Ključ u bravi Bliskog istoka

Foto profimedia.rs

Kurdi, buntovni gorski narod, čija je sudbina da živi na granici četiri autoritarne države u, možda, najosetljivijoj regiji, atraktivan je u globalnim medijskim razmerima zbog planetarne nesreće u kojoj se zatekao, velikih unutrašnjih deoba, ali i trajnog nemirenja sa tuđinskom vlašću. To dodatno destabilizuje celo područje, zadajući supersilama još jednu glavobolju, ali i mogućnosti manipulacije.

Kurdi su tako verovatno najbrojniji narod (oko 35 miliona) bez države, uvereni da im je oduvek bila blizu, ali im stalno i izmicala.
Od kada su džihadisti koji sebe nazivaju Islamskom državom počeli da osvajaju ogromne delove Iraka, i Kurdi su se najednom našli u žiži svetskih medija, kada su se pokazali kao veoma hrabri ratnici, da bi to nešto kasnije pokazala i njihovi sunarodnici u Siriji. U Iraku su povratili delove koje su federalne bezbednosne snage napustile i borili su se da zaštite Erbil, glavni grad iračkog regiona Kurdistan. U Siriji su ratovali kako bi sprečili da kurdske oblasti uključujući Kobani, grad nedaleko od turske granice, padnu u ruke džihadista. U svojoj borbi podržani su vazdušnim napadima koalicije predvođene SAD, koje im obezbeđuju obuku i naoružanje. Tako su od sovjetskih saveznika i terorista postali dobri momci sa Bliskog istoka. Ali ne u potpunosti, bar kada su Turci u pitanju. Ovom drevnom narodu iranskog porekla nije zajednička samo borba protiv ID. Oblasti koje naseljavaju Kurdi poznate su po svojoj toleranciji i različitosti veroispovesti. Većinom su suniti, ima i šiita i alavita, ali i zejdina, najumerenije i najmalobrojnije od tri glavne šiitske škole.

Pa ipak, Kurdima vera nije toliko važna kao nacija. Žene imaju ista prava kao i muškarci i nije retko da ih vidimo i u vojsci, za razliku od Arapa.
Danas kurdski prostori predstavljaju najstabilnije teritorije u ovom delu sveta, uprkos korupciji. Ta činjenica i uloga Kurda u borbi protiv ID ne mogu da budu ignorisani kod kurdskog zahteva za većom autonomijom, ako ne i nezavisnošću. Ipak, mnoge prepreke postoje. SAD su dugo tvrdile da bi nezavisnost iračkog Kurdistana destabilizovala tu državu.

Iz sedmog veka, datira njihov ep o borbi sa Arapima, pisan aramejskim slovima. Pod otomanskom imperijom su bili sve do njenog raspada posle Prvog svetskog rata, ali nisu dobili državu, iako je tadašnji američki predsednik Vudro Vilson govorio da i Kurdi imaju pravo na samoopredeljenje. Naime, tajnim SajksPikot sporazumom (1916) između Francuske i Velike Britanije, iscrtane su granice budućih država na teritoriji poraženog Otomanskog carstva, koje su ozvaničene Sporazumom u Lozani (1923). Od tada Kurdi vode borbu za nezavisnost i opstanak svog naroda, koji se suočavao sa represijom i terorom u svakoj od četiri velike države u kojima obitava. San o nezavisnom Kurdistanu obuhvata severni Kurdistan u Turskoj, gde danas živi između 20 i 25 miliona Kurda, južni Kurdistan u Iraku gde ih je oko 6 miliona, istočni Kurdistan u Iranu, gde živi nešto manje od 8 miliona pripadnika ovog naroda i zapadni Kurdistan u Siriji, gde živi najmanje 2 miliona Kurda.

Glavni kurdski pokret potiče iz jugoistočne Turske, regiona koji se nezvanično zove turski Kurdistan. Iz njega dolazi i najpoznatiji Kurd Abdulah Odžalan, predvodnik još od 80-ih godina vojnopolitičke organizacije Radnička partija Kurdistana (PKK), koja je izvodila oružane napade na tursku vojsku i vladine institucije, a Zapad je smatra terorističkom organizacijom. Najpoznatija kurdska partija nastala je na kurdskom nacionalizmu i socijalizmu, a njeni borci nosili supetokraku, srp i čekić, verno sledeći Sovjete. Odžalana je 1999. uhapsila CIA u Najrobiju, a turski sud ga je osudio najpre na smrt, pa na doživotnu robiju. PKK je danas na listi terorističkih organizacija u većini zapadnih zemalja, mada se ta slika polako menja, a Odžalan iz zatvora sve više poziva na političku, umesto oružane borbe. Zanimljivo, prvih deset godina tamnovanja bio je jedini zatvorenik na ostrvu Imrali u Mramornom moru.

Podsećajući na marksističke ideološke korene PKK, Dušan Spasojević, bivši ambasador u Turskoj, povlači izvesnu paralelu kurdskog pokreta sa tzv. Oslobodilačkom vojskom Kosova, podsećajući da su se i pripadnici OVK u početku slikali sa kapama na kojima su bili srp i čekić, ali da su ih njihovi zapadni saveznici posavetovali da se odreknu i marksizma i staljinizma i maoizma kako bi bili prihvatljiviji tamošnjem javnom mnjenju. Kurdi obezbedivši da im Amerika bude najveći saveznik, korak po korak, doduše mnogo sporije nego što su to uradili Albanci, odriču se srpa i čekića i postaju liberali Bliskog istoka, objašnjava Spasojević.

Sve turske vlade otkako je uspostavljena republika, nakon sloma Otomanskog carstva, izražavanje kurdskog identiteta vide kao napad na jedinstvo i integritet zemlje, zbog čega se vrši državna represija prema njihovom jeziku i kulturi, u cilju njihove asimilacije. Kurditakođe ne mogu da imaju ni svoju legalnustranku, pošto je zabranjeno praviti stranke na etničkoj osnovi, pa se tako regularno zabranjuje rad partijama pod optužbom da sarađuju sa ilegalnom PKK, koja se već decenijama bori protiv ove i ovakve represije. Eksplicitan je primer Lejle Zanekoja je 1991. godine izabrana za poslanika; nakon što je položila zakletvu na turskom, u parlamentu je progovorila na kurdskom, rekavši: Ispunila sam ovu formalnost pod prinudom,boriću se da kurdski i turski narod počnu da žive zajedno u demokratskom okviru, nakon čega je parlament eksplodirao a mnogi su vikali da je separatista i terorista, pozivajući na njeno hapšenje, što je ubrzo i usledilo. Tri godine kasnije osuđena je na 15 godina zatvora zbog separatističkog govora. Odležala je deset. Aprila 2008. je ponovo osuđena na dve, a u decembru iste godine na novih deset. Viši sud je ove poslednje presude oborio. I dok Kurdi u Turskoj nemaju nikakvu autonomiju, u susednom Iraku skoro da imaju nezavisnu državu Irački Kurdistan. Kurdski borci su učestvovali na strani Irana u iračko-iranskom ratu 80-ih godina, zbog čega je Sadam Husein sproveo odmazdu, a najveći zločin nad iračkim Kurdima desio se u Halabdži 1988. godine, kada je od hemijskog oružja stradalo pet hiljada Kurda. Tek, pomalo prisiljen, režim Sadama Huseina, dominantno sunitski, ali u stvari sekularan režim pod kontrolom BAS partije, tzv. Arapskog socijalizma, daje Kurdima neku vrstu autonomije. Od tada se irački Kurdi okreću Zapadu, a ozbiljniji američki saveznici postaju 2003. godine, kada učestvuju u rušenju režima Sadama Huseina. Američku želju da u Irak uđu preko Turske, njihovi glavni saveznici u regionu su odbili. Kada nisu urodili plodom razgovori i pritisci, Amerikanci su svom NATO savezniku saopštili: Ako vi nećete, ima ko hoće. Novog saveznika pronašli su u Kurdistanu, u severnom delu Iraka. Ubrzo je usledila nagrada i već 2005. godine, Irački Kurdistan je dobio novi ustav, prvog predsednika u istoriji i vojsku takozvanu Pešmergu, ili u prevodu borce za slobodu. Iračka vojska od tada ne može da uđe na teritoriju Iračkog Kurdistana.

Taj deo Kurdistana se ubrzano razvija, najviše zbog velikih nalazišta nafte i gasa. U glavnom gradu Erbilu sedišta su velikih američkih, ruskih i francuskih naftnih kompanija. I dok u Iraku besni verski rat između sunita i šiita, u Iračkom Kurdistanu je svih ovih godina relativno mirno.



Tursko ponašanje prema iračkim Kurdima sasvim je drugačije u odnosu na Kurde u Anadoliji. Zanimljivo je da je turski premijer Redžep Erdogan više puta u Ankari primio predsednika Iračkog Kurdistana Masuda Barzanija, uz najviše državne počasti. Dešavalo se da turski funkcioneri odlaze u glavni grad Iračkog Kurdistana Erbil, a da uopšte ne odu u Bagdad.
Uostalom,Kurdi svojunaftunelegalno već isporučuju preko te zemlje. Bagdadskoro da nema izbora, jer je pitanje opstanka iračke države duboko povezano sa pitanjem kurdske nezavisnosti.

Jedna od prepreka ujedinjenja je među samim Kurdima. Trećina iranskih Kurda su šiitii potpuno su lojalni iranskoj državi. Od svih država u regionu, Kurdi su najviše integrisani u politički život Irana, gde imaju čak i gradonačelnika Teherana. A i iranska država nikada nije bila tako oštra prema Kurdima kao iračka i turska. Da ideja o balkanizaciji Iraka i Sirije nije lišena smisla, potvrđuju i sve jači glasovi iz Vašingtona, a tiču se namere američke administracije da cepanjem ovih suverenih država zadovolji političke apetite svojih bliskoistočnih saveznika, sa zadnjim, ali i najbitnijim ciljem trajno neutralisanje uticaja Irana na ove prostore, uništavanjem tzv. osovine otpora (Teheran-Bagdad-Damask-Bejrut-Gaza).

Međutim, stvari na sirijskom ratištu ne idu onim tokom kako je to projektovao Pentagon. Jasno je to bilo još kada je pre dve godine ruski predsednik Vladimir Putin uspeo da spreči agresiju NATO-a na Bašara al Asada i sirijski narod, a koja je bila praktično svršena stvar, ostavljajući tako u Mediteranu grupu američkih borbenih brodova, predvođenih nosačem aviona Nimic, da čekaju nova uputstva iz Vašingtona.

Za sada su Amerikanci i Turci sklopili vojni dogovor po kome će američki avioni biti na deset minuta od položaja džihadista u Siriji, umesto nekoliko sati koliko im je trebalo da stignu iz Kuvajta. Po tom dogovoru, potpisanom 23. jula, Turci će takođe bombardovati teritoriju ID, ali će moći da raspale i po Kurdima, što je Erdoganu važnije i da, mada se to ne nalazi u sporazumu, pokušaju da sa vlasti skinu sirijskog predsednika Bašara al Asada.

Taj plan opet kvare Rusi svojom bombarderskom kampanjom na položaje ID, što za posledicu ima novo prestrojavanje na Bliskom istoku. Prema nekim izvorima, Rusija namerava da rukovodi svim političkim i vojnim grupama koje se bore protiv Islamske države, uključujući i sirijske Kurde.

Pobedom nad ID, Kurdi u Siriji dobijaju autonomiju kao u Iraku. Sa ove dve kurdske autonomije, samo je pitanje dana kada će to zahtevati i Kurdi u Turskoj.
A, kada to ostvare u tri države, gde oni na njihovoj tromeđi čine dominantnu većinu, u jednom trenutku će pokrenuti pitanje ujedinjenja i stvaranja države Kurdistan. Pod uslovom da ih veliki opet ne izigraju.