Sava Ganić

Umro Sava Ganić (79), belopalanačka fudbalska legenda. Za stare Belopalančane on je samo nešto manja od našeg Rajka Mitića. Vest o Savinoj smrti doletela je kao zvezda repatica iz Beograda i zarila se u Vidovu, tu, negde, pored mog srca. Umro je, nekako, u vreme kada je Vučić primio i tešio one plačljive orlove koji su sa Saletom Đorđevićem suze ronili u košarkaškoj svlačionici posle poraza od Litvanaca... Eeej, orlovi, a plaču!

Elem, Sava Ganić je morao da čeka skoro nedelju dana na svoju sahranu. Dobro, i Ivo Andrić je čekao u mrtvačnici tri dana, jer je umro istog dana kad i Veljko Vlahović. Ali, na dan Savine smrti niko iz vlasti nije odapeo, štaviše, svi su bili nekako živahni. A kako i ne bi kada je, u nedelju, na Krstovdan, u prestonici, uporedo sa Savinom sahranom položen i kamen temeljac za Beograd na vodi. Ali, avaj, taj istorijski događaj zatucana većina nije shvatila! Bilja mi javlja da su neki, očigledno, zatucani Beograđani, čak, i demonstrirali dok je Vučić, valjda, lopatao...

A Sava Ganić je već jednom umro, pre pedeset godina, ali je, trećeg dana, vaskrsao!? Nije jedini, zar ne?! Sava mi je o svom vaskrsenju pričao lane, na slavlju u manastiru Svetog Nikete Remizijanskog u Belanovcu kode Bele Palanke. Ovako je počeo: Gostuvamo sa Trepču iz Kosovsku Mitrovicu u LJubljanu sas Olimpiju. U prvo poluvreme dado im dva tri gola, al u šesdes i treću minutu pado, ko pokošen, mrtav načisto! Odnesoše me u mrtvačnicu. A, gore, na nebo ubavo! Ko na Suvu planinu. I dočekuju me starci, sa bele kose i brade, a visoki po tri metra. Jedan od nji uzima me u ruće i ljuška ko bebe, pa će kaže: Savo, Savice, još si mlad! Idi si, dole, na Zemlju i ritaj još fuzbal! Probudim se u mrtvačnicu i šta ću vidim?! Dolazi Krcun Penezić, a po njeg idu bolničari sas mrtvački sanduk! DŽipim se, a bolničari begaj, udaraju s nođe u dupe. Krcun se poče krsti, pa mi stavlja lisice na ruke: Apsim te da ne pobegneš da ritaš fuzbal u Italiju el u Nemačku. I spremi se, za tri dana, igraš za B reprezentaciju!?

Da Krcun nije odveo Savu Ganića u Trepču, da ga je, takođe, naš zemljak Rajko Mitić, odveo u Crvenu zvezdu, možda ni Šekularac ne bi bio siguran na svom mestu u timu. Jer, ljudi moji, Sava Ganić je bio kao ovaj Mesi iz Barselone! Bio je brz kao strela, a loptu kao da je vezao za kopačku, nikom je nije davao sve dok s njom ne ušeta u gol.

K. G. Jung, moj guru iz Švice, sluša priču o Savi Ganiću, ali najviše ga zanima Savin boravak na nebu. A ovako Jung počinje: Ako sam dobro razumeo, Savu Ganića su na nebu dočekali stari srpski bogovi, a ne samo jedan, nevidljiv bezimeni bog. Ti bogovi su se Savi Ganiću obratili na srpskom, a to je veoma važno. Jer, i u prvom poglavlju Biblije lepo piše da su bogovi, a ne bog, stvorili čoveka po svom obličju. A to su oni srpski bogovi koje su Grci prisvojili i preselili ih sa Suve planine na Olimp! Naravno, promenili su bogovima i imena, pa je tako od boga Vida postao Zevs!

Tu će moja Crna da dosoli: Ah, blago Savi Ganiću! Neće videti kako Srbija, umesto da postane članica Evropske unije, već polako postaje članica Islamske države! I neka ISIS Beloj Palanci vrati tursko ime Kara Mustafa Palanka! Samo neka belopalanački stadion nosi ime Save Ganića!