Knjiga je mrtva, živela knjiga

Šta sve može da se kaže o pisanju, čitanju, izdavaštvu, o političkim i drugim aspektima književnosti, o slobodi i zabranama, o iskušenjima tržišta, pokazala je prva Regionalna književna konferencija BookTalk. Upriličena početkom septembra u Novom Sadu, u organizaciji Kolor pres grupe, uz podršku grada i Pokrajine. Kroz gusti raspored panel diskusija sa stotinak učesnika, najpoznatijih poslenika pisane reči iz regiona, probile su se poruke o potrebi za hranom za dušu u literarnoj formi, koja preživljava i prkosi svim aktuelnim problemima.

Mnoga pitanja su otvorena, mnoga produbljena, neka i ponovljena, ponuđeno je mnoštvo odgovora i rešenja. Koliki će odjek to imati u javnosti, koliko uticati na stanje u kulturi, da li će produbiti čitalačke navike, prilično zavisi od svih navedenih činilaca. Ali i od medija, bio je možda i najvažniji zaključak trodnevnog debatovanja.

U Galeriji Matice srpske, na zidu ikone poznatih romantičarskih autora. Dve institucije na istom zadatku - širenja kulture, jedne u službi pisane forme, druge čuvanja i prezentacije slike. I predstavnici treće, iz sistema (republičke) vlasti, na tapetu panelista. Da li je bolje kad se država meša, kad kroji kapu onom što će se reći, ili kad pisanu reč prepušta turbulentnoj sudbini? Društvo mora da podrži mlade autore, mišljenja je Veran Matić ispred Samizdata, izdavačke kuće koja je upravo sprovela jedan takav konkurs. Tako ne samo da se podstiče nadarena omladina, već postaju primetne promene u trendovima, naglasio je Matić. Recimo, pisanje na mobilnom telefonu sasvim mladih stvaralaca, bez uvreženog običaja čitanja.

Država treba da pomogne u izdavaštvu kapitalnih dela, jer ona nemaju pijačnu protivvrednost, napomenuli su drugi. Ona treba da uredi zakone, da se za biblioteke pobrinu tela sa više para, a ne siromašne lokalne zajednice. Nije dovoljno što za njih otkupljuje knjige, treba da se ojača infrastruktura, u ulozi posrednika, čulo se mišljenje iz Srbije. Bilo je tu i čudnih primera - BiH, za čije se pisce brine federalno Ministarstvo kulture, koje i ne postoji po Ustavu, i Slovenije, gde pisanje država toliko pomaže da književnika ima više no stanovnika.
Šta znače književne nagrade i kako se stiču, bila je tema sledeće diskusije. Salom je kružio tablet, a na njemu anketna pitanja. Većina se odlučila da je pri dodeli priznanja presudna pripadnost klanovima. Ali, kako su panelisti bili fini i duhoviti ljudi, verovatno je tu većinu na kraju bilo sramota sopstvenog prosuđivanja. Međutim, potvrda da u tom svetu klanovi jedino i funkcionišu, jednoglasno izrečena, smanjila je breme stida. Time je pitanje o učinku nagrade izgubilo na retoričnosti i dobilo više smisla.

To je kao izjava uzvraćene ljubavi, rekla je pesnikinja Jelena Lengold poetski, naglasivši i finansijsku dimenziju priznanja. Koliko nagrade mogu da budu besmislene, istakla je spisateljica LJiljana Dorjan iz Makedonije nizom anegdota. Kada se svetkovina povodom dodele pretvori u raskalašni pir za rođake i prijatelje organizatora, kad dodeljivaču ponestane novca, pa nagrada mermerna pisaonica, postane kamen za pritiskanje kiselog kupusa.

Brojka od 400 književnih nagrada u Srbiji za neke je bila sporna, jer većinu priznanja diskvalifikuje. Srećom, ostaju i prave vrednosti, kao što je NIN-ova nagrada, došlo se zajedno do zaključka. Tu su postavljene i razlike između prave i komercijalne književnosti.
Kakva je budućnost pisane reči? Da li će ostati na papiru, ili će knjigu zameniti tablet i slična sokoćala, o tome se nadalje pričalo. Vreme traži svoje, a današnje mlade generacije se radije odlučuju za kompjutere (i knjige ispod 200 stranica). Tablet ne možeš da omirišeš, a knjiga se doživljava mnogim čulima, bili su ilustrativni pobornici stare škole izdavaštva. Ima li nečeg boljeg nego da ti roman pročita Šon Koneri, za par sati, koliko današnji čovek ima vremena, uzvratili su im naprednjaci, insistirajući da ovaj vid štiva može da bude obogaćen novim, još neslućenim sadržajima. Knjiga je mrtva, živela knjiga, tako su nekako pomirili stavove.

Publiku je zanimalo šta biva sa autorskim pravima kod elektronskih knjiga. Lakše no s klasičnim izdanjima, jer je, bar u uređenijim zemljama, dogovor o honoraru fiksan i bolja kontrola kupovine, spremno je odgovorio Dejan Stojiljković, autor Konstantinovog raskršća, zalažući se, ipak, za dobrog starog Gutenberga. Kod nas je, pak, elektronsko izdavaštvo tek u povoju: s jeseni se čeka prva takva knjižara u Beogradu.

Zanimljivo je da je najveće strasti izazvala polemika na temu 100-godišnjice od Prvog svetskog rata, u drugom delu konferencije, preseljene u Spomen-zbirku Pavle Beljanski, odmah pored Galerije Matice srpske. Umesto o odjeku jubileja u književnosti, iako je i o tome bilo reči, raspravljalo se više o događajima - ko je, kad i zašto, zapravo, započeo rat. Premda se o ulozi Mlade Bosne, Gavrila Principa i ostalih (neuspešnih) atentatora na austrijsku krunu čulo mnogo više sličnih mišljenja iz regiona nego što ih ima u svetskoj javnosti, panelisti Muharem Bazdulj iz Sarajeva i Denis Kuljiš iz Zagreba oživeli su sveopštu tenziju, zgomilanu oko obeležavanja jednog veka od Velikog rata, insistirajući na svojim -drugačijim, a ipak bliskim - istorijskim viđenjima.

Postavljeno je i hipotetičko pitanje - da li bi se atentat ikada dogodio u Novom Sadu, s obzirom na kulturne tekovine koje je Austrougarska mnogo uspešnije implementirala u Vojvodini, no u Bosni. Odgovor je ostao zamagljen raspravom. Diskutanti su primetili da je daleko staloženija 50-godišnjica od Velikog rata iznedrila više naučnih izdanja, dok su se za stotu pisci više bavili lepom literaturom. Iz publike se čuo predlog da budućnost produbi pojmove sećanje i zaborav.

Naredni panel posvećen je pitanju da li u današnje vreme pisac mora da zauzme politički stav i da li mu se pogrešan prašta. Inspiracija za diskusiju bio je nobelovac Ginter Gras, koji je Nemce suočavao sa nacističkom prošlošću, ali u memoarima pred kraj života priznao da je u mladosti bio član Vafen SS divizije. Tako je on nadahnuo i odgovore. Politički stejtment je neizbežan, čak i ako se politika ignoriše u delima, ali se piscu sudi na osnovu težine dela. Uvod za debatu, obavezan u svakoj sesiji, sada je bio fragment iz filma Kabare Boba Fosa. Tačnije, pesma Sutra pripada meni koju započinje nacista-junoša, a jedan, po jedan, prihvataju (gotovo) svi okupljeni, kao metafora infiltriranja fašizma u sve slojeve društva, izazvala je jezu u publici. Kao podsećanje na ono što se događa sada i svuda. Da je iz čitave Fosove priče najdeblji kraj izvukla žena, podvukla je profesorka Svetlana Slapšak, feministkinja, predložena u grupi 1.000 žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. godine. Što je šlagvort za zamerku o rodno-nekorektnom izražavanju tokom cele konferencije.

A ovo je, opet, lajtmotiv za jedan od zaključaka poslednjeg panela o slobodi i zabranama. Mnogo više štete književnosti nanosi politička korektnost nego sve zabrane, rekao je Zvonko Maković, profesor iz Zagreba. Zabrane knjizi donose popularnost, za nju je najgora kazna prepuštanje galimatijasu hiperprodukcije, mišljenja su bila jednodušna. Zabraniti treba samo političke pamflete (poput Main kampf Adolfa Hitlera), zaodenute u ruho knjige. Teofil Pančić iz Beograda uveo je novi termin samoregulacije, insistiranja na meri u to gde se šta objavljuje. Sledio je još jedan zaključak: od spaljivanja knjiga gore je samo nečitanje.