravili veliku izložbu predizbornih plakata i spotova u periodu 1990-2000. godine. Bilo nam je bitno da pokažemo kako nisu svi isti. Nije svejedno. Na lokalnom nivou, snimamo film o bendu Omega, koji je žario i palio Zrenjaninom u vreme Crnih bisera i Silueta. Napravićemo i veliku tribinu o 50 godina otkako je Radivoje Šajtinac objavio prvu knjigu. I to će biti priča o čoveku, imenu i prezimenu, pokrićemo svaki segment njegovog života. Za to spasavanje od smrti kroz zaborav trebaće mi doslovno mesec dana i sto evra. Ni više, ni manje, kaže Grubački.

Čini se da se Novi optimizam rasipa na sve strane - ne samo u književnost, izložbe, promocije knjiga i očuvanje sećanja na pojedince i kolektive, bitne već po tome što su nekako zatalasali javnost, već i geografski. I, dok je optimizam jačao, naš sagovornik susreo se pre tri godine s gadnom bolešću koju je uspeo da pobedi.
Guta iz Zelenog zvona može da se razbije, ali Guta iz Novog optimizma ne. Prosto ne ide. Jednom sam već umro, pa tek sada mogu da pričam i da radim šta hoću. To je ukratko i tajna uspeha - nepretenciozni smo, mnogo je ljudi koji i o Konstantinoviću, i o pozorištu, i o avangardi, pa i o aktivizmu znaju više od mene, ali sam ja taj koji će jednim pozivom pokušati da to znanje približi ljudima, zaključuje Grubački.

Jedan poziv možda ne menja sve, kao u pesmi Partibrejkersa, ali Zeleno zvono i Novi optimizam pregalnički nastoje da malko makar zatalasaju učmalost i iluziju samodovoljnosti. Nije ni bitno u čemu će sve uspeti, bitno je da postoje.