Decu neće imati ko da leči

Ma koliko se ministar zdravlja Zlatibor Lončar upinjao da dokaže kako nam nakon 12. oktobra, kada stupi na snagu odredba zakona o maksimalnom broju zaposlenih u javnom sektoru, neće pasti zdravstveni sistem, zdrav razum kaže da hoće. Ako imamo u vidu da su pacijenti do sada čekali između nekoliko dana i nekoliko meseci od trenutka zakazivanja do termina za pregled, šta očekivati kada zbog racionalizacije više ne bude ni medicinske sestre koja zakazuje? A to bi i te kako moglo da se dogodi imajući u vidu da novo zakonsko rešenje insistira na tome da svaka žena koja je navršila 60 godina i šest meseci mora da ode u penziju, htela to ili ne. Jedina cifra koja je u ovom trenutku poznata jeste da u penziju mora da ode 3.467 lekarki, ali se ne zna koliki broj preostalog medicinskog osoblja će podeliti istu sudbinu. A on bi i te kako mogao da nas iznenadi ako imamo u vidu da, recimo, u KC Kragujevac na sedam lekara koji odlaze u penziju odlazi i devet medicinskih tehničara, dva farmaceuta i jedan hemičar.

Gde, kada i zbog čega će doći do kolapsa u zdravstvu, nažalost, moraćemo da vidimo u praksi. Privatne firme prilikom otpuštanja velikog broja ljudi angažuju konsultante i rade ozbiljne analize, a Ministarstvo zdravlja ubrzano skuplja podatke o broju i profilu ljudi koji će morati da odu u penziju i odgovornost za održivost sistema prebacuju na direktore ustanova (neka oni odluče bez koga ne mogu).

Takav scenario je i mogao da se očekuje imajući u vidu da je Vlada prvo obećala MMF-u da će do 2018. smanjiti za 15 odsto broj zaposlenih u javnom sektoru, a da pre toga nije pažljivo ni prebrojala zaposlene i ustanovila da li neki od njih nečemu ipak služe ili su tu samo da bi neuviđajno uzimali platu. Da jeste, ustanovila bi da u zdravstvu već godinama postoji manjak zdravstvenih radnika, da problem predstavlja višak nemedicinskog osoblja (24,8 odsto, a najveća zastupljenost u EU je 15 odsto), da višak nisu ni vozači ni čistači već administracija i da je to prostor gde može da se ostvari ušteda.

Uostalom, o brojnoj bespotrebnoj administraciji svedoči i pokušaj NIN-a da od kliničkih centara i bolnica širom Srbije dobije podatak koliko je zdravstvenih radnika predviđeno za penziju i u kojim specijalnostima će se odraziti deficit. Iako svaka od ustanova koja je kontaktirana ima pi-ar službu, a takođe i tražene podatke jer su morali da ih dostave Ministarstvu zdravlja, odgovor je stigao samo od KC u Kragujevcu. To znači da ionako mala sredstva koja odvajamo za zdravstvo umesto ka onima koji nas leče idu ka beskorisnoj administraciji koja nije skupila tražene podatke iako je morala, ali ima pi-ar službe koje nisu tu zbog javnosti.

Nema sumnje da je administracija siguran kanal za zapošljavanje partijskih kadrova, ali je nedopustivo da opstaje u trenutku kada se kroz odluku o penzionisanju žena, koja nije u skladu sa Zakonom o radu, štedi na dva načina: država neće morati da daje otpremninu zbog otkaza, a otpuštene lekarke će trajno imati penziju umanjenu za 18,36 odsto s obzirom na to da zbog dužine studiranja i usavršavanja nisu imale mogućnost da do 60,5 godina ostvare propisani staž. Slična sudbina je namenjena i nastavnicama i profesorkama, ali je Srđan Verbić odlučio da pažljivije sagleda situaciju i doneo odluku da do kraja školske godine nema penzionisanja. Ministar zdravlja nije, iako rukovodi sektorom koji je zbog nedostatka kadrova već sada pred kolapsom i u kome je prosek godina specijalista 50, što jasno svedoči o održivosti sistema na duže staze.

Prema podacima Sindikata radnika zdravstvene i socijalne zaštite, u ovom trenutku nedostaje 13.000 radnika različitih profila jer na 100.000 stanovnika imamo 290 lekara (u EU je prosek između 350 i 380) i 584 sestre -tehničara (evropski standard je 830). Kako se to manifestuje u praksi, imali smo prilike da vidimo kada je u Nišu promovisano 42.000 najsavremenije opremljenih kvadrata novog KC u kojima neće imati ko da radi, a još bolje kada je u bolnici u Majdanpeku privremeno zatvoreno dečje odeljenje zbog deficita kadrova.
Pre dve godine su u Užicu, da bi došli do interniste koga u tom trenutku nije bilo na tržištu rada, morali iz penzije da vrate osamdesetogodišnjeg lekara i kažu pomoglo je. Više neće, država štedi.

Suštinski problem sa ovim zakonom u zdravstvu je mnogo veći, jer se nepravda ne nanosi samo zaposlenom koji mora u penziju već i čitavom stanovništvu, posebno najosetljivijim kategorijama koje ostaju bez velikog broja vrhunskih stručnjaka. Paradigma i najbolji primer za navedeno je upravo pedijatrija: ovim diskriminatorskim zakonom o prinudnom penzionisanju žena pedijatara, Srbija će ostati bez trećine svojih dečjih lekara i tako dodatno ugroziti inače lošu pedijatrijsku statistiku, ali i svoj ionako jadan demografski potencijal! Pedijatrija je gotovo sasvim 'ženska' delatnost - oko 90 posto su žene. Pored toga zbog dosadašnjih 'racionalizacija', koje su se ogledale u dugogodišnjem nezapošljavanju mladih i neodobravanju specijalizacija, prosečna starost je 52 godine, a 30 odsto lekarki je starije od 60 godina.

U ovom trenutku od 1.730 lekara u dečijoj zdravstvenoj zaštiti 470 bi otišlo u penziju, dok je na specijalizaciji (koja traje 5 godina) svega njih 230. Paradoksalno je to da je prošle godine ova specijalizacija proglašena deficitarnom, što znači da već ovom trenutku pedijatara nema dovoljno. Sve ovo zajedno znači, bez ikakve patetike, da decu u Srbiji uskoro neće imati ko da leči, kaže za NIN prof. dr Georgios Konstantinidis, direktor Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine.

I sigurno da neće imajući u vidu da je to i do sada bilo naporno. Do pedijatara se već dugo teško stiže imajući u vidu da na jednog lekara ide 1.500 kartona za školski i 900 za predškolski uzrast. Nedostatak pojedinih specijalizacija, među kojima je i pedijatrija, registrovalo je i Ministarstvo zdravlja koje u saopštenju upućenom NIN-u ističe da je situacija po pitanju nedostatka pojedinih specijalizacija skandalozna nakon neobjašnjive odluke da se godinama unazad specijalizacije i uže specijalizacije odobravaju `na kašičicu`. Zbog toga su deficitarni kadrovi anesteziolozi, radiolozi, kardio i vaskularni hirurzi, patolozi, dečiji psihijatri...

Anesteziologija nije deficitarna samo kod nas već svuda u svetu, tako da ovi stručnjaci bez problema mogu svoju ovdašnju platu od 650 evra da zamene platom od 3.500 u Austriji. I pored toga, kako navodi direktor KC u Nišu Zoran Radovanović, on će primenjivati zakon iako ne zna šta će jer samo u ovoj godini u penziju bi trebalo da ode 36 lekara, od kojih su sedam anasteziolozi. Koliko je takva primena zakona besmislena možda najbolje govori činjenica da bi epiduralna anestezija prilikom porođaja trebalo da bude besplatna standardna usluga, a da se u praksi plaća između 12.000 i 18.000 dinara. Imajući u vidu da samo trećina svote stvarno ide anesteziologu i anestetičaru a ostatak bolnici, zarada u zdravstvu je na taj način daleko veća od one koju će ostvariti prevremeno penzionisanje anesteziologa. A šansa da se sistem održi neuporedivo veća.

I dok se u javnosti stalno pominje teza da će u nastupajućem periodu problem predstavljati još i nedostatak ginekologa i dermatovenerologa (česte ženske specijalizacije), a da će doktorke opšte medicine biti lako zamenjene novim kadrovima, nameće se pitanje kako? Jednostavna računica kaže da bi u penziju trebalo da ode 3.500 lekarki, a u ovom trenutku na birou imamo 2.500 nezaposlenih lekara svih specijalizacija.


Foto Dejan Briza

Diskriminacija prema ženama nije otpočela ovim zakonom jer se ogleda i u tome što atraktivne i bolje plaćene specijalizacije poput hirurga, ortopeda, urologa, i kardiologa uglavnom dobijaju muškarci, a oni neće morati da idu u penziju. Za to vreme u domovima zdravlja kao izabrani lekari radi više od 95 odsto doktora medicine ženskog pola i ako se sprovede namera Ministarstva zdravlja, nedostajaće više od polovine lekara koji obavljaju poslove izabranog doktora pa će teret nedostajućeg kadra pasti na preostale, koji neće moći da pruže zdravstvenu zaštitu pacijentima kojima je neophodna.

Da bi doktor, početnik, mogao samostalno da radi potrebno je minimalno godinu dana rada pod nadzorom specijaliste opšte medicine. Zbog nedovoljno iskustva i znanja početnik bi za sve ozbiljnije probleme morao da uputi pacijenta na konsultaciju u bolnicu, gde se pregled ne može zakazati ni za nekoliko meseci. Epilog se može naslutiti, ako pacijent nema novca da ode u privatnu ordinaciju gde će ga pregledati upravo onaj koga je ministarstvo 'oteralo' u prevremenu penziju, kaže za NIN prim. dr Milica Nikolić Urošević, predsednica Udruženja za zaštitu prava izabranih lekara opšte medicine.

Naravno i ovaj i svi drugi ne baš obećavajući scenariji bi se mogli izbeći da je ministar zdravlja poslušao predlog sindikata i rekao u zdravstvu nema viškova medicinskog osoblja. Ili da je bar odložio primenu zakona dok Ustavni sud ne donese odluku (okvir). Međutim, na pitanje NIN-a zašto se ne iskoristi ta podobnost i zašto se insistira na diskriminatorskom zakonu, iz Ministarstva je stigla samo oficijalno saopštenje u kom se kaže da zakon predviđa odlazak 3.500 lekarki, ali da će posao zadržati one koje su neophodne u procesu rada. Problem je što će probir tih neophodnih vršiti direktori ustanova, a NIN-ovi sagovornici imaju velike primedbe na takvo rešenje.

Problematično je da je formalnopravno odgovornost (opet!) prebačena na direktore zdravstvenih ustanova koji 'samostalno odlučuju' ko je potreban, a ko ne. Na taj način zakonodavac i Ministarstvo zdravlja ostaju 'čisti' pred javnošću. Ali zavisnost direktora od osnivača, a posebno Ministarstva zdravlja, izvesno, garantuje jedino poslušnost i postupanje po uputstvu ovih prvih - dakle zakonodavca, Ministarstva zdravlja i osnivača (lokalne samouprave). Sa druge strane, ako se ispostavi da je odluka bila loša i pogubna po pacijente u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti, ne postoji mogućnost ni za pokretanje odgovornosti protiv direktora. Na taj način krug je zatvoren - za nastavak pogubne kadrovske politike u zdravstvu - niko nije kriv, kaže dr Konstantinidis.

I dr Nikolić Urošević smatra da je nađen idealan model da Ministarstvo ne preuzme odgovornost za situaciju koja će nastati i da u slučaju kolapsa javnost uvek mogu da zadovolje smenom direktora koji je za to kriv bez utvrđenja krivične odgovornosti. Ali, dodaje još nešto: Ministar je direktorima zdravstvenih ustanova prepustio odluku kome će prekinuti radni odnos i tako omogućio da se obračunaju sa nepodobnima i onima koji imaju smelosti da ukažu na organizaciju rada koja je u sukobu sa zakonom, a za šta je odgovoran direktor.

Teško da će pacijenta koji svoje pravo ne bude mogao da ostvari lečiti nečija smena, a još teže je zamisliti da ćemo na osnovu ponuđenih zakonskih rešenja, kada štednja uspe, imati bolje zdravstvo. Jedino što bi moglo da bude bolje je sudbina lekara, pod uslovom da se odluče za odlazak u inostranstvo. A prema nedavno završenom jednogodišnjem istraživanju Migracija zdravstvenih radnika iz zemalja Zapadnog Balkana - analiza uzroka, posledica i politika, koju je sprovela međunarodna istraživačka organizacija Heltgruper u Srbiji, Makedoniji i Albaniji, i te kako hoće.

Istraživanje je pokazalo da u ovom trenutku 75 odsto lekara razmišlja o odlasku iz zemlje, da je broj mladih čak 81 odsto, a kao razloge navode lošu ekonomsku situacija i niska primanja, nezadovoljstvo poslom, loše uslove za rad, nemogućnost zapošljavanja i nepostojanje dalje perspektive. Međutim, njihova ideja nije samo da pobegnu, ma koliko dobrih razloga za to imali, već i da do nečeg stignu. A to su ne samo veće plate i socijalni i drugi benefiti, već profesionalno radno okruženje pogodnije za obuku i razvoj veština, postojanje adekvatnih zdravstvenih tehnologija neophodnih za savremene procedure, postojanje politike zapošljavanja i stabilnost i uređenost zemlje.

Prema popisu iz 2011. na radu u inostranstvu je ukupno bilo 1.186 lekara, a od kada su otpočele mere štednje toliko godišnje želi da ode. Procena je da će ove godine sertifikat za odlazak u inostranstvo od Lekarske komore zatražiti više od 1.000 lekara, dok je prošle godine izdato 927 takvih licenci. To je duplo više nego 2013. (435) i skoro troduplo nego 2012. (338). I gle čuda, najveći broj potvrda je tokom prošle godine izdat lekarima bez specijalizacije i specijalistima opšte hirurgije, ali i svim deficitarnim kadrovima - doktorima radiologije, interne medicine i anesteziologije.

Sistem zdravstva je veoma narušen tokom prethodnih godina jer je nedomaćinska politika vođena u mnogim vladama i sada je sve to došlo na naplatu. Uz manjak lekara brojnih specijalnosti, suočeni smo sa sve većim odlaskom mladih lekara ali i brojnih specijalista. Problem će biti sve veći imajući u vidu sve veće siromaštvo sa kojim smo suočeni i koje se definitivno odražava na sektor zdravstva.

Pre nešto više od godinu dana smo imali jedno čudno zakonsko rešenje po kom smo iz sektora zdravstva prebacili skoro 250 miliona evra u PIO, uz obrazloženje da je napravljen višak, a prilično sam siguran da u zdravstvu nije mogao da se stvori višak. Danas imamo rešenje po kom će veliki broj lekarki biti penzionisan što će dodatno opteretiti zdravstvo. Ono što se ovde ne shvata je briga o zdravlju stanovništva ulaganje i u ekonomski napredak i da niko ne želi budućnost sa zemljom koja je među prvima po broju obolelih od malignih i kardiovaskularnih bolesti, kaže za NIN prof. dr Dušan Milisavljević.

Nema sumnje da su prethodne vlade i prethodni ministri udarili temelje uništenja zdravstva, ali je malo verovatno da će ga aktuelna garnitura izvući. Udvorički odnos Ministarstva zdravlja prema svakom potezu Vlade, pa čak i kada direktno ide na štetu zdravlja nacije (bespogovorno smanjenje plata, bespogovorno penzionisanje...) nije pozicija sa koje se brani jedan specifičan i veoma osetljiv sistem. Uostalom, nakon odluke o smanjenju plata ne samo da je odliv stručnjaka postao alarmantan već je i mito postalo na mnogim mestima legalizovano pa u bolnicama u unutrašnjosti postoje kasete u koje pacijenti spuštaju koverte da bi dozvali stručnjaka iz Beograda da ih operiše. A obećali su nam nultu korupciju.