Revolucije neće biti

Foto AP

Istorija napreduje u protivrečnostima, što su dobro zapazili oni koji su o njoj ozbiljno mislili, bez obzira na to da li se radi o Hegelu, Marksu ili Valerštajnu. Protivrečnosti istorije postaju belodane običnom svetu koji se ne bavi njome profesionalno kroz naučna istraživanja, tek u vremenima kriza i nestabilnosti, kada ljudi, vođeni svojim egzistencijalnim porivima, počinju da se pitaju šta nosi dan, a šta noć. Danas je i laicima, koji ne znaju ništa o sociologiji i filozofiji istorije, jasno da živimo u vremenu vrenja kada, kako bi rekli profesori, istorija ubrzava i dobija dodatnu akceleraciju, usled mnoštva različitih događaja koji menjaju svet u kome živimo, kao nikada u prethodnih 70 godina.

Nakon Drugog svetskog rata je bilo globalnih nestabilnosti, napetosti među velikim silama, ekonomskih, energetskih i političkih kriza, ali nikada kao u današnje vreme nije bilo takvog spleta faktora koji svet i ono što tek ovlaš možemo nazvati globalnim poretkom, dovode na ivicu stabilnosti. Regionalni ratovi sa globalnim implikacijama poput onih u Ukrajini i Siriji, promenjena struktura Bliskog istoka, stotine hiljada, a možda i milioni izbeglica, čitave seobe naroda, usporavanje globalne ekonomije, sve veće protivrečnosti među velikim silama i, konačno, svet podeljen na bogate i siromašne. Faktora rizika je suviše, a razboritih rešenja sve manje, što govori da 21. vek neće biti mnogo mirniji od prethodnih vekova, kako su mislili naivni futuristi.

U čitavom tom metežu menja se naš kontinent i život miliona ljudi. Upravo se ovde, u arhetipskom središtu svetskog sistema - da upotrebimo Valerštajnovu sintagmu, mogu najbolje uočiti i sve protivrečnosti tog sistema. Donedavno su se protivrečnosti mogle primetiti samo među građanima, podeljenim u klase, ekonomske razrede, odnosno periferiju (marginu) i centar bleštećeg zapadnog megalopolisa, dok se odskora protivrečnosti mogu primetiti i među elitama, jer je samo bilo pitanje trenutka kada će se situacija sa terena preliti i u počasnu ložu u kojoj je sve življe.

Širom Evrope rastu tzv. antipolitički pokreti, odnosno pokreti periferije (margine) protiv centra, odnosno pokreti političkih autsajdera protiv političkoga mejnstrima. Za lidera jedne od dve najveće britanske partije je izabran asketski socijalista DŽeremi Korbin. Grk Varufakis već mesecima nakon omekšavanja svojih nekadašnjih saboraca iz Sirize igra ulogu evropskog buntovnog Prometeja, najavljujući sada i osnivanje panevropskog pokreta. U Španiji se Podemos harizmatičnog profesora Pabla Iglesijasa konstituisao kao ozbiljan pokret sa značajnom popularnošću i postao je treća politička snaga, pored dve tradicionalne partije. U Italiji naprosto buja šarolikost antipolitičkih pokreta periferije/margine, bez obzira na to da li je reč o komičaru Bepeu Grilu ili o gej komunisti Nikoli Nikiju Vendoli. Francuzi su se pak odlučili da antipolitiku i otpor političkom mejnstrimu većinski manifestuju kroz podršku desnim populistima poput Nacionalnog fronta.

I u drugim evropskim zemljama, iako mnogo više u Zapadnoj nego u Istočnoj Evropi, buja prava šarolikost tzv. antipolitičkih pokreta koji predstavljaju periferiju, odnosno marginu nasuprot centru i mejnstrimu. Možemo reći da je današnja Evropa podeljena, kako u građanstvu tako i u elitama na dva pola. Na jednoj strani je, hegelijanski govoreći, konzervativna teza oličena u mejnstrimu evropske birokratije, bez obzira na to da li ona dela na nacionalnom nivou ili u eksplicitnim briselskim strukturama na drugoj strani je njihova radikalna antiteza oličena u nizu evropskih antipolitičkih pokreta koje smo nabrojali. I šta će biti? Hoće li izbiti neka revolucija?
Neće biti revolucije. Ali ni stvari neće ostati iste. Pa šta će onda biti?

Kako bismo razložno odgovorili na ovo (nezahvalno) pitanje, valja nam se malo vratiti u prošlost. Prethodnih nekoliko vekova je kapitalistički svetski sistem bio u cikličnim (ekonomskim, političkim i bezbednosnim) krizama i ciklično su izbijale na površinu njegove radikalne antiteze. Ona najradikalnija je bila oličena u svetskom komunizmu, koji je, u jednom momentu, uspešno izveo svoje revolucije i predstavljao pravu opasnost da taj sistem uzdrma.



Međutim, svetski sistem je preživeo. Preživeo je tako što je transformisao sam sebe. Posleratna država blagostanja (socijalna država) je bila odgovor svetskog sistema na komunizam, kada je između konzervativne teze i radikalne antiteze preovladao srednji put, odnosno sinteza. Ostaće zabeleženo da su nakon Drugog svetskog rata konzervativni lideri, poput recimo Čerčila, De Gola, Makmilana ili Adenauera, vodili suštinski socijaldemokratsku ekonomsku politiku, te su se sa eksplicitnim socijaldemokratama poput Atlija, Branta, Šmita i Miterana, smenjivali na vlasti, svi zajedno čuvajući tekovine države blagostanja. Slabljenjem opasnosti od komunizma, država blagostanja dobija svoju sopstvenu antitezu u neoliberalnim konzervativnim politikama koje su oličavali Regan, Tačerova, Kol i ostali, te je klatno istorije, koje je krenulo u drugom smeru, uslovilo sada suprotnu pojavu socijaldemokratski lideri su sada počeli da vode konzervativnu ekonomsku politiku (Bler, Šreder, itd.) te su tzv. konsenzus blagostanja zamenili tzv. neoliberalnim konsenzusom. Ovaj neoliberalni konsenzus je bio neupitan sve do svetske finansijske krize iz 2009. godine, kada istorija ponovo menja smer i kada nastaje radikalna antiteza ovom neoliberalnom poretku, koja upravo buja u našim danima, kroz pomenute antipolitičke pokrete periferije protiv centra.

Vrhunac te antiteze je oličen u Korbinu, političkom marginalcu iz jedne od ključnih, mejnstrim, zemalja svetskog sistema Velike Britanije - koji je preuzeo jednu mejnstrim (laburističku) partiju. Međutim, i Cipras, lider grčke Sirize je bio antipolitički sve do momenta kada je postao politički, odnosno momenta kada je preuzeo vlast, menjajući sam sebe, ali i drugu stranu konzervativni evropski establišment, bez obzira na to što na prvi pogled izgleda da je promena jednostrana i da je Cipras izvukao deblji kraj. No, njegova (ponovna) izborna pobeda govori ne samo da nije gubitnik, već da je majstor politike koji razume njenu dijalektiku. NJegov nekadašnji saradnik, radikalni Janis Varufakis je, nakon Ciprasovog smekšavanja, razočarano i kritički rekao da je Siriza mutirala i da je Cipras doneo svesnu odluku da postane novi De Gol ili još verovatnije Miteran. I bolji kompliment mu nije mogao dati. Upravo se na odnosu njih dvojice može najbolje objasniti dijalektika između dva pola današnje evropske politike. Na jednoj strani imamo konzervativni evropski establišment, oličen više u Šojbleu (koji je mislio da potpuno i brutalno potopi Grčku) nego u samoj Merkelovoj, koji traži stezanje kaiša, dok na drugoj strani imamo buntovnike poput Korbina, Varufakisa, Podemosa i ostalih, koji traže redefinisanje pravila igre.

Naposletku, klatno, što pokazuje čisto istorijsko induktivno iskustvo, neće pretegnuti ni na jednu od te dve strane, ni na stranu (konzervativne) teze, ni na stranu (radikalne) antiteze, već ćemo imati sintezu (jedino nije jasno da li će ona biti popraćena značajnijim geopolitičkim konfliktima, jer je i država blagostanja 20. veka bila ratno čedo) u kojoj će krizom upravljati oni koji će menjati sami sebe, te će budućnost pripasti pragmatičnim socijaldemokratama i smekšanim konzervativcima. Korbin, Varufakis i ekipa teraju vodu na vodenicu upravo Ciprasu i svim sličnima širom Evrope, jednako kao što su nekada komunisti u vreme države blagostanja terali vodu na vodenicu socijaldemokratama, jer će se, ako ovi buntovni radikali ojačaju, konzervativni mejnstrim (kao što je već pokazao iks puta) transformisati i nuditi kompromis, a najveći dobitnici tog kompromisa će biti Ciprasi, odnosno neki novi De Goli i Miterani Evrope 21. veka.

I da se razumemo, konzervativni mejnstrim to neće učiniti iz altruističkih, već iz pragmatičnih razloga, upravo onako kako je uradio i nakon Drugog svetskog rata pristajući na državu blagostanja. To je realnost politike i to je realnost svetskog sistema, koji se pokazao vitalnim u prethodnih nekoliko vekova da apsorbuje sve krize. Iz jednostavnog razloga zato što je bio spreman da se menja i da se transformiše. No, ako konzervativni mejnstrim ostane krut u šojbleovskom maniru i ne pristane da u budućnosti pregovara o reprogramiranju i moguće, opraštanju dela dugova, periferiji, istorija će dodatno ubrzati i kontinent i svet će se naći u velikoj neizvesnosti i u predvorju ozbiljnijih konflikata. No, čisto iskustvo govori da se istorija nakon svih protivrečnosti i konflikata uvek malo odmori u nekom ekvilibrijumu i da se uvek nađe neki De Gol kao njegov čuvar.
(Autor je naučni saradnik na Institutu društvenih nauka)