Ptice koje spajaju ljude

Foto: Mitar Mitrović

Meštana Taraša, banatskog sela u blizini Zrenjanina, ima taman toliko da u podne na ulicama nema. Nema ih na ulicama, ali ima ih nad njima, po banderama i krovovima, što ne znači da su ovi Banaćani ekscentrični, već da su gostoljubivi. Rode su ovde meštani, ništa manje, i Taraš je zbog toga poneo počasnu lentu na kojoj piše Evropsko selo roda 2015. Tu je titulu izborio pobedivši konkurenciju iz Nemačke, Španije, Poljske, Austrije, Švajcarske, pola Evrope, ne samo zbog brojnosti njihovih ptica, već i zbog odnosa prema njima, kako kažu sami meštani i oni sa krovova i oni pod njima. Čuveni mađarski pesnik Janoš Aranji napisao je u 19. veku pesmu o unesrećenoj rodi: Sužna rodo, spusti krila,/ Ne izgledaj perja mila!/ Bog će ti ga skoro dati,/ Al će hudi,/ Kivni ljudi/ Opet ti ga iščupati. Pesma je aktuelna i danas, zla prema životinjama u medijima ima svakodnevno, u stvarnosti još češće, a Tarašani nikada ne bi mogli da ga razumeju.

Rode su naši prijatelji, kaže Aleksandra Marovac Cucić iz udruženja građana Taraške rode.
To se dobro vidi u Proleterskoj ulici, gde rode ne proleću, već sleću. Zauzele su svaku banderu u ulici i nikako se ne mogu nazvati proleterima, jer imaju udobne stanove. Meštanin Slavko Dostanić se kod Aleksandre raspituje o sudbini jednog mladunca koji je imao nesreću da našu civilizaciju upozna u vidu električnih vodova. Saznaje tužnu vest: Je li sigurno? Baš mi je žao Kad ne znaju... Poleti, pa naleti na žicu...

Slavko Dostanić, špicnamen Lala, nosi dres reprezentacije Brazila i, kao i ostali Tarašani, zaslužuje te slavne pobedničke boje kao šampion u brižnosti. Kada čovek pita Tarašanina da li brine o rodama, pogledaju ga kao da je pitao da li je u Banatu ili Bačkoj.
Kako da ne? Pa to je sve naše, našeg sela. To je normalno.

Da je normalno, ne bi se za Taraš čulo i u Nemačkoj, odakle je fondacija EuroNatur, delo nekolicine uglednih organizacija posvećenih zaštiti prirode i biodiverziteta, koja mu je dodelila titulu. Neće roda bilo gde, kako bi rekla Aleksandra Mijatov, takođe iz pomenutog udruženja građana. Prvo joj treba prikladan lebensraum.



Taraš je okružen pogodnim područjem za ishranu roda. Privlači ih voda, a Zrenjanin je okružen sa četiri reke. Nama su blizu i Tisa i Tamiš, a tu su i bare, poput Okanj bare, koja je nedavno proglašena prirodnim rezervatom, jer u njoj živi nekoliko ugroženih vrsta. Kada se Tisa izlije ima žaba i drugih vodozemaca kojima se rode hrane, a pošto smo poljoprivredno područje ima i miševa i voluharica. Rode su korisne ptice baš zato što su grabljivice koje jedu šta god im se nađe na putu, iako izgledaju nežno i pitomo, objašnjava Aleksandra Marovac Cucić.
Ove godine Taraš ima 36 parova roda, četiri manje nego prošle, jer je godina sušna. Manje je i mladunaca, a klima nije jedino što im preti.

Koliko god da deluje da ih ima mnogo, populacija im se smanjuje širom sveta. Životi su im zbog navika u velikoj opasnosti - prekjuče nam je baš jedan mladunac poginuo od strujnog udara. Nije mu bilo spasa, krilo mu je bilo slomljeno. Moramo da štitimo i njih i njihova vlažna staništa, koja ne smeju da se preoravaju, kako bi imale više hrane.
Taraš je, bio poznat po krompiru i kupusu pre nego što je postao slavan po rodama. Uz dužno poštovanje povrću, rodama ne treba manje brige, i tu su Tarašani zablistali.

Nekoliko nas se učlanilo u Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. Predočili su nam da je to veliki potencijal za selo i da je bolje da imamo svoje udruženje kako bismo mogli da konkurišemo projektima. Nas trinaestoro održalo je osnivačku skupštinu, a sekretar nam je diplomirani biolog, pa imamo i stručan kadar. I baš prošle godine imali smo cenzus belih roda, koji se na nivou Srbije radi jednom u deset godina. Pratila sam naše rode već dve godine, ali sam se iznenadila kada sam čula da ih imamo najviše u Srbiji. Konkurisali smo i postali smo Evropsko selo roda, priča o izlasku na evropski teren Aleksandra Marovac Cucić. Status Evropskog sela roda znači i novac, ali džaba novci ako nema ideja. Udruženje Taraške rode ima ih napretek.

Imali smo pored sela baru, Rogozaru, koja je veštački isušena, a bila bi vitalna za povećanje populacije roda. Trava bi bila vlažnija, pa bi korist imala i stoka, jer su pojilišta loša, ali to je dugoročan plan. Za sada ćemo nastaviti da postavljamo metalne korpe koje podižu gnezda od strujnih žica, a postavićemo i kamere koje će snimati gnezda dvadeset četiri sata dnevno. Planiramo i da prstenujemo rode, kako bi se mogli pratiti njihovi migratorni putevi do Afrike, da znamo gde to naše rode odlaze. Gnezda ćemo označiti, napravićemo table sa imenima roditeljskih parova.

Imena su već spremna. Dečaci su predlagali muška, devojčice ženska. Počast da prvi dobije ime imao je par čiji mužjak uvek u Taraš doleće prvi. Stoga su ga nazvali Prvoje, a njegovu partnerku Mara, prema meštanki, pesnikinji, koja je, naravno, jednu pesmu posvetila i rodama. A decu hvale svi. Ponašaju se, kažu, kao da su ih zbilja donele rode.
Deca ne bacaju smeće po ulicama da ne bi povredili rode; baš su nas iznenadili time koliko brinu. Kolektivno su poletela ka Aleksandrinoj kući da jave da je mladunac uginuo, priča Aleksandra Mijatov.



U redovnoj brizi učestvuju svi. Ko god od meštana vidi nešto neobično, odmah dojavljuje gde treba.
Imali smo par koji se ugnezdio na odžaku, što je nezgodno, pa smo napravili drveni nosač na rubu krova i srećno ih preselili. Taj nam par dolazi godinama, bilo bi strašno da ih neko otera, Hrvati čak i novčano motivišu ljude koji imaju gnezda na kućama da ih ne ruše. Mi imamo osam gnezda na kućama, pretežno su nažalost na električnim stubovima. Jedno špansko selo podiglo je veštačke stubove sa nosačima, što je sjajno. Pre deset godina, kada su kod nas postavljeni prvi nosači, bilo je dvadeset pet parova. Sada ih je, rekli smo, trideset šest, a bilo ih je i više, što znači da nosači i te kako pomažu.

Ako bi neko pitao Aleksandru Marovac Cucić čime rode zaslužuju toliku brigu, a takvih van Taraša ima na buljuke Al će hudi, kivni ljudi opet ti ga iščupati dobiće već pomenut iznenađen pogled.

Fascinantne su, graciozne, inteligentne ptice. Neverovatno je da jedan tako mali mozak može da upamti put koji one migrirajući pređu. I korisne su, nisu samo lepe. Najzad, svako ko postoji u lancu ishrane značajan je

Aleksandra se nada da bi u to jednog lepog dana mogla ubediti i Beograđane koji su kupovali vikendice u Barandi, i kojima je smetalo klepetanje roda, pa su im navodno rušili gnezda. Onako uzgred da nije bilo tog klepetanja, možda ne bi bilo ni avijacije, jer su baš rode inspirisale Nemca Ota Lilijentala da u 19. veku konstruiše jedrilice. Tarašane Aleksandra ne mora da ubeđuje, već i zbog toga što se tamo mogu čuti iste priče kao u svakom srpskom selu.

Nemamo puno dece, nažalost. I to što ih motivišemo da brinu o rodama činimo da bi danas-sutra odlučila da ostanu da žive ovde, jer to je jedini način da selo preživi. Imamo svega osamdesetoro dece u svih osam razreda. Ove jeseni, doduše, imamo četrnaest prvaka, prvi put posle ne znam koliko generacija. Hteli su već da nam školarce premeste u Elemir, ali nekako se uvek izborimo, za decu je bolje da ne putuju toliko.

Poslednji popis kaže da je Tarašana oko hiljadu, ali sagovornici kažu da su popisivani i oni koji žive u inostranstvu, oni od kojih je ovde ostala samo prijava boravka, te veruju da ih ima oko osamsto. Kao u svim banatskim selima, sami kažu.

Titula je roda najzad malo skrenula pažnju na nas. Dobićemo apoteku, recimo, a treba nam svašta. Ambulantu imamo ponedeljkom, sredom i petkom, dakle samo određenim danima treba da se razbolite. Crkvi treba rekonstrukcija, a moramo da uredimo i plažu, koja je nekada bila divna, gde su dolazili i ljudi sa strane. Naš fudbalski klub, Tisa, osnovan 1933, devet godina nije postojao, evo sada se ponovo formira

Preduzimljivi ljudi, ti Tarašani. U dva dana juna, kada su obeležavali Dane taraških roda, uspeli su da smeste likovnu koloniju, foto-safari, vožnju skelom (na ručni pogon), prirodnjačke filmove, predstavu za decu, maskenbal, folklor, četiri kulturno-umetnička društva, tamburaški koncert. Za dve godine trebalo bi da budu domaćini trinaest zemalja koje čine mrežu EuroNatura. Već se oduševljavaju tom idejom da ne poverujete da ptice mogu da spoje toliko ljudi ali takvu feštu ne mogu da organizuju sami, pa se nadaju da će ih podržati grad Zrenjanin i ministarstva. Za rode kažu da obično odlaze u jednoj noći, ustanete i nema ih. Valjda do 2017. neće tako biti i sa Tarašom.