I Duško Radović bi danas prošao kao ja

Foto Aleksandar Dimitrijević

Okruženje za događaj baš i nije bilo rokersko: Svečana sala Starog dvora, veliki broj uglednih zvanica, crveni tepih. Po svim merilima, reklo bi se da je reč o državnoj počasti ili nekakvom drugom pompeznom događaju namenjenom aktuelnoj društvenoj eliti. Ipak, u glavama prisutnih vrteo se džingl s radija B92, uz poznatu najavu kultne emisije Žikice Simića Dole na uglu: Heroji, odmetnici, skitnice, desperadosi...

Bio je februar 2015. godine, i u tom trenutku svet je izgledao kao malo manje loše mesto, jer je jednom od najomiljenijih i najuticajnijih domaćih radijskih autora i rok novinara uručeno priznanje Tanja Petrović za izuzetan doprinos afirmaciji kulture i umetnosti za 2014. godinu.

Delovalo je da su se kockice složile i da je ovo društvo pronašlo način da oda priznanje nekome čiji je uticaj na bitan segment domaće kulture nesporan. O tom uticaju dosta mogu da kažu pisci Zvonko Karanović i Zoran Ćirić, muzičari sa kompletne domaće alternativne scene, ali i slikari poput Uroša Đurića ili Đileta Markovića; o Žikici su pisane pesme, vođene debate, a snimljen je i dokumentarac pod nazivom Da li zaista postoji čovek koji se zove Žikica Simić?.

A onda je usledio hladan tuš. Emisija Dole na uglu na radiju B92 skinuta je s programa, da bi malo kasnije slično prošao i ceo radio B92. Javnost Srbije s pravom je bila ogorčena zbog ukidanja Utiska nedelje Olje Bećković, ali istovremeno je jedan manji, ali senzitivniji deo medijske publike gledao kako mu se pred očima ruši svet u kojem je tražio muzičko i kulturno utočište.

Isto se to sprema i na Studiju B, koji je dobio novog vlasnika, kaže Žikica Simić za NIN, dok uz pivo sedimo u bašti jednog beogradskog kafića. On i dalje vodi emisiju Tajanstveni voz, koja ide sredom od 22 sata na Studiju B i koja ove godine slavi jubilej 30 godina postojanja. Stvari su se, međutim, promenile od zlatnog doba osamdesetih godina u Beogradu.

Meni je čudno da ta emisija toliko traje, a da niko iz novih struktura na tom radiju nikad sa mnom ni jednu reč nije prozborio. Napravio sam dve velike radio-emisije, na dve ugledne radio-stanice, a sada sam došao u neku situaciju da taj posao radim poluilegalno. Dođem uveče u 10 u Studio B, tamo bude neki tonac koji nije zainteresovan, zanimaju ga neke druge stvari, brine čovek šta će biti s njegovim poslom, a i ja to nekako odradim... Promenilo se sve i tehnološki. Nekad sam u radio dolazio s dve torbe pune ploča, a sada sve nosim na jednom USB-u i to je to, kaže Simić.

S torbama punim ploča Žikica Simić se ipak ponovo pojavio, ali ovog puta u prostoru KC Grad, gde je nedavno održano živo izvođenje emisije Tajanstveni voz, sa sve fanovima koji su prilazili i slikali se s njim kao da je sam Nil Jang sišao među narod. Događaj je zapravo bio najava festivala Paralel, koji će u petak, 9. oktobra u Mikser hausu, posebnu počast odati upravo Žikici Simiću. Nastupiće tada ponajbolji predstavnici aktuelne rok scene Srbije, sa Srđanom Gojkovićem Giletom iz Električnog orgazma, Vladimirom Kolarićem Koletom iz Velikog prezira, Bojanom Slačalom iz Artan Lilija, ali i zanimljivim autorima poput Kralja Čačka i Ane Ćurčin. Repertoar ove supergrupe će činiti autori i bendovi koje je Simić učinio kultnim još otkako se 1985. zahuktao njegov tajanstveni voz: Od Boba Dilana i Grema Parsonsa, preko Violent Femmes, do Hsker D i My Morning Jacket.
LJudi jednostavno odbijaju da prihvate da emisija Žikice Simića više neće biti.

To nas vraća na početak priče o Tajanstvenom vozu, ali i ukupnoj kulturnoj sceni Beograda i Srbije osamdesetih godina, koja danas kao da preživljava svoje poslednje dane. U to vreme, Simić je birao muziku za kultne emisije Duška Radovića na Studiju B, o Tajanstvenom vozu su se pisali tekstovi i analize i sve je imalo određenu težinu. Šta (nam) se to desilo u međuvremenu?

Sistem vrednosti je bio drugačiji. Neke stvari su se vrednovale. Kada Duško Radović napravi emisiju, to je nešto objektivno važno. To su autoriteti, i nije bilo bitno pitanje koliko će ljudi to da sluša, ni koliko će reklama da bude u toj emisiji. Na drugi način su se vagale stvari. A danas? Mislim da bi i Duško Radović da je živ prošao isto kao ja. Nikog to više ne zanima. Nešto drugo se gleda, nešto drugo je važno. Važan je novac. Pare su postale mnogo važne, kaže Simić.

Borba za opstanak Tajanstvenog voza zato ima obrise sukoba svetova koji se odvija pred nama: Sudaraju se integritet i bezličnost, vrednosti i moć, Beograd i Beograd na vodi, emocije i pare. Simić prepričava susret s jednom tinejdžerkom, koja ga zbunjeno gleda kada je pita šta čita od knjiga ovih dana, jer je njen jedini odgovor da po ceo dan visi na Fejsbuku i Instagramu.
Koncert 9. oktobra i nagrada `Tanja Petrović` na neki način nisu nagrada meni, nego pokazuju da još uvek postoji neki svet koji egzistira na marginama i čuva svoj integritet koji neće da proda bankarima, političarima, tajkunima, starletama, kriminalcima koji postaju TV zvezde, kaže Simić.

On bar zna kako izgleda imati posla s nitkovima. Decenijama je radio kao psiholog u zatvorskoj bolnici, gde mu je posao bio da pronikne u dušu ubica, silovatelja i ostalih kriminalaca. U duše tajkuna, političara, bankara i mutikaša opšte prakse ipak je teže proniknuti.

Radeći u zatvorskoj bolnici upoznao sam te ljude koji su na margini, bave se opasnim stvarima i žive opasan život. S druge strane, slušajući rok muziku prepoznao sam da se tu radi o istim stvarima, ali tu postoji elaboracija koja sve to mitologizuje, romantizuje i daje mu poseban obol. Ti ljudi su jako opasni, zli, teški i pokvareni, ali kada se njihove priče povežu s rokerskom mitologijom i pogledom na svet, to postane nešto lepo. Međutim, ja mislim da se životi ljudi koji nama određuju život ne mogu prevesti na rokerski jezik. Pogledajte seriju House of Cards. Ti, čoveče, ne možeš da poveruješ da takav svet odlučuje o sudbini i budućnosti. Priče ljudi koji su kod nas isplivali na površinu i koje gledamo u skupštinskim klupama i na sednicama raznih foruma ne mogu se prevesti na rokerski jezik, tvrdi on.

Simića smo ovog leta sreli i na dragocenom festivalu Sea Rock u Kotoru, gde je nastupio još jedan heroj Tajanstvenog voza, legendarni muzičar Čak Profet, nekad iz sastava Green on Red. Profet je tada, u bajkovitom okruženju Starog grada Kotora, rekao publici da se grad više ne može braniti zidinama od spoljnih neprijatelja, jer neprijatelj sada dolazi iznutra, uz poruku: Čuvajte se bankara!



To kod nas dolazi na vulgaran i agresivan način. Svojevremeno je jedan južnjački roker pričao da tamo postoji trava koja se zove kudzu, koja raste sama i ne može da se kontroliše. Ako je ne bi sekli, sve bi ona prekrila. Ta pošast je došla po svoje i polako prekriva sve. Kudzu bluz! Mi možemo sada da sedimo ovde, pijemo pivo i pričamo o prošlim vremenima. To je jedino što možemo da radimo, kaže Simić

On priznaje da je u teškoj situaciji i da nije u prilici da bilo kome deli lekcije o tome da treba biti borben i kočoperan.
Sustižu me godine, u penziji sam, ukidaju mi ove emisije. Suočavam se sa brisanim prostorom i jednim vremenom na čijem kraju tačno znam šta je. Ne znam kako ću da se snađem u tom putu preda mnom i kako ću to sve da preživim. I šta ja sad radim? Čitam neke knjige koje sam nekad davno čitao, prevrćem neke uspomene, sećam se nekih sjajnih fudbalera i svega toga oko čega sam gradio svoj svet. Nikad nisam uspeo da ga sačuvam do kraja, jer su uvek dolazili neki varvari koji su ga rušili, ali ja čuvam te ciglice i kockice i pokušavam da njima i dalje žongliram i da se zavaravam još to neko kratko vreme koje mi je, eto, ostalo, kaže Simić.

Novi svet agresivan je prema svim uverenjima i vrednostima iza kojih stoji Tajanstveni voz, ali ostaje činjenica da oni ljude poput Žikice Simića nikad ne mogu da imaju.
Ne zanimaju njih ljudi kao ja. NJih zanimaju masa, broj, 51 posto. Nije važan jedan posto, jer tamo gde je 51 posto, tamo su vlast, moć, sve.
Ipak ga pitamo: Kada grunu gitare sutra na festivalu Paralel, taj jedan posto će da izgleda veći? Ne izgleda veći, ali izgleda značajniji. Mislim da to ima neki značaj i dobro je da taj jedan posto postoji, bilo bi strašno da ga nema. Iz njega će možda da nikne nešto bolje.

I zaista, šta je drugo uloga rokenrola, ako ne da bez kompromisa gura prst u oko sistemu? Bob Dilan ni u 74. godini nije izgubio na oštrini, iako je i sam primao odlikovanja iz ruku predsednika SAD. Preslušate li njegove nove albume, otvoriće vam se slika savremenog sveta ogrezlog u nasilju i bezočnosti, gde moćnici rado plaćaju krvlju, ali nikako svojom.
Da, kad ti kaže Bob Dilan da si izgubio bitku, onda se bar dobro osećaš, kaže Simić.
A šta je sa odmetnicima, skitnicama i desperadosima iz špice emisije Dole na uglu danas? Simić u odgovoru poseže za rečima jednog od svojih rokerskih heroja, živopisnog rokenrol antiheroja američkog Juga, Tava Falka.

Oni su uvek bili na margini, ali ih je makar ranije većina ipak percipirala kao nešto što je okej. Ali, ako si pravi odmetnik i desperados, snaći ćeš se i u ovakvoj situaciji. Volim da kažem da rokenrolu nije mesto na TV dnevniku, na političkim skupovima i akademijama, nego sa strane, u nekom klubu, kafani..., kaže Simić.
Gitare su naštimovane, kragna je podignuta, pivo je popijeno; u vazduhu je samo ostalo pitanje: Ko će pobediti, kudzu ili desperadosi?